Havet
U sumorni grudi i sada se budi
Ko zloslutna senka kroz ponoćnu tminu,
Kad iz groba tamnog podigne se strašna,
Da mi ruši snove i ovu tišinu.
Noć je tiha nema, doline i brezi
Suiorno se svili, da borave snove,
Po grudima njinim povili se snezi,
San kroz selo leće i umorne zove.
Al nadamnom sanak krioca ne svija.
Gle, ja nisam samac. Ko je pokraj mene?
Havetinja strašna za stolom mi sela.
Tek kad i kad veo, što tamnu pokrene.
Jest, ona je ovo, što u moji grudi
Kao drugar verni večito počiva,
Pa je i sad došla, da mi snove budi,
U sumoru mome malo da uživa.
Spokojno me gleda strahovitim gledom,
Da mi kaže strašna, šta me opet čeka
Brojeći mi srca otkucaje redom,
I budućnost strašnu mami iz daleka!
I dok s drugom svojim budan sedim tako,
Na prozore moje hladan vetar trese.
I sve, što sam snev’o, pomalo otkida,
Samo havet ovu neće da odnese!
U Duboci 1886.
.jpg)
