Sirmium данашња Сремска Митровица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Сирмијум се у старим изворима први пут помиње 6 године после Христа. Те године букнуо је у нашим данашњим крајевима један страшан устанак који су Римљани успели да угуше тек 10 године после крвавих битака. Незадовољни римском владавином, која је била доиста тешка, због великих намета и што су морали служити у римској војсци, побуне се Илири. Први су скочили на оружје Десидијати, који су живели око данашњег Сарајева. Њима се одмах придруже Бреуци, који су становали близу данашње Сремске Митровице. Десидијати имају за вођа Батона, а тако се зове и бреучки вођа. То је један доказ да су та два племена била сродна и да су припадали Илирима, који насељавају у старо доба огромну област од Епира до горњег Дунава. Кад су се побунили, Бреуци пођу на Сирмијум, у ком су били Римљани. Али они не успеју да заузму варош, јер у побуњену земљу похита римски војвода Цецина Север из оближње Мезије (данашње Источне Србије) и потуче их.

О Сирмијуму после тога не чујемо готово ништа задуго, за читавих седамдесет година. У време кад су владали Римом цареви из Флавијеве династије (Веспазијан, Тит и Домицијан, год. 69-96) Сирмијум је постао колонија (отуда colonia Flavia Sirmiensium). То значи да је он био у то доба већ једно знатније место. Јамачно је варош већ одавно напредовала, јер је имала врло повољан географски положај, налазећи се на једном од главних путова који су из Италије водили на Исток, у Цариград, Солун и т. д. Сирмијум је припадао триби Quirina а у суседству његовом живели су Амантини и Скордици.

Слава ове вароши почиње на крају 3 века по Христу. Од то доба па задуго Сирмијум је не само најзнатнија варош у целој Панонији, него и једна од најзнатнијих вароши у целој римској империји. Херодијан, грчки историк из 3 века после Христа, назива га „највећом вароши те области“, а Амијан Марцелин, који је живео у 4 веку, каже за њ urbium matris populosae et celebris. И Vetus orbis descriptio, један спис из 4 века по Христу, говори да је то једна врло велика варош.

У Сирмијуму се родило више римских царева, а неки су ту умрли. За Аурелијана (270-275), истина, није сигурно да је био одатле, јер неки кажу да је био из Прибрежне Дакије (Dacia ripensis, на десној обали Дунава, у данашњој североисточној Србији и северозападној Бугарској), а неки из Мезије (источна Србија или Бугарска), али је било писаца који су тврдили да се он родио у Сирмијуму, у једној незнатној породици. Напротив, за Деција Трајана (249-251) и за Проба (276-282) у старим изворима налазимо само једно тврђењем, да су се родили у тој вароши. Проб је волео своје родно место и поклањао му је велику пажњу. Он је наредио својим војницима да засаде одабрану винову лозу у Фрушкој Гори, која се у то доба звала Alma Mons (Брдо Алма). После је хтео и да исуши мочваре око Сирмијума. Он заповеди својим трупама, које су бројале више хиљада људи, да ископају један велики јарак, да би воду одвели у Саву. Али се војници побуне против њега. Проб побегне у некакву гвоздену кулу, коју је сам био подигао да му служи као осматрачница за непријатеље, и војници га ту убију у седмој години његове владе. Али су му после на истом месту подигли велику надгробну хумку. Даље, у Сирмијуму се родио цар Грацијан (367-383), а близу Сирмијума цар Максимијан, с надимком (285-310), који је био сељачког порекла и који је саградио један дворац на месту, где су његови родитељи радили као надничари. Додајмо још да је из ове вароши био и трећи син Константина Великог, Флавије Јулије Констанције, кога је родила Фауста 317. Осим Проба пак умро је ту (по другима убијен је ) цар Клаудије Готски (268-270), који је тај надимак добио за славну победу однесену над страшним Готима 268 у нишком пољу.

У Сирмијуму и код Сирмијума десили су се многи историјски догађаји, често врло значајни. По једном мишљењу, али које не може да се докаже, Трајан је ту провео зиму 101-102 уочи самог дачког рата. Марко Аурелије је, изгледа, имао главни војни стан у Сирмијуму, као и у неким другим местима, кад је ратовао с варварима на Дунаву. Цар Максимин (235-238) дошао је овде, да одатле предузме поход на Сармате. У Сирмијуму су се прогласили за цареве два узурпатора Ингенуус и Регалијан. То је било под Галијеном (253-268). Малочас споменути Клаудије Готски скупио је у Сирмијуму велику војску, јер је овој области загрозила опасност од варвара. Кад је Константин Велики победио свог супарника Лицинија код Цибале (данас Винковци), 314, Лициније побегне ноћу с великом коњицом у Сирмијум, па узме ту жену, сина и благо, и продужи бегство. Саву је прешао мостом, који је несумњиво био код саме вароши и који поруши кад се пребаци на другу обалу. За Лицинијем дође у Сирмијум и његов победилац Константин. 326 Константин Велики вероватно се овде састао са чувеним владиком Аријем, оснивачем аријевске јереси. Ту је, неколико година доцније, 350 проглашен за цара стари генерал Ветранион, који се после кратког времена опет ту покорио Констанцију, против кога се побунио. Идуће године, 351, један други узурпатор, Магненције дошао је под Сирмијум са својом војском. Он је хтео на тај начин да натера Констанција да остави Цибале где се био утврдио. Магненције је мислио да ће му се варош предати без отпора. Али га становници и трупе у Сирмијуму одбију. Те исте године у зиму (351-352) долазио је Констанције у Сирмијум, у који је дошао и 357 да преведе зиму. Одатле је он предузео поход на Сармате 358.

361 Јулијан, доцније назват Апостата (Отпадник), пође из Галије на цара Констанција, који се онда бавио на Истоку. Пут га је водио преко Сирмијума. Комес Луцилијан, прича Амијан Марцелин, командује у то време војском која се налазила у тој области и он има своје седиште у Сирмијуму. Кад Јулијан стигне у ове крајеве, Луцилијан скупи своје трупе и намеран је да му да отпора. Јулијан дође до Бононије, на 30 километара од Сирмијума, и одатле пошље, по једној мрачној ноћи, Луцилијану поруку да му дође, иначе нареди послатим војницима да га силом доведу. Кад ови дођоше к њему, он је још спавао. Преплашен, Луцилијан се покори. До малочас охоли ђенерал, седне на коња и буде доведен пред цара. Сав дрхтећи, он пољуби царев пурпур. Али се после охрабри па ће рећи Јулијану да је дошао са сувише мало војске. Цар му одговори да штеди ове речи за Констанција, а он му је дао да пољуби пурпур не као саветодавцу него да би га охрабрио кад се тако смртно уплашио. Затим Јулијан пође, с великом дрскошћу и храброшћу, на Сирмијум, за који је сматрао као сигурно да ће му се предати. Он се приближава брзим маршевима вароши, а кад јој се приближио, пред њега изиђу велике гомиле људи сваке врсте и војника с буктињама па му стану клицати „августе“, „Господару“ и отпрате га у двор. Весео што су га тако лепо примили у тој великој и угледној вароши, цар им приреди сутрадан трке на колима. Али кад сване трећи дан, он продужи, нестрпљив, пут.

Квади упадну опет 374 изненада у Илирик. Ту они нападну мирне земљораднике који су жњели на њивама. Многе побију а друге, заједно са њиховом стоком, поведу са собом. У мало нису они том приликом заробили и Констанцијеву кћер, која је била пошла да се венча с Грацијаном. Затекну је баш за ручком. Али је намесник провинције спасе: он је посади на кола и побегне с њом у Сирмијум, који је од тог места био удаљен око 40 километара.

Квади су те године тако страховито беснили по данашњем Срему, да се тадашњи гувернер, префект преторио, у Сирмијуму ужаснуо уплаши гледајући грозоте које они чине. Он се збуни и не зна шта да ради. Већ је мислио да бежи и био је спремио за бегство коње, кад му неко рекне да би у том случају и грађани побегли, угледајући се на његов пример те би се варош морала предати, и посаветује га да то не чини. Он прими савет и предузме мере да осигура и град и себе, очисти шанчеве, које је у току времена била засула земља, и оправи порушене куле и бедеме. На те радове он је потрошио новац који је био скупио за грађење позоришта. Осим тога, он доведе у варош једну кохорту (батаљон) стрелаца, који ће бранити бедеме, ако непријатељ опседне варош. Али варвари то не учине, јер се нису добро разумевали у вештини опседања.

Још једанпут варварска племена нису смела да ударе на Сирмијум, због његових јаких утврђења. То је било онда кад је млади цар Грацијан, после погибије Валенсове (364 до 379), устукнуо испред њнх. Место да прими борбу с Готима, он се повуче у Сирмијум и непријатељ га ту не узнемирује. Грацијан је провео те године четири дана у овој нароши. А идуће године, 379, он је ту прогласио за цара Теодосија. И после овог прогласа он је остао још неко време у Сирмијуму. У Сирмијуму су се ова два цара г. 380 састала и споразумела да се сазове један црквени сабор у Аквилеји 381. Изгледа да је Грацијан заједно с Теодосијем исте године ратовао (крајем августа и почетком септембра) против Остгота.

Хуни су силом заузели Сирмијум. Тадашњи префект преторио Апенин покуша да им се одупре, али без успеха. Град будо опљачкан и спаљен, а становници поклани. Апенин побегне у Солун. Прича се да је том приликом сирмијски владика, чије име не знамо, предао био неком Констанцију златно црквено посуђе с поруком да га њиме откупи, ако падне Хунима у руке, или да откупи друге грађане, ако би он дотле умро а њих би задесила та судбина да буду заробљени. Али кад Сирмијум падне, Констанције не испуни задату реч. Он заложи то златно посуђе код неког банкара у Риму. Кад Атила сазна за то, он затражи да му се изда и посуђе и банкар. Једва је одустао од овог другог захтева и тако се спасе банкар, који је био потпуно невин.

После ове катастрофе која је задесила варош она се није могла наново поднћи за готово читав један век.

У доба Теодериха (493—526) Сирмијум је поново оживео.

Дефинитивно је Сирмијум пропао 582. После трогодишње опсаде он тада падне под Аваре. Један део његовог становништва побегао је том приликом у Салону (данас Солин код Сплита).

У средњем веку од некада славног и великог града постоје само рушевине. Кад су крсташи пролазили туда 1189, они су видели бедне остатке римског Сирмијума. Ансберт, који је учествовао у том походу и који га је описао, каже: Sirmium, famosam quondam civitatem, nunc paret ruinis sat miserandam transeuntes.

Сирмијум је био једна од престоница римског царства у доцније доба. Под Диоклецијаном поред ње биле су још престонице Тријер, Милано и Никомедија. Што је Диоклецијан изабрао ова места за царска седишта, то је зато што се одатле могло брзо стићи на границу. Он је на граници држао мање трупе а главни део војске налазио се у тим престоницама. Ове резерве, за случај потребе, биле би послате тамо где би опасност загрозила. У Сирмијум су цареви често долазили и у њему су више пута дуже становали. Диоклецијан је био у неколико махова ту. 290 он је одатле управљао ратом против Сармата. И 294 био је он у Сирмијуму. Диоклецијан је вероватно ту саградио више грађевина, као што је то урадио, на пример, у Никомедији. Галерије је обично становао у Сирмијуму. У Сирмијуму су се бавили и чланови породице цара Валентинијана I. 334 остао је у Сирмијуму нешто дуже Валентинијан I. 365 дођу цареви Валентинијан I и Валенс из Тракије у Ниш. У оближњем месту Медијани они се договоре ко ће узети кога војводу па се онда заједно крену за Сирмијум. Тако је царица Јустина, друга жена Валентинијана I и мати Валентинијана II, провела овде неко време.

Помиње се и царски двор у Сирмијуму, као што смо видели кад смо говорили о Јулијану. Прича се да је једанпут у тај двор ударио гром, пред смрт Валентинијана I (375). Гром је запалио не само ту палату, која је делимично изгорела, него и курију и форум.

Осим тога што је ова варош била седиште царева, у њој је било и седиште многих важних државних надлештава. Тако је ту неко време седео префект преторио за Илирик. До цара Грацијана западни Илирик (данашњи Срем, Славонија, Хрватска и др.) и источни Илирик (источна и јужна Србија и неке суседне области) припадају Западу. 379 Грацијан одвоји источни Илирик од западног па први уступи Теодосију а други остави Западном Царству, под управом префекта преторио за Италију. Али већ пре средине 381 источни је Илирик опет придодат Западном Царству. То је стање наскоро наново измењено и ова два Илирика буду опет одвојена. 395 римско царство је дефинитивно подељено на источно и западно. Област од Београда до Крита чини једну префектуру преторио са седиштем префекта у данашњем Солуну. Око 400 западним Илириком управља непосредно префект преторио који седи у Сирмијуму. Међутим, 424 или 427 западни Илирик поново буде спојен с источним и сад се седиште префектуре премести из Солуна у Сирмијум. Напослетку, око средине 5 века по Христу Сирмијум падне у хунске руке и префектура се врати у Солун.

У Сирмијуму је била и једна војна фабрика (за штитове, седла и оружје). Ту су у разна времена гарнизоновале разне трупе, пешадија и коњица. Ту се налазила и команда једне речне флоте. Ту је била и једна чувена ковница новца, у којој је кован новац између 330 и 395, с више прекида. Тако, после једног прекида, она опет проради 379, мада само за врло кратко време. Сад се кује само златан новац, махом Грацијанов, а новац Валентинијанов веома је редак. Од јула 394 до првих дана 395 кован је у Сирмијуму опет златан новац, у великом броју. Ови златници нису ковани за грађане него за војску Теодосијеву, која је ишла с Истока у Италију. Сирмнјум је дакле у овом походу играо једну важну улогу. Од то доба у Панонији уопште, а у Сирмијуму напосе није се више никад ковао новац.

Сирмијум је у главном морао изгледати као и остале веће римске вароши и живот је у њему био као и у њима. Он је имао своје храмове, купатила, позориште, форум итд. Једно купатило помиње се за време аварских ратова; то је била висока грађевина с које се поглед пружао на далеко. Приватне грађевине имале су често сву удобност за коју су знала та стара времена. Оне су, на пример, биле снабдевене неком врстом централног грејања. Варош је добивала воду из Фрушке Горе. Због честих опасности које су јој грозиле од варварских упада била је опасана јаким градским платном. Општина је била уређена као и у другим римским колонијама. Ту је био председник општине, општински одбор, благајник итд. Они се помињу на натписима који су нам сачувани. Исто тако на натписима се помињу многа божанства у која се веровало у античко доба, као Јупитер, Нептун, Марс, Немеза, Херкул, Либер и Либера, Силван, Долихен. Сирмијум је имао и своју варошку богињу. Њену слику видимо на неким златним полугама које су нађене у Ердељу и које су исковане јамачно у време између 367 и 375 по Христу. На њима је она представљена како седи, обучена у дугачку хаљину, на једном постољу (не на престолу), с круном на глави, рогом изобиља у левој и гранчицом у десној руци. Овој слици послужила је као образац слика Константинополиса (Цариграда), који је исто тако представљен на новцу из 4 века. Што се тиче живота у Сирмијуму, као што смо већ рекли малочас, он се није могао разликовати од живота у сличним римским градовима. И ту су, например, приређиване јавне игре, које су у римско доба биле тако омиљене. Из једног извора сазнајемо да је у почетку 4 века један чувени гладијатор, пореклом Вандал, давао представе у Сирмијуму, као што је давао у Риму и Солуну.

Особито је важну улогу играо Сирмијум у историји хришћанске цркве. Ту је била дуго владичанска столица. Ми познајемо можда готово све сирмијске владике од Диоклецијана до краја 5 века. Њихова су имена:

Свети Иринеј, који је умро мученичком смрћу 304.

Домнус или Домнијо, можда од 304 до отприлике 335.

Еутерије, око 335 до 343.

Фотин, око 343 до 351.

Герминије, 351 до отприлике 376.

Анемије, око 376 до отприлике 392.

Корнелије, који је, како изгледа, наследио Анемија. Био је владика око 392—409.

Лауренције. За њега није сигурно да је био сирмијски владика. У једном папском писму стоји Laurentio episcopo Seniensi! и ту треба можда читати Sirmiensi место Seniensi. Лауренције је могао бити владика у Сирмијуму негде између 401 и 417.

Споменули смо већ, раније, једног владику из Сирмијума у време кад Хуни наваљују на варош и рекли смо да му не знамо имена.

Последњи по реду владика у Сирмијуму био је може бити Себастијан, око 591. Али то није сигурно. Истина, у неким рукописима стоји беђазИапо ерјзсоро б1ггшеп51, али у другима читамо беђазИапо ер1зсоро Кезјшепзј.

У Сирмијуму је одржано неколико црквених сабора. Први је био год. 347 или 349, други с крајем 351, трећи у другој половини 357, четврти 358, а пети 378.

Рад и значај неких од ових епископа и сабора врло је велики. Нама није познато како су сирмијски хришћани гледали на Аријево учење до никејског сабора (325). На том сабору био је и Домнијо. Као што је свима познато, тај сабор је осудио аријевство. Против те одлуке устану после неког времена неке владике у нашим крајевима, особито сингидунски (београдски) Урзације и мурзански (осечки) Валенс. Домнијо је морао да напусти своју столицу због тога. Али аријевци су у Илирику били још слаби. Еутерије који је дошао после Домнија и учествовао на сабору у Сардици (дан. Софија) 343, гласао је ту против јереси, као и остали наши епископи из Сиска (Siscia), Виминација, Скопља, Ниша, Липљана (Ulpiana), Ћуприје (Horreum Margi), Прахова (Aquae), Птуја (Poetovio).

Фотин, који је дошао после Еутерија, једно је крупно име у црквеној историји. То је био добар проповедник, врло учен човек и написао је више верских дела. Он је проповедао једну нову јерес. Ми не знамо у чему се састојало његово учење, али нам је познато да по њему Исус Христос и Свети Дух не чине с Богом Оцем Свету Тројицу. За њега је Исус Христос само човек кога је Бог због његових врлина узео за сина и на кога се излио божји благослов. Због свога учења Фотин је био осуђиван и анатемисан неколико пута на црквеним саборима. Једанпут су се његови противници скупили у самом Сирмијуму и ту га осудили. Али његова паства га је волела и није дала да га збаце. Тек су 351 његови противници успели у том. Те године дође цар Констанције у Сирмијум да ту проведе зиму. Владике које су биле против Фотина навале сад на цара да сазове у Сирмијуму сабор који ће расправити питање о Фотиновој јереси. На том сабору буде донесено једно „вјерују“ (тако звана „прва сирмијска формула“), којим се осуђује његово учење. То „вјерују“ поднесу Фотину на потпис, али он одбије да га потпише и замоли цара да му се допусти један диспут с противницима о том питању. На том диспуту он буде побеђен. Ствар се свршила с тиме што је Фотин збачен и што га је цар прогнао.

Од тога доба за неколико година Сирмијум је био главна тачка за црквена питања у илирским провинцијама. Он је био средиште за целу ту област у овом погледу.

Фотина наследи у владичанском достојанству Герминије. Он је остао на том положају дуго, изгледа двадесет и пет година. У почетку Герминије је један од главних поборника аријевства у Илирику. С Урзацијем, владиком у Сингидунуму, и Валенсом, владиком у Мурси (данас Осек), он је највише допринео да се ова јерес рашири по илирским областима. Они однесу победу на сирмијском сабору 357, на коме буде донесена „друга сирмијска формула“. Те године, као што смо напред видели, Констанције дође у Сирмијум. Он је ту имао веза с Валенсом. У Сирмијум Констанције је довео и чувеног владику Осија и наговорио слабог старца од готово сто година да се одрекне свог дотадашњег веровања. Изгледа да је Осије остао у Сирмијуму до пролећа идуће године. Те године, 358, Валенс, Урзације и Герминије претрпе један велики пораз у Сирмијуму („трећа сирмијска формула“), јер их је била оставила Констанцијева наклоност, коју су дотле уживали. Али Урзације и његови другови ускоро поврате царево благовољење и спреме 359 у Сирмијуму нову догму „четврту сирмијску формулу“ за сабор који је имао да се одржи те исте године у Римини. Ово учење они су наметнули целој цркви и тако је званично примљено учење панонско-илирских епископа.

Међутим, 361 умре Констанције, који је највише подржавао аријевство. Јулијан одобри сва учења; чак је лично писао Фотину и похвалио његово учење, те се Фотин вратио у Сирмијум. Али наскоро настане преокрет. Кад Валентинијан дође на престо 364, он прогна наново Фотина а у исто време почне реакција оних који су признавали одлуке донесене на никејском сабору против јеретика. Герминије се стане приклањати овој страни. Већ 366 он није довољно строг према неким сирмијским грађанима који верују да је Исус исто тако бог као и Бог Отац. Пред њега су изведена таква три јеретика: Хераклијан, Фирмијан и Аурелијан. Они су оптужени што не деле мишљење аријеваца. Нама је сачуван разговор који се води између владике и његових „верних“. У току разговора прилазе два Герминијева свештена лица и ударају по лицу Хераклијана. Народ и духовници траже да се оптужени предаду световној власти и да се казне смрћу. Али владика не допусти то. Он се и сам био почео клонити вери тих заблуделих оваца. Владика Валенс потражи од њега да објасни своје држање. У Сингидунуму се одржи један састанак црквених лица да се ствар објасни. На том састаику тражило се од Герминија да повуче своје ново „вјерују“. Али он остаде при свом веровању и од то доба он је био изгубљен за аријевство.

После Герминија дошао је за сирмијског владику Анемије. Он је исповедао никејско учење. Анемије је искоренио аријевску јерес. Он сазове у Сирмијуму сабор 378 и ту аријевству буде дефинитивно учињен крај. Од 381 у целом Илирику не можемо наћи ниједне аријевске цркве. Цар Теодосије је наредио да се свуда исповеди само никејско учење.

Осим владика, ми познајемо и нека нижа свештена лица из Сирмијума. Тако, на пример, у време Герминијево помиње се неки ђакон Јовијан, подђакон Мартирије, чтец Марин. Па онда позната нам је опатица Јохана, која је из Сирмијума дошла у Салону и ту умрла свакојако 612. Само ми не знамо да ли се она била посветила цркви већ у Сирмијуму или тек кад је дошла у Салону. Јохана је можда побегла из Сирмијума испред Авара. Сачуван нам је њен надгробни камен на ком пише: »овде лежи у миру света опатица Јохана сирмијска која умре у петак 12 маја“.

Сирмијум је имао и својих мученика. Први је од њих по реду Свети Иринеј. Иринеј је био, као што знамо, владика у Сирмијуму. Њега оптуже префекту, који покуша на све начине да га одврати од хришћанства. Навалили су на њега и сви његови, родитељи, жена и деца, и пријатељи и познаници, с молбама да принесе жртву незнабожачким боговима. Он је био млад и они су га молили да се сажали на своју младост. Али Иринеј остаде упоран. Онда префект нареди да се погуби. Казна буде извршена на савском мосту. Иринеј скине сам са себе одело, подигне руке к небу и стане се молити: „Господе Исусе Христе,...“ У том му одсеку главу. Његово тело баце у реку. Иринеј је погубљен 304 за владе цара Диоклецијана.

Три дана после тога погубљен је и Димитрије, његов ђакон. Њега су доцније побркали са чувеним Св. Димитријем, мучеником из Солуна. Сирмијски Димитрије био је мала, незнатна личност, обичан ђакон, док је солунски светац био врло угледан човек, консул и војвода. Ђакон Димитрије није умро сам. С њим је погубљено још пет девојака, „чија имена бог зна“ каже један извор.

Извори помињу као мученика још и неког Секунда и неку Басилу.. Али о њима није нам ништа ближе познато. Исто тако није можда тачно оно што нам прича један стари спис о неком Силвану из Сирмијума. За њега читамо у актима о Светом Хермогену да га је тадашњи управник сирмијске области (praeses in partibus Sirmiensibus) затворио с више свештеника из те области и с некима из Сингидунума, па да га је после послао у Цибале (Винковци). Можда је цела ова прича просто измишљена.

Напротив, Синерос (или Синеротас) и Анастасија доиста су у Сирмијуму платили животом своју веру у Христа. Обоје су припадали грађанском реду, а нису били свештеници. Доцније су Анастасијине кости пренесене у Цариград, кад је Сирмијум дошао у опасност од дивљих Хуна, око средине 5 века. Слава ове мученице рано је допрла до Рима и Анастасија је и овде сматрана као светица. На жалост, ми не знамо готово ништа о њеном животу.

Свети Синерос био је пореклом Грк а по занимању баштован. Прича каже како је он једног дана доцкан увече срео у башти жену једног официра где се шета без мужа. Он јој пребаци зато и због тога буде оптужен намеснику провинције. Намесник закључи из његовог понашања према тој жени да је он хришћанин. Синерос призна и буде осуђен на смрт и погубљен. То се десило јамачно под царем Галеријем. У спомен мученика подигнута му је једна црква.

Вероватно је у Сирмијуму извршено и погубљење познатих мученика из Фрушке Горе. То су били неки каменоресци, њих пет на броју, који су у фрушкогорским каменим мајданима радили за Диоклецијана фине каменорезачке послове. Кад му, као хришћани, нису хтели да извајају кип једног незнабожачког бога, они буду затворени у оловне ковчеге и бачени у Саву. После 42 дана извади ове ковчеге из Саве неки Никомед, и он хришћанин, и сакрије их код своје куће. У то време Диоклецијан је долазио у Сирмијум и ту је пробавио читавих једанаест месеци (294). Доцније су мошти ових мученика пренесене у Рим, кад је загрозила хунска опасност.

Напослетку, у Сирмијуму је погубљен и Монтан, свештеник из Сингидунума. С њим је изгубила главу и његова жена Максима. Они су били побегли из Сингидунума у Сирмијум због гоњења хришћана у доба цара Диоклецијана. Исти намесник који је осудио Св. Иринеја, нареди да се и Монтан баци у Саву. Пошто Максима призна да и она верује у Христа, постигне и њу иста судбина. Прича се да је с њима погубљено још 40 мученика.

Поменули смо већ цркву Св. Синероса. У Сирмијуму су биле бар још две цркве, црква Св. Димитрија и Св. Анастасије. Црква Св. Иринеја не помиње се. Али кад се узме у обзир колико је овај светац у Сирмијуму поштован, могло би се помислити да је и њему ту била посвећена једна црква. За цркву Св. Димитрија прича легенда ово. Леонтије, који је саградио прву велику цркву Св. Димитрија у Сулуну, дође из ове вароши у Сирмијум и понесе са собом крваву хаљину и друге неке ствари чувеног солунског мученика у једном ковчегу. У Сирмијуму он сагради Св. Димитрију цркву и у њој положи реликвије које је понео. Пошто је овај Леонтије иста личност с Леонтијем, префектом преторио за Илирик, који се спомиње 412—3, то би црква Св. Димитрија у Солуну требало да буде саграђена у почетку 5 века. Речено је, међу тим, напред да је сирмијски мученик Св. Димитрије један локални мученик. У Сирмијуму је постојала и у позном средњем веку једна црква Св. Димитрија. Ми нисмо у стању да кажемо да ли су те две цркве о којима је реч истоветне. Додајемо да је црква Св. Димитрија у старо доба била поред. цркве Св. Анастасије.

Св. Синерос имао је своју базилику насред једног гробља које је носило његово име. Имамо и натписа који је спомињу. Ова базилика нађена је при ископавању у другој половини прошлог века, у башти митровачке болнице. Око ње било је велико гробље и пуно саркофага. Гробови су били врло различни, али су особито интересантне две врсте: тумули (гомиле, хумке) и гробови на два спрата (sepulcrum biscadens), какви су нађени још само у Риму.

У наше време урађено је врло мало за проучавање и прикупљање сирмијских старина. Могло би се, напротив, рећи да се у Митровици радило управо на уништавању старина. Још у почетку 18 века могле су се видети знатне зидине од античких грађевина. Marsigli (Danubius pannonico-mysicus, год. 1726) гледао је зидове једне велике четвртасте зграде (можда дворови), који су имали у висину 3—4 аршина. Он говори и о неким другим зидинама, калдрмисаним улицама нтд. Данас се од свега тога не распознаје ништа. Ипак на више места у данашњој Митровици, која је подигнута на самом месту старог Сирмијума, налазе се неки видљиви трагови из античког доба. Особито се добро познају олуци од водовода у вароши. Нажалост, главни канал, који је доводио воду из Фрушке Горе, пред сам рат сасвим је порушен, али је сачуван тачан план од њега. За време рата на Сави ниже Митровице неколико километара откривене су рушевине неког огромног комплекса грађевина, а северно од вароши једно осам километара пространа римска гробља у којима је сахрањивана сиротиња.

У другој половини прошлог века двапут су вршена код Сирмијума и у вароши научна откопавања. Први пут је копао, по Штросмајеровом савету, неки Hytreck 1883. Он је радио на гробљу Св. Синероса. Резултат његовог рада био је готово без значаја. 1894 копао је D-r Јосиф Бруншмид на источној страни вароши, на једном месту које се зове „римско гробље“ и где су раније налажени интересантни предмети. Ту су се видели пре неколико десетина година остаци једне цркве с три апсиде и која је имала доста велике димензије, а поред ње једва друга мања античка зграда. По традицији, прва је црква Св. Димитрија. Онда би она друга зграда јамачно била капела Св. Анастасије. Темељи ових цркава раскопани су и и однесени 1878, кад је грађен пут за Руму, и на место њих остао је само шанац. И Бруншмидово откопавање остало је без резултата.

У најновије време споменици из старог времена уништавани су у Митровици вандалски. Камене споменике су разбијали у комаде и употребљавали то комађе као шљунак за насипање путева или за зидање зграда. Није од њих узимана ни слика или препис од натписа. Ипак зато нешто се спасло од старина. Неке се чувају у загребачком музеју, а неке су узидане у митровачке куће. Нарочитог помена вредна је једна лепа Афродитина главица од мрамора, која се сад налази у бечком дворском музеју. Она је тачна копија чувене книдске Афродите од Пракситела. Ни натписи који су нађени у Митровици нису многобројни а ни од неког већег значаја. Један леп саркофаг од камена, с рељефима и натписом, чува се од скора у београдском Народном Музеју.

Извори[уреди]

Strabo 314 — Plinius, nat. hist. III 148. — Ptolem. Georg. II 15. — Cassius Dio LV, 29. — Herodian. VII, 2. - Scriptores historiae augustae, Maximini duo, Aurelianus, Probus. — Eutropius IX. 17. — Orosius VII, 23, 24, 34. - Aur. Victor, Caesar, 29. 37. Epitome 37. 40. 47. 48. — Ammianus Marcellinus (passim). — Notitia Dignitatum. Occ. (passim). — Iul. Honor. Cosmographia (passim). — Iordanes, Rom. Get. — Zosimus (passim). — Marcellinus Comes, 60. — Passio sanctorum IV coronatorum. — Corpus inscripst. latin. III. — И други.

Модерна дела[уреди]

E. Gibbon, The history of the decline und fall of the roman empire (passim). H. Schiller, Geschichte der römischen Kaiserzeit (passim). — J. Zeiller, Les origines chrétiennes dans les provinces danubiennes de l’empire romain (passim). — E. Holder, Altkeltisches Sprachschatz (под Sirmium). — Pauly-Wissowa, Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft (под Sirmium). — I. Jung, Römer und Romanen in den Donaulandschaften (passim). — O, Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt (passim). — C. Jireček, Das christliche Element in der topographischen Nomenklatur der Balkanländer. Страна 93 и даље. — J. Brunšmid, Vjesnik hrvatskoga arheološkoga društva. I, Страна 161 и даље. — Archäologischepigraphische Mitteilungen IV, 115 n Aajte h XII, 8. — A. Alföldi, Der Untergang der Römerherrschaft in Pannonien. I. — E. Stein, Untersuchungen zur spätrömisöhen Verwaltungsgeschichte (Rheinisches Museum Bd. 74). — 7. v. Hefele, Conciliengeschichte. I. — И друга.

Н. Вулић