Fruškogorski mučenici

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

U antičko doba u našoj zemlji, kao i u ostalom svetu, kad su gonjeni hrišćani, mnogi su mučeničkom smrću umrli za Hristovu veru. U neiscrpnoj listi fanatika za „krst časni“ tih vremena nalazimo Montana iz Singidunuma (dan. Beograd), Hermila i Stratonika iz Singidunuma ili okoline, Flora i Laura iz Ulpijane (dan. Lipljan na Kosovu Polju), vladiku Irineja i njegovog đakona Dimitrija, baštovana Sinerosa (ili Sinerota), Anastasiju i pet nevinih devojaka iz Sirmijuma (dan. sremska Mitrovica), svetog Viktorina iz Petovija (dan. Ptuj), Polijona iz Cibala (dan. Vinkovci), svetog Kvirina iz Siscije (dan. Sisak). Istorije mučeništva svih ovih svetih ljudi veoma su zanimljive. Ali njih ćemo mi drugom prilikom ispričati.[1] Danas ćemo se pozabaviti samo pričom o pet fruškogorskih mučenika, koja je jedna od najinteresantnijih.

Ta je istorija poznata pod imenom Passio sanctorum quattuor coronatorum. Ne znamo tačno šta ovde znači reč coronati, ali je verovatno da je njen smisao: „uvenčani mučeničkom slavom“. Passio itd. značilo bi, dakle: „Mučenje četiri sveta mučenika uvenčana vencem slave“.

Ova nam je priča sačuvana u mnogobrojnim rukopisima na latinskom jeziku, koji se čuvaju u Parizu, u Vatikanu, u Milanu, Minhenu, Bernu, Veroni itd. Imamo i jednu parafrazu na latinskom jeziku (od nekog Petra), također u više rukopisa, i jedan grčki prevod, loš, jer prevodilac nije znao dobro ni grčki ni latinski (12 vek).

Interesantno je da naslov ove priče ne odgovara sadržini. Pre svega mi nemamo ovde priču samo o jednom mučeništvu nego o dva, bolje, ovo nije jedna priča nego su dve. A drugo, u prvoj, glavnoj, priči nije govor o četiri nego o pet mučenika. Kako ovo poslednje da se objasni? Jamačno na taj način što ovih pet mučenika ne čine od početka jednu grupu, nego samo četiri od njih, a peti im prilazi tek docnije. Što se tiče pitanja zašto pod istim naslovom ima dve priče, svakako na nj treba odgovoriti tako da je druga priča došla naknadno i da ona nije drugo nego prva ukratko nanovo ispričana, istina veoma skraćeno, u nekoliko reči. Da je ova druga priča u stvari isto što i prva, to se vidi, pored ostalog, i iz toga što se u njoj ponavljaju mnogi izrazi iz prve doslovce, od reči do reči. Može biti i da se u ovoj drugoj priči mučenici zovu cornicularii (cornicularius je izvestan čin u vojsci) zato što se u prvoj mučenici zovu coronati: reči su slične i možda je reč coronati dala povoda da se govori o cornicularii.

U nešto slobodnijem prevodu Passio glasi ovako:

Dioklecijan dođe u Panoniju da lično prisustvuje vađenju kamena iz kamenoloma. Jednom prilikom on sakupi sve radnike u rudniku i zapazi među njima Klaudija, Kastorija, Simpronijana i Nikostrata, koji su u svom zanatu bili izvanredno vešti. Oni su tajno bili hrišćani i kamen su uvek rezali u ime gospoda Isusa Hrista. Jednog dana naredi Dioklecijan da mu radnici načine kip boga sunca na kolima, i da sve, i boga i kola i četiri konja, izrade od jednog komada kamena. Kamenoresci i njihovi nadzornici stadoše misliti i govoriti kako bi taj posao uradili. A kad nađoše veliki komad tasoskog kamena, ne mogoše načiniti što je car želeo, i više dana trajala je raspra zbog toga između nadzornika i radnika.

Jednog dana sastanu se svi radnici, njih 622 na broju, s pet nadzornika kod rude kamena i stanu ispitivati žice kamena. Između nadzornika i radnika bila je velika prepirka. Onda Simpronijan, uzdajući se u svoju veru, reče ostalim radnicima: „Molim vas, poklonite mi poverenje i ja ću naći potreban kamen s mojim suradnicima Klaudijem, Simplicijem, Nikostratom i Kastorijem“. I on nađe kamen i počne da ga reže u ime gospoda Isusa Hrista. Posao mu je dobro išao za rukom i on načini, kako je car zapovedio, kip sunčev visok dvadeset i pet stopa.

To bude javljeno caru Dioklecijanu i on se obraduje. Odmah naredi da se u Panoniji sagradi hram na mestu koje se zove „debeli breg“. I tu namesti kip i pozlati ga. I uživaše u žrtvama i mirisima i dade velike poklone radnicima. Obradovan njihovom veštinom zapovedi im da mu izrade od porfira stubove i kapitele. Prizove k sebi Klaudija, Simpronijana, Nikostrata, Kastorija i Simplicija, primi ih radosno i rekne im: „Želim da mi izradite od porfira stubove i kapitele za njih“.

Pošto su čuli njegovu zapovest, oni odu s mnogim radnicima i nadzornicima. A kad dođu na brdo s porfirom, koje se zove „ognjeno“, počnu da seku kamen u dužinu od četrdeset stopa. Klaudije je sve radio u ime gospoda Isusa Hrista. I posao mu je išao za rukom. A Simpliciju, koji je bio neznabožac, ništa što je radio nije ispadalo kako treba. Zato jednog dana reče Nikostrat Simpliciju: „Brate, zašto se tebi lomi alat?“ Odgovori mu Simplicije: „Molim te, učini da se ne lomi“. Na to će mu Klaudije: „Daj mi tvoj alat“. I kad mu ga Simplicije da, reče Klaudije: „U ime gospoda Isusa Hrista, neka ovo gvožđe bude jako i zdravo pri radu“. I od tog časa stade Simplicije da radi svojim alatom s uspehom kao Simpronijan. Onda Simplicije počne da ispituje Simpronijana šta je to uradio te se njegov alat sad nikako ne kvari. Na to mu odgovoriše Simpronijan i Klaudije: „Dakle, ti se tome čudiš, brate? To je učinio onaj koji je sve stvorio“. Simplicije odgovori Simpronijanu: „Zar nije Jupiter tvorac svega?“ Klaudije mu odgovori: „Brate, pokaj se što si hulio Boga, ne znajući šta govoriš. Sve je stvorio Bog u koga mi verujemo, i Isus Hristos, sin njegov, naš gospod, i sveti duh. Zar ne vidiš da je onaj koga ti smatraš za boga delo naših ruku? Zar ne znaš da i sunce koje smo napravili od kamena u stari nije ništa?“

Tog istog dana kad su se oni tako razgovarali naredi Dioklecijan da načine od porfira školjke za česmu ukrašene statuama. Simpronijan, Klaudije, Kastorije i Nikostrat počnu u ime Hristovo da grade školjke s kipovima i basene za vodu s velikom veštinom.

A Simpliciju sve se lomilo na štogod bi metnuo ruku. Onda će on reći Simpronijanu: „Preklinjem te bogom sunca da mi kažeš koji je to bog koji je sve stvorio i u čije ime vi radite svoj posao s uspehom“. Klaudije ovako odgovori Simpliciju: „Da li se tebi dopada što mi radimo?“ Simplicije odgovori i reče: „Vidim da ispovedate tajno neku nauku. Objasnite mi tu veru u vašeg boga, da bi i mene pridobili za prijatelja“. A Klaudije mu reče: „Je li tvoje prijateljstvo iskreno?“ Odgovori mu Simplicije: „Iskreno je, vi me poznajete već petnaest godina, od kako s vama radim“. Na to mu rekne Simpronijan: „Ako si u stanju da veruješ, reći ćemo ti, i ti ćeš postići istu veštinu u umetnosti i zadobićeš večni život“. Odgovori Simplicije: „Od srca sam želeo da poznam vašeg boga i preklinjem vas“. Klaudije odgovori: „Evo šta ćemo ti reći iskreno: Veruj u gospoda Isusa Hrista, sina božjeg, i primi krštenje pa ćeš sve postići“. Odgovori Simplicije: „Dakle nemojte oklevati, želim da postanem što pre isto što i vi kako u umetnosti tako i u veri“. I stadoše tražiti sveštenika. I nađoše vladiku koji je bio doveden iz Antiohije i bačen u zatvor zbog hrišćanske vere, po imenu Ćirila. Za tri godine bio je on više puta šiban. K njemu dođu noću Simpronijan, Klaudije, Nikostrat i Kastorije zajedno sa Simplicijem i nađu vladiku u lancima s mnogim drugim vernima. I uđoše k svetom Ćirilu, baciše se pred njegove noge i zamoliše ga da krsti Simplicija. A kad Sveti Ćirilo to čuje, ispuni ga radost i reče Simpliciju: „Sine, vidi da li veruješ svim srcem pa će ti se sve dati“.

A Klaudije, Simpronijan, Nikostrat i Kastorije rekoše svetom Ćirilu šta se desilo s alatom. Sveti Ćirilo zahvali svemogućem bogu i reče Simpliciju: „Sine, video si šta vredi naš bog u tvom radu; samo veruj iskreno.“ Odgovori Simplicije sa suzama: „A kako zapovedaš da ispoljim svoje verovanje?“ Reče mu sveti Ćirilo: „Da veruješ u Hrista, tvorca svih stvari, i da prezireš sve kipove koji su načinjeni rukom.“ Odgovori Simplicije: „Verujem da je Isus Hristos pravi i istiniti bog“. Na to ga Ćirilo krsti po propisu u ime oca i sina i svetog duha u zatvoru, i otpusti ih, i oni se vrate na svoj posao.

I stadoše da režu školjke od porfira s kipovima i lišćem od akanta. I dok su radili svoj posao, radili su u ime Isusa Hrista i krstili se. Jedan od nadzornika opazi kako oni ništa ne rade a da se ne prekrste i kako se svaki čas krste razgnevi se besno i pun srdžbe reče: „Ovo su vražji poslovci, jer se na krst ljudi razapinju, a vi uspevate u svemu zahvaljujući njemu“. Klaudije mu odgovori: „Zar ti ne znaš, nadzorniče, da ovaj znak, koji je nekad značio smrt, sad vodi u večni živog onoga koji veruje u nj?“ Odgovori nadzornik: „Ne može smrt voditi životu, nego se u život može doći samo uzdržavanjem“. Na to će Klaudije reći: „Sam je gospod Isus Hristos rekao: „„Ko nađe dušu svoju gubi je, a ko je izgubio naći će je“. Nadzornik odgovori: „Dakle i vi verujete u Hrista?“ Klaudije odgovori: „Da, mi sve radimo u njegovo ime, jer nas je tako naučio učitelj ljudi, sveti apostol Pavle, govoreći: „Štogod radite, radite u ime gospoda“. Na to nadzornik odgovori: „U ime koga gospoda?“ Simpronijan reče: „U ime našeg gospoda Isusa Hrista“. Njemu će onda nadzornik: „Ako je on bog i gospod, zašto je podlegao smrti?“ Simpronijan mu odgovori; „Dobro kažeš da je podlegao smrti. Ali kad znaš da je umro, zar ti nije poznato da je vaskrsao?“

Tako su se oni nosili, a mnogi od kamenorezaca poverovaše rečima i učenju blaženog Simpronijana. I govorahu jedan drugom: „Bolje je za nas da nam u našoj umetnosti ukazuje pomoć onaj koji je umro pa je onda vaskrsnuo.“

U to vreme po naredbi Dioklecijanovoj budu gotove školjke od porfira s voćem i akantusovim lišćem, koje izradiše Klaudije, Simpronijan, Nikostrat i Kastorije. Kad ih doneše pred cara Dioklecijana, one se njemu sve dopadoše, i on bogato obdari Simpronijana, Klaudija, Kastorija i Nikostrata. Onda Dioklecijan reče: „Hoću da mi napravite stubove s lisnatim kapitelima od porfira, pod nadzorom Klaudija, Simpronijana, Nikostrata i Kastorija“.

Kad to čuju nadzornici, ne bi im pravo: naredba Dioklecijanova mnogo ih je vređala. Međutim Klaudije i drugovi dođu u kamenolom i označe stenu koja će se iseći. Onda se pomole i prekrste i stanu tesati stubove. Tako su radili iz dana u dan tri meseca.

Pošto bude otesan jedan stub s velikom veštinom, reći će nadzornici Klaudiju, Simpronijanu, Nikostratu, Kastoriju i Simpliciju: „Vi koji ste dobili nagrade, hajde istešite i drugi stub. Zašto tražite od nas uputstva?“ Ova im petorica odgovoriše jednoglasno: „U ime našeg gospoda Isusa Hrista, u koga verujemo, načinićemo i ovaj stub kao i prvi“. I baciše se na posao, i s velikom ljubavlju načiniše i drugi stub za dvadeset i šest dana. Onda nadzornici ljuti rekoše: „Ove molitve nisu čista posla“. A kamenoresci su radili vrlo marljivo i posao im je ispadao dobro za rukom. Oni nisu radili ništa pod uputstvom nadzornika nego sve u ime Hristovo. Kad to vide nadzornici, progovore ovako caru Dioklecijanu: „Uzvišeni care i gospodaru sveta, ti si dao dokaza velike tvoje duše i blagonaklonosti kad si naredio da se izreže dragoceni kamen u brdu radi ukrasa države i da se od njega načine toliki lepi stubovi“. Car Dioklecijan odgovori: „Doista, uživam u veštini ovih ljudi“. I naredi da mu se sva petorica dovedu pa im rekne: „Tako mi bogova, nagradiću vas bogato poklonima. Samo mi načinite kipove od porfira“. Pa naredi da mu načine Viktorije i Amore i ponovo školjke, a naročito Eskulapa.

I oni mu načiniše školjke, Viktorije i Amore, ali mu ne načiniše kip Eskulapov. I kroz nekoliko dana donesoše mu što su izradili. Car Dioklecijan se obraduje kao i pre i zadovoljan njihovom umetnošću reče Klaudiju, Simpronijanu, Nikostratu, Kastoriju i Simpliciju: „Radujem se što ste tako vešti, ali zašto niste izradili i Eskulapa, boga svakog zdravlja? Idite s mirom i izradite mi taj kip, izradite i lavove koji bljuju vodu i orlove i jelene i mnoge druge životinje“. Oni se odmah baciše na posao i načiniše sve osim Eskulapa. Posle četiri meseca nadzornici pozvaše cara Dioklecijana da vidi šta su kamenoresci uradili, i on naredi da se sve donese na jedno polje. I doneše sve, samo nije bilo Eskulapovog kipa, kako je Dioklecijan naredio.

I dok je car s velikim ljubopitstvom gledao gde je taj kip, rekoše mu nadzornici: „Čestiti care, koji sve ljude voliš i koji voliš mir, neka zna tvoja milost da su ovi kamenoresci koje voliš hrišćani i da sve što im je naređeno rade u Hristovo ime“. Car Dioklecijan im odgovori: „Ako im svi radovi ispadaju divno u ime Hristovo, to nije ništa rđavo, nego je vrlo dobro“. Na to mu nadzornici rekoše: „Ti ne znaš, svetli care, da oni ne poštuju tvoje naredbe, jer su rđavi ljudi, i zato nisu hteli da ti izrade Eskulapov kip.“ Dioklecijan odgovori: „Neka dovedu te ljude k meni“.

I kad pozvaše Klaudija, Simpronijana, Kastorija, Nikostrata i Simplicija, reče im Dioklecijan: „Vi znate kako vas ja volim. Zašto niste poslušali moje zapovesti i zašto niste izradili kip boga Eskulapa od porfira?“ Na to mu odgovori Klaudije: „Čestiti care, mi smo se uvek pokoravali vašoj milosti i služili smo vašoj svetlosti. Ali nikad nećemo načiniti kip jednog bednog čoveka, jer je pisano: „Kakvi su oni onaki su i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih“. Onda nadzornici stadoše dražiti Dioklecijana govoreći mu: „Svetli gospodaru, vidiš li kako oholo odgovaraju na tvoju plemenitost?“ Car Dioklecijan odgovori: „Dobre i vešte radnike ne treba prokleti, nego poštovati“. A nadzornici će na to reći: „Neka slušaju tvoje naredbe ili ćemo mi naći ljude koji će raditi kako naređuje vaša milost“. Car Dioklecijan reče: „Možete li naći takve umetnike?“ Nadzornici odgovoriše: „Mi ćemo nabaviti radnike koji veruju u naše bogove“. Car Dioklecijan reče: „Ako nađete kamenoresce koji će načiniti boga Eskulapa, neka ove postigne kazna, a novi će majstori uživati našu milost*.

Tada počnu nadzornici da se prepiru s Klaudijem, Simpronijanom, Nikostratom, Kastorijem i Simplicijem. „Zašto se ne pokoravate naredbama čestitog cara Dioklecijana i zašto ne vršite njegovu volju?“ Klaudije odgovori: „Mi ne hulimo na našeg boga“. Na to će nadzornici: „Jasno je da ste vi hrišćani“. Kastorije odgovori: „Doista, hrišćani smo“. Onda nadzornici izaberu druge kamenoresce i ovi izrade kip Eskulapov od prokoneskog kamena. I donesu ga nadzornicima posle trideset i jedan dan. Nadzornici jave caru Dioklecijanu da je Eskulap gotov. I Dioklecijan naredi da se kip donese preda nj.

I kad spazi kip, zadivljen reći će: „Jesu li to izradili oni isti majstori s kojima sam bio pre zadovoljan?“ Nadzornici mu odgovoriše: „Svetli care, majstori na koje misli vaše veličanstvo, Klaudije, Simpronijan, Nikostrat, Kastorije i Simplicije, hrišćani su i nevernici, i hoće ceo svet da potčine sebi svojim činima“. Car Dioklecijan reče na to: „Ako ne slušaju što ja zapovedam i ako je istina što vi govorite, neka iskuse kaznu za bezbožništvo.“ Pa naredi jednom tribunu (oficir pod čijom su komandom bili osuđenici u kamenolomima) po imenu Lampadiju da blago ispita optužene i njihove nadzornike, govoreći: „Ispitajte i jedne i druge, pa kod kojih nađete da krivo govore, ti će biti kažnjeni“. Onda tribun Lampadije naredi da se sagradi pred hramom sunca tribina za sudiju i da se sazovu svih pet kamenorezaca, Simpronijan, Klaudije, Nikostrat, Kastorije i Simplicije, a s njima nadzornici. Kad su se iskupili, rekne im Lampadije glasno: „Naši slavni gospodari zapovedili su da ispitamo na kojoj je strani istina, na strani nadzornika ili na strani radnika Klaudija, Simpronijana, Kastorija, Nikostrata i Simplicija“ Na to svi kamenoresci, koje su nadzornici na to nagovorili, poviču: „Tako ti spasa presvetlog cara, pobij te bezbožnike, pobij te čarobnike.“

A kad tribun Lampadije vidi kako viču, podgovoreni, na kamenoresce, rekne: „Još spor nije rešen, i kako bih mogao izreći presudu?“ Nadzornici odgovore: „Ako nisu čarobnici, neka se poklone carevom bogu.“ Odmah tribun Lampadije naredi Simpronijanu, Klaudiju, Kastoriju, Nikostratu i Simpliciju: „Poklonite se bogu sunca, da tako pobijete optužbu nadzornika.“ A oni odgovoriše: „Mi nismo nikad obožavali ono što je delo naših ruku, nego obožavamo gospoda neba i zemlje, koji je večiti gospodar i večni bog, gospoda Isusa Hrista.“ Na to će nadzornici: „Eto si saznao istinu, pa javi to caru.“ Onda Lampadije naredi da se oni bace u tamnicu. A posle devet dana dostavi stvar caru Dioklecijanu. U isto vreme i nadzornici ih optužiše caru govoreći: „Ako oni budu oslobođeni, nestaće poštovanja prema bogovima.“ Ljut, car Dioklecijan reče: „Tako mi sunca, ako ne prinesu žrtvu bogu sunca prema starom običaju, ja ću ih teškim mukama umoriti“.

Naskoro tribun Lampadije naredi da idućeg dana dođu na isto mesto pred hram sunca. I reče tribun Lampadije: „Neka uđu obe stranke, i nadzornici i kamenoresci.“ I kad uđoše, reče tribun Lampadije: „Neka iziđu tužioci i neka kažu za što optužuju otpužene.“ Uđu nadzornici i neki Hrizolit reče tribunu Lampadiju: „Šta tražiš da saznaš više od onoga što znaš?“ Tribun Lampadije reče Klaudiju, Nikostratu, Simpronijanu, Kastoriju i Simpliciju: „Znate li vi šta su vam naredili slavni carevi?“ Odgovoriše sva petorica: „Ne znamo.“ A on im reče: „Da prinesete žrtvu bogu sunca i da ukažete počasti starinskim božanstvima“. Klaudije odgovori: „Mi ukazujemo počast svemogućem bogu i njegovom sinu Isusu Hristu, u čije smo se ime uvek nadali i verujemo da smo posle mraka došli na svetlost.“ Lampadije reče na to: „A koja je svetlost sjajnija od svetlosti boga sunca?“ Odgovori Klaudije: „Hristos koji je rođen od duha svetog i device Marije, koji daje svetlost suncu i mesecu i osvetljava svakog čoveka koji dolazi na ovaj svet, koji je prava svetlost, i pored koga nema nikakvog mraka.“ Tribun Lampadije reče: „Molim vas i savetujem vas, nemojte da izgubite toliku ljubav i naklonost cara Dioklecijana. Poznali ste dobro kako je naš slavni car naklonjen svima ljudima, koje sve voli kao braću i sinove, a osobito one koji poštuju bogove“. Na to odgovori Simpronijan s drugovima: „Čestiti car treba toliko da se brine o ljudima da ne vređa boga neba, koji je tvorac svega. Jer mi se brinemo da ne propadnemo na onom svetu, gde oganj neprestano gori.“ Na to tribun Lampadije, prema Dioklecijanovoj zapovesti, opet dostavi caru šta je bilo. A Dioklecijan naredi tribunu Lampadiju: „Ako odmah ne pristanu i ne žrtvuju bogu sunca, metni ih na muke, a ako pristanu, dovedi ih pred našu milost.“

Posle pet dana tribun opet sedne na istom mestu pred hramom, naredi glasniku da ih uvede unutra i pokaže im sprave za mučenje. I stade im ovako govoriti: „Poslušajte me, izbegnite mučenje i budite prijatelji čestitih careva, i prinesite žrtvu bogu sunca. Jer s vama se više ne može govoriti blago.“ Na to odgovori Klaudije zajedno s drugovima s puno pouzdanja: „Mi se ne bojimo mučenja niti nas laskanje može da slomije, nego se bojimo večnih muka. Jer neka zna car Dioklecijan da smo mi hrišćani i da nikad nećemo odustati od svoje vere.“ Naljuti se tribun Lampadije i naredi da ih skinu i da ih šibaju, dok je glasnik vikao: „Nemojte prezirati careve naredbe.“ U tom trenutku đavo dočepa Lampadija, koji je sedeo na svojoj sudijskoj stolici, raščupa ga i on izdahne. Kad to čuje njegova žena i njegova porodica, potrčaše nadzornicima kukajući iz glas te tako i Dioklecijan sazna šta se desilo. A Dioklecijan čuje, naljuti se mnogo i pun strašnog gneva reče: „Neka se čine sanduci od olova i neka se živi zatvore u te sanduke i bace u reku.“ Onda neki Nikitije, poslužitelj sudski, koji je pomagao Lampadiju, izvrši naredbu cara Dioklecijana, pa načini olovne sanduke, zatvori sve njih u te sanduke i onda ih baci u reku. Sveti Ćirilo, vladika, kad to čuje u tamnici, veoma se rastuži, i preseli se k bogu. Mučeni su 8 novembra.

Tih istih dana ode Dioklecijan odatle u Sirmijum. A posle jedanaest meseci uđe u Rim. I odmah naredi da se u Trajanovim termama sagradi Eskulapov hram i da se načini kip Eskulapov od prokoneskog kamena. Kad to bude učinjeno, on naredi da se u istom hramu na bronzanim tablama ispiše kakve je sve bolesti Eskulap izlečio. Osim toga zapovedi da svi vojnici dođu k Eskulapovom kipu i da prinesu žrtvu i zapale tamjan, osobito vojnici iz gradskih trupa. Svi su vojnici morali to uraditi, pa narediše isto i petorici kornikularija. Ali oni odbiše da žrtvuju, i to bude saopšteno caru Dioklecijanu. Car naredi da ih pobiju šibajući ih pred kipom kamdžijama s olovnim pucetima. Posle dugog šibanja oni ispustiše dušu. Car zapovedi da im tela bace na ulicu, gde će ih psi rastrgnuti. Na ulici su oni ležali pet dana. A onda ih blaženi Sevastijan noću pokupi s vladikom Miltijadom i sahrani ih na putu labikanskom, tri milje daleko od varoši, s drugim svecima. To se desilo istog dana, ali posle dve godine, t. j. 8 novembra, i tako nije bilo moguće saznati njihova imena. Zato blaženi Miltijad, vladika, naredi da se njihova godišnjica slavi pod imenom svetaca Klaudija, Nikostrata, Simpronijana i Kastorija.

Ovo je napisao Porfirije, činovnik katastra.

Tako glasi priča o naših pet fruškogorskih mučenika i priča o četiri Kornikularija. Rekli smo da je ova druga priča samo prepričavanje prve. Ona prema tome nema nikakvog značaja; za nas u toliko manje što ne stoji u vezi s istorijom naše zemlje. Zato o njoj neće u našem članku ni biti više reči.

Kad govorimo o fruškogorskim mučenicima, prvo pitanje koje imamo da raspravimo to je da li su oni izmišljeni ili su doista postojali. Drugim rečima, imamo li mi pred sobom istorijski događaj ili legendu. To je, naravno, jedna važna, osnovna stvar.

Imaju neki istorijski podaci u našoj priči koji na prvi mah izgleda da govore protiv njene verodostojnosti. Dioklecijan nije progonio hrišćane pre 303 god. Sad, on te godine i posle nje nije kao car nikad bio u Panoniji. Kako je mogao osuditi na smrt fruškogorske mučenike, a pre toga im lično naređivati da mu rade stubove i kipove, ako nije bio u okolini Sirmijuma? Hronološki se s onim što znamo o bavljenju Dioklecijana u Panoniji ne slaže ni ono što se u priči kaže o vladici Ćirilu. Jer za Đirila tu čitamo da je on kad su naši mučenici pogubljeni bio već tri godine u Fruškoj Gori u tamnici. Ali i on je mogao biti prognat iz Antiohije, gde je bio ranije, i bačen u okove tek za vreme Dioklecijanovog gonjenja hrišćana. Znači, događaj s fruškogorskim mučenicima padao bi po ovim podacima tek u godinu 306. Međutim po priči on se dešava u vreme kad je Dioklecijan kao car dolazio u Panoniju, a to je pre gonjenja hrišćana 303 god.

Naučnici nalaze da se ove teškoće mogu ukloniti na jedan način. Posle svoje abdikacije god. 305, kao što je svakom dobro poznato, Dioklecijan se povukao u svoje dvore u današnjem Splitu i tu je živeo do smrti. Od svoje abdikacije on je mogao dolaziti u Sirmijum i u Frušku Goru. Pošto njegova palata god. 305 još nije bila dovršena, sasvim je lako moguće, pomišlja se, da je on dolazio u fruškogorske kamenolome zbog kamena koji mu je bio potreban za zidanje i za umetničke ukrase na palati. Mogao je, dakle, doći naprimer god. 306, kad bi u Fruškoj Gori, po našoj priči, ležao u tamnici vladika Ćirilo. Na prigovor koji bi se mogao učiniti da Dioklecijan u u to doba nije više bio car i nije imao vlast da kažnjava smrću, odgovara se da, istina, on formalno to pravo možda nije imao, ali da ga je po svoj prilici imao faktički. Dioklecijan je i posle abdikacije uživao u carstvu najveći ugled i bio pitan za savet u krupnim državnim stvarima. •

Očevidno je da se na ovaj način mogu otkloniti teškoće na koje se u našoj priči nailazi. Ali to još ne znači da je predložena hronologija tačna. Imamo samo jednu mogućnost, jednu oštroumnu hipotezu. Sumnja, dakle, ostaje da je naša priča legenda ili bar da je pisac njen neobavešten u elementarnim stvarima i da mu se, prema tome, ne može pokloniti potpuno poverenje.

Jedno drugo pitanje nameće se, i za nas je od osobitog značaja. Danas vlada nepodeljeno mišljenje da su se događaji o kojima govori naša priča odigrali u Fruškoj Gori. Kaže se da gotovo sve što priča govori o mestima gde se ona dešava u potpunosti i začudo verno odgovara onom što doista nalazimo u okolini manastira Beočina. U priči se pominju kameni rudnici, u kojima naši kamenoresci rade. Tu ima tasoski i prokonesoski kamen, a nalazi se i porfir. Kamenoresci su na mestu gde rade podigli hram bogu sunca. Priča pominje i dva brda, jedno pod imenom mons pinguis (debelo brdo), a drugo pod imenom mons igneus (ognjeno brdo).

Pod tasoskim i prokonesoskim kamenom razume se jedna vrsta dobrog krečnjaka od koga se mogu praviti umetnički kipovi, kakve naši kamenoresci prave za Dioklecijana. U Fruškoj Gori ima takav kamen. Porfira, istina, nema, ali jedan kamen koji se tu nalazi, vele, liči na porfir. Na severnoj strani brda Kipovna vidi se velika uvala koja bi, misli se, mogla biti neki antički kamenolom. A ovo brdo, kažu, moglo bi imati ime od reči „kip“, i moglo ga je dobiti od nekih rimskih kipova koji su tu ležali.

Dalje, kaže se, na kosi istog brda (na mestu koje se zove „Groblje“) ima mesto po imenu „Kapela“, gde se nalaze ostaci neke velike crkve. Pitaju se: zar to ne bi mogla biti crkva naših mučenika? Pola časa od Kipovna ima mesto „Gradac“ („Pustinkova Glava“) i tu starih zidina velikih razmera. Jedni pomišljaju da su to ruševine Dioklecijanovog hrama sunca. Drugi, međutim, traže taj hram kod Banoštora, gde je po jednom dokumentu iz 14 veka bila jedna porušena crkva. I Toma Đakon u 13 veku kaže da je hram boga sunca koji je Dioklecijan sazidao od porfira(?) postojao još u njegovo doba i izazivao divljenje kod putnika koji su tu prolazili. Toma Đakon kaže da se taj hram nalazio „u Panoniji na granici Rutenije“. To je sasvim neodređeno, ali neki današnji pisci hoće da on misli na Frušku Goru.

I na posletku brda mons igneus i mons pinguis. Na vrhu Kipovna kamen je crvenkast i na suncu se čudnovato sija. Iz toga se izvodi da bi to mogao biti „ognjeni breg“. Istina, dodaje se da bi „ognjeni breg“ mogao biti i „Crveni Čot“, nedaleko odatle. Zar nas ime, kažu, ne navodi na to? Možda je, dodaje se, i tu kamen crven, ali se sada kamen ne vidi od šume! Što se tiče mons pinguis, pre svega pinguis moglo bi značiti, pored „debeo“, i „plodan“. A zar onda, misli se, ne bi čovek smeo da identifikuje to brdo s Alma (pinguis = almus) kako neki rimski pisci nazivaju Frušku Goru? Priča o fruškogorskim mučenicima kaže da se na mons pinguis dizao Dioklecijanov hram boga sunca, a zemlja je na brežuljku „Gradac“ tako masna!

Koliko ovi dokazi vrede, videće čitalac i sam. Svakako oni nisu mnogo ubedljivi. Istina, ne može se poreći da oni imaju neke dokazne snage. Ali kad se tvrdi da iz navedenoga izlazi kao nesumnjivo da su se događaji naše priče odigrali u okolini Beočina, tačnije da su poprište tih događaja brda kod Banoštora, onda to znači ići suviše daleko.

U prilog ovom skeptičkom mišljenju ide i to što se u Dioklecijanovoj palati u Splitu nigde ne nalazi ni traga od fruškogorskog kamena. Stubovi u njoj zacelo nisu od tog materijala; mi znamo odakle je kamen od koga su oni napravljeni. U ostalom, priča o pet mučenika i ne kaže da su stubove mučenici i njihovi drugovi gradili za Dioklecijanovu palatu. Statua u Dioklecijanovoj palati uopšte nije nađeno, i ako ih je bilo, te o njima ne može biti ovde ni razgovora. Ipak se pomišlja da one nisu bile od fruškogorskog kamena. Ali se dopušta da su neki sitniji vajarski predmeti koji su služili kao ukrasi palate mogli biti od fruškogorskog kamena. Pozivaju se za tu mogućnost na to što su postojale veze između Sirmijuma (današnja sremska Mitrovica) i Salone. Misli se da je i fruškogorski kamen donošen u Dioklecijanovu rezidenciju. Za to bi poslužio kao dokaz jedan rimski natpis koji nam kaže da je neki vojnik koji je vršio nadzor nad kamenorescima u Sirmijumu premešten s istom službom u Brač, gde je doista vađen kamen za Dioklecijanovu palatu. Dodaju, kao vrlo važno, da i naša priča i ovaj natpis pominju jedan isti izraz capitella columnarum.

Sva ova argumentacija veoma je nategnuta. Na primer, zašto bi iz toga što postoje veze između Sirmijuma i Salone izlazilo da je i kamen od Fruške Gore nošen u Salonu? Ili da je on nošen zato što je poneki nadzornik fruškogorskih kamenorezaca premešten iz Srema u Primorje? Moguće je to, ali samo moguće.

Međutim, glavno je ovo. Baš i da pretpostavimo da je pisac priče o pet fruškogorskih mučenika poznavao dobro Srem i Frušku Goru. Zar bi se iz toga moglo zaključiti da su događaji o kojima on priča istiniti? Jer ima naučnika koji iz toga što pisac poznaje te naše krajeve (kako oni misle) izvode da su se ovi događaji doista odigrali. Nije potrebno naročito dokazivati da između toga dvoga ne mora biti veze. Mogao je pisac naše priče staviti u jedan realan geografski okvir jednu izmišljenu priču. To se u oblasti fikcije vrlo često dešava.

Za istinitost naše priče navode se još neki dokazi. Ova priča bila bi „komad istinskog života“. Neki zato idu tako daleko da za našeg pisca misle da je i sam bio radnik u fruškogorskim kamenolomima, zajedno s pet mučenika. Drugi dele to mišljenje samo donekle: pisac je živeo u panonskim kamenim rudnicima, ali nije verovatno da je poznavao lično mučenike. Sva ova mišljenja čisto su subjektivne prirode i zavisi od ličnog raspoloženja hoće li se usvojiti ili odbaciti.

Više dokazne sile nesumnjivo imaju neke druge činjenice. Vladika Ćirilo je bio malo poznat i zato je doista nešto neobično da ga pisac uvede u svoju priču. Ako Ćirilo nije u stvari bio za kaznu premešten iz Antiohije u Frušku Goru i ako tamo nije bio bačen u tamnicu, kome bi palo na pamet da jednu ličnost koja nije opšte poznata uvlači u svoju priču? Tako se pitaju. Drugim rečima, hoće da se kaže da je tamnovanje Ćirilovo istorijska činjenina. U stvari, sve se može izmisliti. Naš pisac mogao je lako saznati za svetog Ćirila, vladiku u Antiohiji, a onda je ostalo mogao izmisliti.

Još se kaže da se naša priča u izvesnom pogledu razlikuje od običnih legenada. U njoj nema ona gomila čudesa i strašnih muka kojima se odlikuju proizvodi te vrste iz docnijeg doba. Isto tako, Dioklecijan u našoj priči različan je od Dioklecijana u legendi. U legendi je on strašan i krvožedan, dok je u našoj priči čovečan i blag. On se ponaša prema kamenorescima prijateljski, očaran je njihovim radovima, pokušava, na dostavu da su hrišćani, da ih spase, a tek kad oni odlučno odbiju da priznadu neznabožačke bogove, on naredi da se kazne.

Na ove razloge moglo bi se također nešto primetiti. U našoj priči doista ima manje legendarnoga nego u mnognm legendama. Nju i ne treba upoređivati s legendama docinjeg vremena, jer, kao što ćemo videti docnije, ona je jamačno postala vrlo rano. Ali zato ipak u njoj može biti tako reći sve izmišljeno. Svakojako, onaj Dioklecijan koga vidimo u njoj nije istorijski. Njegova preterana snishodljivost i blagost potpuno je neprirodna.

Kao što se vidi, ima razloga za mišljenje da je priča o fruškogorskim mučenicima verodostojna, ali je nemoguće to i dokazati. Međutim treba reći da je to mišljenje danas opšte. U našu priču niko ne sumnja. Naučnici se ne zadovoljavaju samo s tim da su pet kamenorezaca pod Dioklecijanom umrli mučeničkom smrću za Hristovu veru, nego veruju i u detalje priče.

Slava pet fruškogorskih mučenika raznela se na daleko ne samo po Iliriku nego i izvan naših današnjnh krajeva. Oni su čuveni u hrišćanskom svetu već naskoro posle Dioklecijanovih vremena. S vremenom glas o njima i njihov kult sve se više širi. U srednjem veku kamenoresci su ih na mnogo mesta smatrali kao svoje zaštitnike. Uspomena na fruškogorske mučenike čuva se i u naše vreme širom celog hrišćanskog sveta.

Rekli smo napred da su u Ulpijani (dan. Lipljan) umrli mučeničkom smrću Flor i Laur. Legenda koju imamo o njima verovatno je postala pod uticajem priče o fruškogorskim mučenicima. To kazuju sličnosti koje postoje između njih. Priča, naime, o Floru i Lauru glasi, u nekoliko reči, ovako. Dva blizanca, pod ovim imenima, bili su kamenoresci. Po naredbi cara Licinija oni grade jedan neznabožački hram. Pošto su bili hrišćani, njima je padalo teško da svojim rukama podižu svetilište paganskim bogovima. Licinije im je blagonaklonjen i zato ih, kad ih prvi put optuže, oslobodi. Ali kad je hram bio gotov, oni razdraže masu i svetina zajedno s njima prodre u hram i uništi u njemu idole. Zatim oni posvete hram Isusu Hristu. Licinije baci Flora i Laura u bunar, a ostale spali žive. Ova priča je verovatno jedna legenda u kojoj je sve izmišljeno osim može biti to da su u Ulpijani doista dva hrišćanina platila mučeničkom smrću svoje hrišćansko uverenje.

Kult fruškogorskih mučenika nalazimo u Rimu već oko sredine četvrtog veka, tj. na samo pola veka posle njihove smrti. Kaže se da je Rim saznao za njih i njihovu mučeničku smrt za hrišćansku veru možda od fruškogorskih kamenorezaca koji su dolazili u Rim prateći tamo transporte fruškogorskog kamena. Ova je hipoteza možda suviše slobodna. Trebalo bi imati dokaza da je fruškogorski kamen nošen u Rim i tamo upotrebljavan kao materijal za građevine. S druge strane, pomišlja se da je kult naših mučenika prodro u Rim zahvaljujući članovima dinastije Konstantina Velikog, koji su mogli lako i sami gajiti bogopoštovanje za fruškogorske mučenike, pošto su bili iz Ilirije i često se bavili u Sirmijumu. Naravno da je i to moguće. Ali mi nismo prinuđeni da mislimo ni na jedno ni na drugo. Između Rima i Panonije postojao je živ i stalan saobraćaj. Hrišćani iz Rima mogli su dolaziti u Sirmijum i sirmijumski kraj i obrnuto razne pristalice nove vere iz današnjeg Srema osim kamenorezaca odlazili su jamačno U Rim. Ti su ljudi također lako mogli preneti kult naših mučenika.

Već u 6 veku postoji u Rimu i hram ovih mučenika. On se nalazio na brdu Celiju.

Ali tela njihova prenesena su u Rim tek nešto docnije. Bez sumnje to se desilo zbog varvarskih upada u današnji Srem. Varvari su zagrozili hrišćanskim svetinjama i pobožni ljudi su ih sklonili na sigurnije mesto. Iz istog razloga prenesena su i tela drugih ilirskih mučenika, Polijona iz Ptuja i Svetog Kvirina iz Siska. Poznato nam je da je Sirmijum propao definitivno oko 600 god, po Hristu. Jamačno su onda preneseni i fruškogorski mučenici u Rim. Već u početku 7 veka putopisi za hadžije pominju njihov grob u Rimu. On se nalazi na putu labikanskom blizu grobnice Svete Jelene. Za neke bi i to bio dokaz da je kult fruškogorskih mučenika prodro u Rim zahvaljujući uticaju Konstantinove kuće. Primetićemo uzgred da ima mišljenje po kom je ovaj prenos izvršen mnogo ranije, već u 4 veku, dok opet neki misle da tela naših mučenika uopšte nisu prenesena u Rim. Isto tako vredi spomenuti i to da se i neke druge crkve ponose što se u njima čuvaju mošti naših mučenika (tako u Tuluzi itd.).

Rekli smo da su fruškogorski mučenici i u srednjem veku u hrišćanskom svetu uživali veliku slavu. Tako nalazimo njihov kult na jednom mestu u Engleskoj u početku 7 veka. Priča se kako je u to vreme crkvi posvećenoj našim mučenicima zagrozio požar. Uzalud su se ljudi trudili da ga ugase. U tom donesu na rukama vladiku, koji je bio bolestan. On uspe da okrene vetar na drugu stranu i tako se crkva spase. Osobito su pak veliki ugled fruškogorski mučenici uživali u srednjem veku, kao što je i sasvim prirodno, kod kamenorezaca. U Italiji udruženja kamenorezaca na mnogo mesta smatrala su ih za svoje zaštitnike. Tako je bilo u Rimu, Florenciji, Arecu i u drugim varošima, kao što pokazuju njihove sačuvane slike.

To vredi i za druge zemlje, osim Italije, kao i za vekove koji su došli posle Srednjeg Veka. Naši mučenici i danas su poštovani na mnogo mesta. U Engleskoj i u naše vreme smatraju ih slobodni zidari za svoje zaštitnike. Ali nigde nije kult fruškogorskih mučenika bio i nije sad tako raširen kao u Belgiji, gde ga nalazimo u vrlo mnogo varoši (Antverpen, Brisel, Briž, Luven, itd.).

Da se vratimo sad na našu priču o pet fruškogorskih kamenorezaca mučenika, i da kažemo o njoj, na završetku, još nekoliko reči: o vremenu kad je ona postala, o jeziku kojim je napisana i o vrednosti njenog pisca.

Priča je vrlo stara. Ona je postala možda još u 4 veku, a jamačno u 5 veku; mlađa nije od 6 veka, a najmanje je postala u srednjem veku. Za to govori, pre svega, latinski jezik kojim je pisana. On nas upućuje na 5 vek. Istina, taj se jezik razlikuje od jezika 4 i 5 veka kojim su pisana literarna dela tog vremena. Ali našu priču ne treba smatrati za književno delo (i ako ona ima neke literarne osobine). Ona je pisana nekorektnim, prostonarodnim, varvarskim, vulgarnim, a ne literarnim jezikom.

Zatim, u našoj priči ima više tehničkih termina (kamenorezačkih i drugih) koje, kažu, nije mogao znati čovek u mnogo docnije doba. Ti se izrazi ne nalaze u docnijoj književnosti. Nije mogućno, vele, da je jedan običan kaluđer srednjeg veka mogao znati za te stručne termine.

Naposletku, kao dokaz da je naša priča sastavljena već u 4 veku služi citat iz Matije koji nalazimo u njoj. Taj citat u tom obliku ne nalazi se u latinskom prevodu biblije posle kraja 4 veka. Na kraju tog veka Sveti Jeronim (koji je rođen u našoj zemlji) izradio je po papinom nalogu jedan prevod svetog pisma koji je posle u isključivoj upotrebi (vulgata). Ranije su kružili mnogi prevodi koji se zovu itala i u kojima nalazimo ovaj citat u obliku kako ga upotrebljava naš pisac. To je nesumnjivo izvestan dokaz da je priča o fruškogorskim mučenicima postala još u 4 veku.

Pisac ne samo ne vlada dobro latinskim jezikom, nego ni inače nije vešt kao pripovedač. U njegovom sastavu ima više primera takve neveštine. Dioklecijan, na primer, naređuje kamenorescima da mu načine stubove i kapitele od porfira, ali mi posle ne vidimo da su oni i izrađeni; pisac je na njih sasvim zaboravio. Odmah se zatim priča kako Simpliciju ništa u radu nije polazilo za rukom. To naravno ne znači da mu se lomi alat, a iz onoga što dalje čitamo stvar bi trebalo tako razumeti. Najinteresantnije je da se malo docnije opet govori o tom kako mu posao nije išao za rukom, a ne da mu se lomio alat. Iole pažljiv čitalac sam je primetio da u početku priče pisac govori čas o pet, a čas o četiri kamenoresca, bez ikakvog razloga. Jedanput pitaju nadzornici mučenike zašto traže od njih uputstva za rad, a ne vidi se da su radnici od njih takva uputstva tražili. Dodaćemo da se triput, mesto samog cara Dioklecijana, pominju carevi u množini. A jamačno tu ide i to što je Dioklecijan naredio da mu se načini Eskulapov kip od porfira dok je posle taj kip načinjen od prokoneskog kamena. Istina, car je naredio petorici mučenika da mu načine taj kip od porfira, a posle su mu drugi majstori načinili kip od prokoneskog kamena. Ali priča sama kaže da je car tražio majstore koji bi se mogli meriti s mučenicima. Očevidno je da i ovi drugi imaju da mu izrade Eskulapa od porfira.

Ali, po našem mišljenju, najveći dokaz neveštine piščeve bio bi u jednom drugom slučaju. Priča kaže da su mučenici odbili da načine Dioklecijanu kip Eskulapov. Eskulap je neznabožački bog i sasvim prirodno hrišćani neće da grade kip jednog paganskog božanstva. Ali ti isti hrišćani pristali su da načine kip boga sunca. Međutim, Helijos je isto tako paganski bog kao i Eskulap. Moderni naučnici nisu zapeli za ovu grubu protivurečnost. Oni nalaze da je sasvim u redu da naši kamenoresci odbiju da izrade Eskulapov kip, jer je to idol, a nalaze da su mogli raditi kip sunca, pošto bi to bio samo ukras, dekoracija. Ali sama priča o fruškogorskim mučenicima pobija to mišljenje. Jer se u njoj izrekom priča da naši mučenici nisu hteli da prinesu žrtvu tom istom bogu sunca.

N. Vulić

Literatura

  • Wattenbach-Karajan, Passio Sanctorum Quatuor Coronatorum. (Sitzungs-berichte der kais. Akademie der Wissenschaften. Wien. X. 1853). (Vidi Glasnik Biskupije Bosanske i Sriemske za god. 1884).
  • Delehay, H., Acta Sanctorum Novembris. Dies octavus (SS. Quattuor Coronati Romae culti).
  • Delehay, H., Le culte des Quatre couronnes a Rome. (Annalecta Bollan-diana XXXII (1913), 64—71.
  • Zeiller, J., Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de 1’ Empire Romain. Paris 1918 (str. 88 i dalje).
  • Duchesne, L., Le culte romain des quatre couronnes. (Mélanges d’archéologie et d’histoire. — Ecole Française de Rome, XXXI (1911), 231—246).
  • Glasnik Biskupije Bosanske i Sriemske XV (n. XXIII), 1877.
  • Petschenig, M., Zur Kritik und Würdigung der Passio Sanctorum quatuor coronatorum. Wien, 1881.
  • Bulić, E., Provienne qualche cosa nel Palazzo di Diocleziano a Spalato ...dalle lapidicine di Sirmium? (Bulletino di archeologia e storia dalmata. XXXI — G. 1908).
  • Mason, A. J., The persecution of Diocletian. Cambridge. 1896, str. 259—271.
  • Glasnik istoriskog društva, II 2, 161.