Хајдуци/29
ДЕЈСТВО ПЕТО
1.
ЗЕЛИДА и ОБРАД (с противоположене стране ступе)
ЗЕЛИДА (погледа око себе): Обраде, по Богу брате, шта ће бити од мене?
ОБРАД: Не бој се, Зелидо, харамбаша је рек'о пред свима, да ће те до три дана отпустити.
ЗЕЛИДА: Ах! он је био код мене.
ОБРАД (тргне се): Па?
ЗЕЛИДА: Иште да се покрстим и пођем за њега.
ОБРАД: Он то иште?
ЗЕЛИДА: Кад нисам хтела пристати, оставио ми је до сутра, да се промислим.
ОБРАД: Сад видим, да он једно мисли, а друго говори.
ЗЕЛИДА: Не дај ме, Обраде, по Богу да си ми брат!
ОБРАД: О, Зелидо! Отвори ми ово срце, па ћеш видети, како те оно љуби. Погинућу, а нећу те оставити. Само је тешко с рисом харамбашом изићи на крај.
ЗЕЛИДА: Боже, Боже! Ко је у мојој родбини тако јако сагрешио, да оволика несрећа наиђе на мене! У сред пустиње, међу мушкарцима, међ' разбојницима ¬једна невина девојка! — О, слатка мајко, која си ме родила, да ли си се надала овоме!
ОБРАД: Утеши се, Зелидо, док сам ја жив, не може ти вук ништа; ако па погинем — али коме ће тешко бити за тебе погинути?
ЗЕЛИДА: Не гини, јуначе, тако ти Бога и тог доброг срца! Од једне несреће не прави више.
ОБРАД: О, кад бих знао, да ће на смртном часу моме Зелида за мном сузе проливати; кад бих чути мог'о речи: „Обрад је био моме срцу мио!" овај бих час искао, да ме с душом раставе.
ЗЕЛИДА: Живи, младићу, тако ти срећа била жива! Док си ти жив, донде и мене блажи надежда. На кога би ме оставио, да ти се што догоди? Та у свој дружини твојој нема ни једнога, који би знао, шта је чувство, шта ли је невиност. Живи, Обраде, и гледај да ми помогнеш. Бог нека те за то награди, ако ти не будем ја могла, као што треба, благодарити.
|