Hajduci/26

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

8
◄   7 Dejstvo četvrto 9   ►

8.
 
ANDRIJA, pređašnji
 
SREĆKO: Đe si, Andro, da čuješ kako se Ivan ženio.
ANDRIJA: Ej ,braćo, ja sam vam danas žalostan.
IVAN: Bićeš i ti poš'o Miletinim tragom.
ANDRIJA: Izgubili smo Vitomira.
ŽIVOJIN: Kako to?
ANDRIJA: Znate, od kad imade ono s harambašom, izgubi se čovek, niti što jede, niti pije, nego traži, kako će da bude sam. Jutros pošav onamo niz brdo, čujem njegov glas: „Sovuljago, veli, žalosna ptico, lepu li mi ti pesmu pevaš. Pevaj, sovuljago, pevaj, ispevaćeš glavu svima. Garevico, Garevico, vrane će se samo po tebi leći, a kolibe hajdučke ostati puste". Ja se streso' na ovo, pa pođoh k njemu; al' on zaboo glavu u džbun, pa ne vidi nikoga. Vičem ja: Vitomire! Jedva se obazre. Stanem mu govoriti da se mane toga; harambaša će se predomisliti, pa će ga pustiti iz Garevice. „Ej, Andrija, veli, naš je zanat prokletinja; Bog ubio koji ga izmisli! Ne čuješ li sovuljagu? Uprla je glas baš u našu četu. Do malo, Andrija, pa će biti darmar od sviju". Govorim mu ja, blažim ga; ne pomaže ništa. Sad ga nađem a on — udavio se.
STANKO: To nije dobro, braćo.
JEZDIMIR: Harambaša je kriv, što ga nije pustio da ide.
ANDRIJA: Lud je bio što nije sam otišao.
STANKO: E, da pogazi zakletvu!
LUKA: Meni se vrti sovuljaga po glavi. Tako jedanput u našem selu. . .
ŽIVOJIN: Badava, sovuljaga nikada ne sluti na dobro.
STANKO: Šta će to biti od nas?
LUKA: Braćo, koliko grehova imamo svaki na svojoj duši, ne treba ni da pitamo šta će biti od nas.
PETAR: Jes', Boga mi, teško našoj duši!
LUKA: Što ceo svet proklinje, ni Bog ne može blagosloviti.
NENAD: Pa zarjmi baš ne možemo da se otresema ove nesreće?
ŽIVOJIN: Znaš šta te čeka od paše.
STANKO: Ja se čudim, šta i taj harambaša ne ugađa za devojku. Sad bi lepa prilika bila, da se i mi ove nesreće oprostimo.
NENAD: I ja velim.
ŽIVOJIN: Već sad počekaćemo još tri dana; valjda će se i to prekinuti.
ANDRIJA: Ja neću moći ni jesti ni spavati, tako mi je sve Vitomir u glavi.
STANKO: I meni njegove reči.
NENAD: A kome neće to biti? Teško nama grešnima!
STANKO: Tako je.
IVAN: Ao, junaci, ala bi dobri bili za neke kaluđere!
NENAD: E, Ivo . . .
IVAN: 'Ajde s Bogom! Kao samo ti imaš dušu, drugi nema!
JEZDIMIR: Badava, Ivane, što je pravo, i Bogu je drago. Mi smo grešni, pa kraj.
IVAN: A ko nije grešan?
LUKA: To je istina.
¬IVAN: Ko sme kazati: ja sam tako čist, da mogu danas otići u raj?
LUKA: Sve je to tako.
¬IVAN: E vidiš, pa šta ste uzeli tu kinjerisati? Rđe se treba otresati, a ne jao i pomagaj, kao što babe čine. (Peva).
¬Lepo sija mesec u ponoći,
Oko bela grada Smedereva,
Sve su zvezde ustreptale krilma,
Te ga dvore kao nevesta dragog.
Na kamenu spram bedema grada
Tužno sedi serdar Marijane,
Lice mu je od tuge uvelo
I junačko iskopnulo srce.
Tu je negda sedio sa ljubom,
Tu se ljemu Simka razbolela
I za malo dana preminula.
Gde si, ljubo, gde si, dobro moje?
Tako Marjan tužno vapijaše.
Mesec blede zrake prostiraše,
Kao da s njime i on Simku žali.
Al' eto ti od zidina grada
Vitkostasna išeta devojka,
Te s' uputi uprav Marijanu.
Bože mili, čuda golemoga,
Prepade se serdar Marijane,
Kad poznade svoju vernu ljubu,
Pa poleti da Simku zagrli.
Izvi mu se ljuba verenica,
I on osta klečeć' na koleni.
„Šta ćeš sa mnom? Nisam jadna živa,
Već je ovo oblik samo Simke.
Pamtiš ono, kad seđasmo ovde,
Gledeć' kako s' gradi Smederezo.
Tu mi senku uzidaše moju,
Da ja čuvam zidine od grada,
Da ih ruka dušmanska ne svlada.
Što ti vidiš ispred tebe lice,
To je senka tvoje negda ljube.
Samo smrt ja mogu zagrliti."
„Nek je tako! vikne Marijane;
Hodi ljubo, hodi dobro milo,
Ta jedanput da te ja poljubim,
Pak na čast ti život i godike"!
To izreče, brzo pođe Simki,
Nju zagrli, mrtav zemlji pade.
NENAD: Aj, Ivane, Bog te video, baš valjana bi!
ŽIVOJIN: Gde je nauči, kume, vere ti?
IVAN: Ova je pesma iz daleka. Gde se ovo peva, onde se žene ne svađaju s muževima, nego žive kao ovčice.
SREĆKO: S rogovima, je l', Ivo?
IVAN: A gde si ti video, jađan, ovce bez rogova?
JEZDIMIR: Kad ima zemlje, gde se muževi sa ženom ne biju, valjda se mogu naći i ovce bez rogova.
IVAN: A, pametan si ti čovek, Jezdo! Sve što je dobro, mora biti tri. U triput Bog pomaže, kažu naši stari. Sad, muž i žena, to je samo dva, a kad se združi i boj, onda je tri. — Ali dosta, da nas ne čuje mladoženja, pa će izgubiti ćef.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.