Hajduci/30
2.
NENAD, pređašnji
NENAD: Vi ste zajedno, deco, a mislite li da će vas ko videti.
OBRAD: Zašto, Nenade?
NENAD: Mileti je pušteno u uši, da se vi milujete.
ZELIDA (obori oči).
OBRAD: Pa, i kad bi bilo tako, šta je kome zato?
NENAD: Ali ti dobro znaš, da i Mileta nju miluje.
OBRAD: Ako će.
NENAD: Nemoj tako. Bijasmo se poradovali, da će devojku otpustiti i da će se jedanput i kod nas utaložiti ova nesreća; ali da si ga video kako se bio natuštio, kad ču za vašu ljubav. Pa posle ovaj boj s Turcima — o pomirenju ni razgovora — nije čist posao.
OBRAD: Pa šta misliš ti?
NENAD: Da se prođete sastanka i razgovora; zašto ako vas ovako zajedno zateče, kakav je on, da Bog da, da ne bude krvi.
OBRAD: A Zelida?
NENAD: Ne znam kako će biti.
ZELIDA: O, Bože, Bože!
OBRAD: Ti možda još ne znaš: ište od nje da se pokrsti i da pođe za njega.
NENAD: Sve crnje i gore.
OBRAD: Šta misliš, ako ne odustane od toga?
NENAD: On da odustane! Već ja vidim da će on svima nama crn komad da metne u torbu. Mogli bi se lepo vratiti kućama i živeti kao ljudi — gde ćeš ti s ludim čovekom? Sad ga je napala ženidba, k sa neprilikom!
OBRAD: Čuješ, Nenade, ja se ne mogu odreći devojke — evo je, gde je — makar znao ni dva sata ne živeti. Mila mi je i veru sam joj zadao.
NENAD: Poginućeš, ali ne znam hoćeš li joj pomoći.
ZELIDA: Zašto, junače, i ti ne gledaš štogod? Izbavi me, pa hajde sa mnom ocu mojemu. Nema toga, što ti on ne bi dao.
NENAD: To ja sve verujem; ali kako ćemo te isporučiti?
OBRAD: Znaš li šta je, Nenade, da je zavučem u onaj šupalj hrast, što smo našli neki dan, kad smo hvatali roj, pa doveče lako je nama izmaći i nju odvesti.
NENAD: Jest! Ali kad je Mileta ne nađe u pešteri, zar se neće setiti, da si je ti sklonio?
OBRAD: Kaži mi, Nenade, bi li nas izdao, ako bi harambaša okupio istraživati?
NENAD: Ja? Da Bog sačuva!
OBRAD: Tako ti krsta!
NENAD: Tako mi krsta!
OBRAD: Ako bih ja slučajio poginuo, da l' bi se ti primio odvesti je ocu njenom?
NENAD: Hoću.
OBRAD: Tako ti Boga!
NENAD: Tako mi Boga i matere Božije!
OBRAD: Hajde sa mnom, Zelido!
ZELIDA: Za Boga, kuda?
OBRAD: Ne boj se, ti si izbavljena.
ZELIDA: Ja strepim.
OBRAD: Samo ti se ovako može pomoći.
NENAD: Ne oklevajte, ako mislite što.
OBRAD: Hajde, Zelido!
ZELIDA: Obrade, Obrade, ja se prvo na Boga, pa na tebe oslanjam!
OBRAD: Budi spokojna, ja te uzimam na dušu.
NENAD: Udarite ovom stranom, da vas ko ne vidi.
OBRAD: S Bogom, brate, Nenade! ¬
NENAD: Da ti Bog da srećan put! (Obrad sa Zelidom odlazi. SalO. Kako je čoveku milo, kad učini kome dobro, ili kad vidi, da drugi to čini. Nije mi ni rod, ni pomozi Bog, niti marim da je milujem kao Obrad, pa opet, kanda sam nešto dobio, što se isporuči. No eno se čuju glasovi; da ih zavaram, dokle ih nisu spazili. (Pođe).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|