Herceg Vladislav/13

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
TREĆI PRIZOR

TREĆI PRIZOR
Dva stranca pristupe.

PRVI GRAĐANIN:

1. STRANAC:
O prijatelju, nismo mi uhode ni izdaice, nego nesrećnici, od kojih veselje bega, i koji plaču, kad se drugi raduju.
1. GRAĐANIN:
Odite ovamo bliže, da vidim jeste li nesrećnici?
(Gleda ih.)
Kad vam čovek vidi lice i odeću, rekao bi da jeste nesrećnici, jer vam s lica kiša pljušti, a kroz rite vetar piri, da prostite.
SINIŠA:
Odkuda ste prijatelji?
1. STRANAC:
Iz kukavne Rassije!
SINIŠA:
Pa koje vas dobro ovamo dovede?
1. STRANAC:
Nema tu dobra. Ko iz Rassije ide, tog dobro ne vodi. Zlo, po Bogu brate, zlo!
SINIŠA:
Govorte obširnije; kažte nam kako je tamo, neće vam na štetu biti.
1. STRANAC:
Turci, brate, turci! Od kako su se kod nas ugnezdili, nedadu nam dahnuti. Pa oni naši zlosrećnici, što se poturčiše. —
SINIŠA:
Šta reče po Bog i za Boga! Zar ima i takvih gadova?
1. STRANAC:
Bog bi dao, da ih nema! Ali ih ima. U prvi mah poturčiše se, da zadrže države, a posle se izmetnuše, da se umile turcima, ili da se pokažu, da nisu više Srblji.
SINIŠA:
To nemože biti! Ta kako će, Bog ga vidio, da nije Srbin, kad ga je srbska majka rodila?
1. STRANAC:
Kod nas sve može biti! Pa biva i to, i biti će, dao Bog, da nebude.
SINIŠA:
Ja mišljah, da vas oni jošt treba da brane i zaklanjaju.
1. STRANAC:
Kamen, brate! Gori su, nego pravi Turci. Ali ne zna se koji su gori! Oskvrniše nam crkve, pa ih porušiše; odvukoše nam mužku čeljad u Tursku, gde god koje bješe bolje i uglednije; pogaziše nam ženama obraze; pootimaše nam sve lepše devojke; uzeše nam sve, što imasmo, do gole duše: Aj dragi Bože!
(Plače.)
SINIŠA (skoči):
Pa što trpite tu nečist? Niste ljudi no kukavice!
1. STRANAC:
A gde nam je oružje kad sve pokupiše i posakrivaše? No našlo bi se oružja; ima kosa, a ima i kolaca: ali gde nam je vođa, oko koga da se narod skupi? Moj brate, nedao vam Bog da znate, a neznate vi, šta je to turska raja biti.
SINIŠA:
Hoću sve kazati hercegu.
1. STRANAC:
Ta na vašeg hercega i jesu sve oči upravljene. Ako nam on ne pomogne, neće niko.
SINIŠA:
A bi l’ narod uz njega pristao?
1. STRANAC:
Svi, listom. Samo da on nogu u Rassiju unese, ili da svoje ljude pošlje, sva bi Rassija kao jedan čovek skočila. I onako su mnogi već u goru pouticali, pa jedva čekaju da se kakav vođa javi.
SINIŠA:
A ko će vam to posvedočiti?
1. STRANAC:
Evo ti se kunem Bogom i svim svetcima. Nego doći će i drugi ljudi ovamo hercegu, da ga baš mole u ime naroda, da nam pomogne. Ali nemogosmo dulje trpiti, pa smo ovamo izbegli, da ako uzmožemo, kod hercega kakvu službicu dobijemo, da se hlebom zaranimo. Mladi smo, snažni smo, oružje znamo nositi, a njemu će vojnika trebati.
SINIŠA:
I velite, da narod od našega hercega pomoći čeka?
1. STRANAC:
Tako nam Bog pomogao, kako istinu govorimo. Ne samo mi u Rassiji, nego i ovi u Srbiji, i svi Srblji koji pod Turčinom stenju, gledaju na vašega hercega kao na Hrista Spasitelja. Svima je Vladislav poslednja nadežda: ako nas on sad neizbavi, propali smo na svagda.
SINIŠA:
A vi hajdte samnom!
STRANCI:
Bog nek ti plati!
DRUGI GOSTI:
Hajdemo i mi svi, da jošt što čujemo!
SVI:
Hajdmo! hajdmo!
(Odu svi samo ostane.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.