Хвала богу, хвала јединоме,
разболе се Коча ми војвода,
не умира, ни му боље бива;
кроз кости му трње проницало,
а кроз жиле свакојака трава, 5
кроз очи му муве прозучале,
кроз грло му змије проходиле.
Та се жалост мајци додијала,
па говори на Кочину[1] љубу:
"Да, чујеш ме, моја мила снахо, 10
умеси ми те беле погаче,
ће да идем у Стара планина,
тамо има вила самовила,
она знаде чудо свакојако,
да је питам од шта Коча лежи”. 15
Те отиде у Стара планина,
те запита вилу самовилу.
Тад говори вила самовила:
"Ил ме питаш, ти Кочина мајко,
да ти кажем од шта Коча лежи; 20
Коча лежи, много греха има:
кад је био млади харамбаша,
много чуда Коча починио:
налазаше једног манастира,
у манастир сребрно сандуче, 25
на сандуче до три катанаца,
нико не сме њих да изломи,
али Кочо све њих поломио;
у сандуче Ружица девојка,
нико не сме Ружу да пољуби, 30
али Кочо Ружицу пољуби;
то не била Ружица девојка,
већ то била та света Недеља.
Но, чујеш ме, ти Кочина мајко,
ти да идеш дома да га питаш, 35
те да викаш црног калућера,
ако Коча њему право каже,
хоћа Коча душу да испусти".
Кад то чула остарила мајка,
дозивала црног калућера, 40
све му Коча право казивао,
што је, тужан, греха учинио.
Одма Коча богу душу дао.
