Хавет
У суморни груди и сада се буди
Ко злослутна сенка кроз поноћну тмину,
Кад из гроба тамног подигне се страшна,
Да ми руши снове и ову тишину.
Ноћ је тиха нема, долине и брези
Суиорно се свили, да бораве снове,
По грудима њиним повили се снези,
Сан кроз село леће и уморне зове.
Ал надамном санак криоца не свија.
Гле, ја нисам самац. Ко је покрај мене?
Хаветиња страшна за столом ми села.
Тек кад и кад вео, што тамну покрене.
Јест, она је ово, што у моји груди
Као другар верни вечито почива,
Па је и сад дошла, да ми снове буди,
У сумору моме мало да ужива.
Спокојно ме гледа страховитим гледом,
Да ми каже страшна, шта ме опет чека
Бројећи ми срца откуцаје редом,
И будућност страшну мами из далека!
И док с другом својим будан седим тако,
На прозоре моје хладан ветар тресе.
И све, што сам снев’о, помало откида,
Само хавет ову неће да однесе!
У Дубоци 1886.
.jpg)
