Hvala bogu, hvala jedinome,
razbole se Koča mi vojvoda,
ne umira, ni mu bolje biva;
kroz kosti mu trnje pronicalo,
a kroz žile svakojaka trava, 5
kroz oči mu muve prozučale,
kroz grlo mu zmije prohodile.
Ta se žalost majci dodijala,
pa govori na Kočinu[1] ljubu:
"Da, čuješ me, moja mila snaho, 10
umesi mi te bele pogače,
će da idem u Stara planina,
tamo ima vila samovila,
ona znade čudo svakojako,
da je pitam od šta Koča leži”. 15
Te otide u Stara planina,
te zapita vilu samovilu.
Tad govori vila samovila:
"Il me pitaš, ti Kočina majko,
da ti kažem od šta Koča leži; 20
Koča leži, mnogo greha ima:
kad je bio mladi harambaša,
mnogo čuda Koča počinio:
nalazaše jednog manastira,
u manastir srebrno sanduče, 25
na sanduče do tri katanaca,
niko ne sme njih da izlomi,
ali Kočo sve njih polomio;
u sanduče Ružica devojka,
niko ne sme Ružu da poljubi, 30
ali Kočo Ružicu poljubi;
to ne bila Ružica devojka,
već to bila ta sveta Nedelja.
No, čuješ me, ti Kočina majko,
ti da ideš doma da ga pitaš, 35
te da vikaš crnog kalućera,
ako Koča njemu pravo kaže,
hoća Koča dušu da ispusti".
Kad to čula ostarila majka,
dozivala crnog kalućera, 40
sve mu Koča pravo kazivao,
što je, tužan, greha učinio.
Odma Koča bogu dušu dao.
