Hajduci/6

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

1
◄   5 Dejstvo vtoro 2   ►

DEJSTVO VTORO
 
1.

IVAN sedi, pa čisti oružje, oko njega se momci poizvaljali

IVAN (peva):
Listaj, goro, listaj, Garevico,
U teb' se tek slatko pije vino,
Rujno vino, medna malvasija —
Ej, nema lica bez crvena vinca!
Al' ti baš nema života preko hajdučije, koliko je zanata u carevini! Pusta šuma sve ti je prekrilila, što ti srce zahteva.
LUKA: Pravo veliš, Ivo; ja sam ti bio abadžija, terzija, ekmedžija, i Bog te pita na kakvom još zanatu, pa se nigde skrasiti ne mogo'; al' kako ti omirisa šumu, kanda me četvorostrukom ličinom vezaše.
IVAN: Ehe! A kako ne bi, kad bedevišeš po ceo celcit dan; a kad ti sunce u teme upre, a ti uđeš u pešteru, osoliš se i opapriš, pa potegneš pustu čuturentinu, te ti suze na oči udare. Kad se nagruvaš i nakvasiš, a ti se izvališ koliko si god dug, pa zarčeš, te se Garevica trese.
STANKO: U šumi nit' se ore, niti se kopa, pa se opet hajduk pogačom hrani.
IVAN: Te kakvom! Ako nije prošla triput kroz sito, neću ni u ruku da je uzmem. Pečenica ti je pred nosom; hoćeš zeca, ili druge divljači, opališ samo puškom, pa eto ti! Ej, hajdučijo, pusta hajdučijo, posvetio se vrat onome, koji tebe izmisli!
STANKO: Za čudo, braćo, da preko sve ove lepote opet slabo uz hajduke pristaju.
LUKA: Ja kako! Ima svakojakih ljudi na svetu. Mnogima smrdi barut, a ima i takovih koji ne mogu da podnesu vešala.
STANKO: Šta jadan, zar se ko i vešala boji? Ta il' umr'o, il' te puškarali, il' te obesili za rog od meseca, tebe nema, te nema. Pa kad je tako, nije li lepše da ostaneš i posle smrti čitav, da te rod, kad mu je volja, može videti, nego da te crvi i kojekakve poganije jedu? Aj, Jezdo, šta veliš?
JEZDIMIR: Ja velim, nbma smrti bez suđena danka. Ako ti stoji u roždaniku, da ćeš biti obešen, ma glavom kamenje razbijao, ti ćeš biti obešen; pa kad ti je suđeno visiti, a ti bar učini, nek' te svaki zapamti. Znate, kad kom hajduku dođe poslednji dan, više se ljudi nakupi nego na panađuru; pa kud će ti veće 'vale od toga? Svi glede u tebe jednoga, a ti zasukuješ brke, ako ti je ćev.
STANKO: Tako je, moj Luka; zato ti krivo reče, da mnogima ne podnose vešala. Kome je namenjeno da bude hajduk, on će ti doći, makar ga čuvali kao devojku.
LUKA: To je istina, ali vešala tek ostaju vešala.
JEZDIMIR: He, he! Kanda i naš Luka zazire od njih.
LUKA: Zazire, bogme, svaki; zato i velimo pri časti i čaši: da nas Bog sačuva toga.
IVAN: 'Vala Bogu kad me ta glavobolja ne jede.
JEZDIMIR: Kako, Ivane?
IVAN: Ja sam uredio, da mi vrat ostane čitav.
JEZDIMIR: Vrat čitav, bolan? A s kim si to uredio?
IVAN: S mojim pobratimom, đavolom.
LUKA: Ti s đavolom govorio?
IVAN: He! Što sam govorio, to je ništa, nego sam ga i od zla izbavio.
JEZDIMIR: On ne može da živi, dokle što ne izmisli.
IVAN: Ti ne veruješ? Stani, duše mi, verovaćeš. Pođem ja, ovo će biti sedma godina, jedanput uveče, pa zamrknem u jednoj dolini. Mesečina kao dan, a ja navalio, da u selo stignem. Kad na jedanput čujem neku viku i jauk u jednom šancu; nisam mog'o otrpeti, da ne pristupim i ne vidim šta je; kad tamo, imam šta i videti: jedna žena saterala nekog pod ćupriju, pa je stoji praska pustu, veliš, vile se nadvikuju. Kukavac onaj kad mene vide, kanda mu sunce sinu: „Hodi, brate, ako Boga znaš, izbavi me od ove bede!" Kako ću, reknem mu, kad je to, viš, zmaj, sateraće u tikvu i mene i tebe. Kad ti vide moj jadnik da ja neću, a on okrene meni: „Znaš li, brate, što je, ja sam đavo; išti što hoćeš, samo me kurtališi ove napasti".
LUKA: Kakav mi je to đavo, kad ne može jedne žene da se oprosti!
IVAN: Tako sam i ja kazao, al' on kukavac stane vikati: „O, brate! ovo ti je zlo triput veće nego što sam ja; ne želi da ti na glavu dođe, nego hodi, ako imaš duše, izbavi me ove nalepe, a ja ću što sam rek'o održati". Hajde, reknem sam u sebi, da vidim je li tako kao što on kaže, i da l' je zbilja đavo. Pa ti se spustim u jarak; čisto me znoj probi, kad ga vido': crni se sav kao čungar, a na čelu mu rogovi kao u jarca. Umirim malo ženu, rastavim je od njega i načinim mu puta, da može umaknuti. „'Fala ti, brate, rekne, pošto kukavac malo odahnu, 'fala ti po sto i po trista redi: sad išti što hoćeš", a meni prvo na jezik dođe, da mi pretvori vrat u čelik; znaš, samo mi se predskazivalo, da će mi ovo biti zanat! „Nemoj to, rekne mi, zašto moraš ići ukočen kao kurjak, a drugo, i čelik puca; nego kad ti je do toga, evo ti zadajem tvrdu reč, da ti neće vrat niko slomiti". Te tako ja smirio brigu.
LUKA: Gde ti je taj tvoj pobratim?
IVAN: E, da mi je sade, znam što bih iskao. Onda sam bio mlad, lud.
JEZDIMIR: A šta bi posle s onom ženom?
IVAN: U! Zašt' mi o tom spomenu, čoveče? Pošto moga pobratima isporučim, priđem njoj i zapitam: od kuda je. Kaže mi. A imaš li muža? „Imam, da kako; koja žena nema muža"? — Pa kako, ti ostavljaš tvoga čoveka, pa noću sama tumaraš. Čim ti ovo izreko', jadan majci, kanda tri stotine zmija ciknuše: „i lolo, i vucibatino, i proteranico, i šta ti imaš s mojim čovekom"? Uhvatim se za usta, pa pođem, al' se beda očepala mene kao krlja, viče i praska, te se planine naokolo razležu. Hajde, Ivo, sad: đavo se kako tako oprosti, al' kako ćeš ti?
JEZDIMIR: He, he, he! To je baš stradanije!
STANKO: Jest, da ti je žena, kad je zla, prava beda. Tako sam jedanput ja bio s jednom nalepio. Kako mi se onda razredila kosa, nikako da učesta više.
LUKA (vrti glavom smešeći se): Znam i ja, kako je to.
IVAN: Molim je svakojako, da me se prođe; bre tu joj kazujem kako je lepa, bre tu joj lažem, što nisam lagao nikad, aja! Ne mari ta ni za što, nego me jednako okupila, što sam joj oteo đavola iz ruku!
LUKA: Kud će većeg đavola, nego što je ona!
IVAN. Kažem joj ja to; al' tek sad ona razdreši bisage. Tako u vici i psovki dođemo do jedne ćuprije, a ja od muke obnevideo. Hoćeš li ćutati, reknem joj, il' ću te sad u vodu. „Baci — vile i ale — baci, skote, pržibabo, pangalozu" — šta tu nije bilo — „ja ćutati neću"! Nećeš, viknem, pa ti je ščepam preko srede i s njom preko ćuprije. O, sačuvaj, Bože, zle žene! Ovaj sijaset ne bi' želeo da mi opet preko glave pređe za ceo beli svet.
LUKA: He, he! Ja opet velim, da ne bi baš kvarilo, kad bi se koja desila kod nas, kako smo samci.
PETAR: Gled' ti prepelice, moj prijane! Nema hajduku berićeta, kako se sa ženama pomeša. Žena je prokleština u šumi.
STANKO: Još gde je zavet!
JEZDIMIR: Ja ti volim po gori ići, pa komarce gađati, nego misliti o besposlicama; a i u šumi se nalazi, da se za tri dana ismeješ. Znaš li, Ivo, onoga Turčina?
IVAN: Ee! Ono je bilo za nastup. A kad se god setim, smejem se sam, pa u istom smejanju bojim se, da ne pomisle momci da sam poludeo, pa da me ne vežu gdegod da im štete ne gradim.
LUKA: A šta je bilo to?
IVAN: Igračka; vezali smo jednoga konju za rep, pak smo ga poslali kući da ga vidi žena. Ha, ha, ha!
JEZDIMIR: Bože blagi, svašta na svetu. Nego znate li, braćo, što je? Kad smo ovako dobre volje, da nam Iva otpeva jednu onako hajdučki.
LUKA: Bog iz tebe progovorio! Kako je Ivan pevač neiskazani, to će biti divota. Ded', Ivane, zapevaj nam jednu.
IVAN: Ej, zla nam sreća, junaci, gde ću da vam pevam, kad mi se grlo osušilo!
JEZDIMIR: A ti mu donesi onu čuturu, neka ga pokvasi.
LUKA (donese čuturu): Na pij, pa pevaj, nek' se Garevica razleže.
IVAN (napije se): Kako god kad namažeš kola.
(Peva).
Zakukala Milanova majka,
Jedinac joj ide u hajduke.
Nemoj, sine, u hajduke poći,
Nemoj tvoju ostavljati majku.
Oj! pusti me, moja stara majko,
Družina me u gorici čeka,
Veru dado', vera mi je tvrda! —
Ode Milan, osta majka sama,
Te se bije za Milanom sinom.
Od žalosti u bolest je pala,
Tešku bolest od sedam nedelja.
Niko majku da prevrne bolnu,
Niko da joj ponude donese.
Pa proklinje Milana jedinca:
„Bog ubio mog Milana sina,
Što ostavi svoju staru majku!"
A kako ga sustigoše kletve,
Nigde sreće za Milana nema.
On se vraća svojoj staroj majci,
Ne bi l' majka blagoslov mu dala,
Al' je majka veće preminula.
Pisnu Milan kao ljuta zmija,
Pa se vraća družini u goru;
Al' majčina svud ga prati kletva.
Ako pođe drumom u planinu,
Na raskršću eto ti mu majke;
Ako hoće vodu da prebrodi,
Na vodi mu lice stare majke;
Ako legne jadan počivati,
Eto ti mu opet stara majka,
Na postelji bolna i nevoljna,
Gde proklinje Milana jedinca,
Što napusti staro i čemerno.
Kad se Milan iza sna probudi,
Pišti jadan, do Boga se čuje,
Pak poteže nože od pojasa,
Udari se u prsi junačke,
Da ne vidi sunca ni meseca.
Mili Bože, na svemu ti 'vala!
Takva ti je, brate, kletva majke.
JEZDIMIR: Ej, da krasne pesme! Ja bih je gladan i žedan slušao.
VITOMIR (pljesne se rukama po čelu): Kuku meni, i ja sam bez majčine volje ovamo doš'o; ako i mene majka prokune!
IVAN: Ne budali, Vitomire, bolan; zar je svaka majka kao Milanova!
VITOMIR. Oh! I meni je moja tako govorila: Ostani, čedo, kod tvoje majke; vidiš, majka ti nema nikoga svoga. Nemoj, Vito, da mi rane zadaješ. Al' ja ne htedo' poslušati; kuku! Ako mi se bude majka rastužila, ako bude pala u bolest!
IVAN: Bre prođi se toga, već hajde da pijemo.
VITOMIR: O, ja moram videti majku, makar znao sutra poginuti! Slatka nano, kako si me ti milovala! (U najvećoj tuzi odlazi).
STANKO: Siromah!
JEZDIMIR: Vidiš, Ivo, šta učini tvoja pesma..
IVAN: Ama šta on to tako primi k srcu?
LUKA: Nije šala, materina kletva!
STANKO: Ko bi želeo, da ga majka prokune!
PETAR: Strašno li ti je, Bože mili, od oca i majke nemati blagoslova.
LUKA: Ej, grešni smo mi u Boga, teško našoj duši!
PETAR: Jest, Boga mi, jest!
IVAN: Ako tako počnemo, junaci, za tri dana neće nas biti ni jednoga u Garevici.
JEZDIMIR: Pravo veliš, Ivane, nego ded da obredimo tu bukliju. Napij!
IVAN: Spasi Bog, u dobro zdravlje i u dobru sreću! Da ti Bog da, Jezdo brate, konja krakata, vola rogata, glavu od zlata, dobra ortaka, devet opanaka, deset obojaka, te s njima bos po trnju hodio. U petak pevao, u subotu igrao, u nedelju plakao.
JEZDIMIR: 'Fala!
IVAN: I da ti Bog da, brate Jezdo, sablju Markovu, ruku Obilićevu i noge Relje Krilatice; pre ti utekao, nego što te povijali, pre zla izbeg'o, nego što te zlo videlo. — Sačuvao te Bog, Jezdo brate, zle sreće i izdrte vreće, tesna sokaka, besna Bošnjaka, glogova kolca i kese bez novca. — Svako dobro i sreću! Vi mene čuturom, a Bog vas motikom; srećni bili i buve lovili; vi tražili jednog zeca, a pred vas izlazila — gomila vrabaca. Kud god pošli, berićeta imali, uvek se s masnicima vraćali. (Pije).
JEZDIMIR: Ej, živ mi bio, Ivo! Ti umeš i da rasplačeš i da razveseliš.
LUKA: Tek Ivan, pa Ivan!
IVAN: Ta ne živi se hiljadu godina, tužan, pa bar veselo da poživim ovo kratko vreme.
STANKO: Pravo i kažeš.
IVAN: Već mi se zgrčiše noge od sedenja; hajdete da vidimo šta nam radi harambaša, da ne bude postao domišljan. (Poustaju svi).
JEZDIMIR: A zar hoće?
IVAN: Jedanput mi nešto govorio o vrbama, mal' te ih neće pojiti. — A gle Živojina! O, sreća, kume!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.