Francusko-Pruski rat/24

PRIZOR IV

►

PRIZOR IV
KATA, JECA, MILAN, MARIJA i pređašnji
(Svako nosi po štogod u ruci. Popović ščepa svoju ženu za jednu, a svoga sina za drugu ruku i povuče ih na jednu stranu. Isto tako i Petrović. Svi ispuste što su u rukama nosili).

PETROVIĆ (svojima):
Da znate da od svatova neće biti ništa!
POPOVIĆ (svojima):
Spremajte se kući, od svatova neće biti ništa!
KATA:
Šta je to, Vaso?!... Ode krasna čorba!
JECA:
Kakve su to reči, Ilija?... Čorba fuč!
MARIJA (uplašeno):
Otac, vi se valjda šalite?!
MILAN:
Ja od celoga ne razumem ništa!
POPOVIĆ:
Razumi dakle! Još jedanput velim: od svatova neće biti ništa!
PETROVIĆ:
To jest, to ja kažem!
POPOVIĆ:
Molim lepo, to sam ja prvi kazao!
MILAN:
Ali, ako boga znate, šta se dogodilo? — Eno, Marija plače! (Hoće k njojzi).
POPOVIĆ (zadrži ga):
Ni koraka!
MARIJA (padne materi na grudi):
Ah, mamice, ja sam vrlo nesretna!
JECA:
Ali, hoćemo li već jedared čuti otkud te brze promene!
KATA:
Hoćeš li već govoriti jedared?
PETROVIĆ:
Meni on reče da sam paor!
SVI:
Ko je to kazao?!
PETROVIĆ:
Popović!
POPOVIĆ:
Meni on reče da sam ja gospodin bez novaca!
SVI:
Ko je to kazao?!
POPOVIĆ:
Petrović!
SVI:
Ali zašto?!
PETROVIĆ:
Zato što je on jedan kratkovid čovek koji drži sa Francuzima!... Ha, ha, ha!... Moram se smejati... Držati sa Francuzima!
POPOVIĆ:
Mnogo je smešniji onaj koji drži sa Prusima!
KATA:
Pa je li to sve? Odmah sam mislila da je tome uzrok ta vraška politika! Bože moj, baš ste vi ljudi šuplje drvo.
JECA (smeje se):
Ako to nije smešno zbog take ludorije posvađati se!
KATA:
Dakako da je ludorija. Tvoj bi muž to trebalo da uvidi.
JECA:
A zašto baš moj?
KATA:
Zato što on nema pravo, jer čitav svet drži sa Prusima.
JECA:
Oho, molim lepo! Čitav svet drži sa Francuzima, ako hoćeš da znaš!
KATA:
To mi je prvina da čujem! Ja nisam nkad čula hvaliti Francuze.
JECA:
A ko je izmislio krinoline, šinjone?... Gde je prva moda nego u Parizu?
KATA:
Ta da, za pomodarke je Pariz prvo mesto!
JECA:
Šta je za koga, ono mu i priliči!
KATA:
Šta ti hoćeš time da rekneš?!
JECA:
Dobro si ti mene razumela!
KATA:
Gledaj ti to velike gospoje!
JECA:
Bogme i nisam paoruša!
KATA:
Paoruša, al' da veliku gospoju zlatom zaspe!
JECA:
Pa opet iz zlata viri prostota!
KATA:
To je uvreda!
JECA:
Kako se uzme!
KATA:
Vi ste jedna bezobraznica! (Potrči Jeci; muž je zadrži).
JECA:
Ravnim načinom! (Potrči i ona Kati; muž je zadrži).
PETROVIĆ:
Mir, ženo!
POPOVIĆ:
Hajde, ženo, kući.
JECA:
Da, hajdmo kući! Neću ni časa više da ostanem ovde! Milane, hajde kući, od svatova nema ništa!
MILAN:
Marija, vi plačete?
MARIJA (plačući):
Ko bi se tome nadao!
MILAN:
Kako je dan veselo počeo!
MARIJA:
A žalosno svršio!
JECA:
Milane, hajde kući.
MARIJA:
Eno vas zove mati.
KATA:
Odi ovamo, devojko.
MILAN:
Eno vas zove mati.
MARIJA:
Vi me šiljete od sebe!
MILAN:
Vi ste prvo mene šiljali!
MARIJA:
Sad vidim da me ne volite, da me niste nikad ni voleli!
MILAN:
Ko kako tovori onako i misli. Vi mene niste nikad voleli!
MARIJA:
Da vi mene volite, vi biste vaše roditelje odgovarali da toga ne čine!
MILAN:
Vi biste to isto mogli činiti!
MARIJA:
Prebacivanja?
MILAN:
Od vas sam naučio!
POPOVIĆ:
Jeste li gotovi već? (Spremaju se).
MILAN:
Odmah, odmah! (Polagano). Marija, ta zar me više ne volite?
MARIJA:
A vi mene?
MILAN:
I srcem i dušom.
MARIJA:
Svom snagom svojom.
MILAN:
Pa šta da radimo?
MARIJA:
Ja ne znam.
MILAN:
Jedna misao...
MARIJA:
Kakva to?
MILAN:
Kakvoj me je samo ljubav naša mogla naučiti. (Šapuće joj na uvo).
POPOVIĆ:
Ženo, jesi li gotova? Milane, ti hajde kući. Zbogom, gospodar-Petroviću! (Pođe).
PETROVIĆ:
Sluga sam ponizan, gospodin-Popoviću!
JECA:
Klanjam se, gospođo Kato! (Pođe).
KATA:
Službenica, gospođo Jeco!
MILAN:
Jehorsamster Diener, Fräulein Marie! Marija, želim vam svaku sreću!
MARIJA:
Bonjour, monsieur Milan! Primite uverenje moga visokog poštovanja!
MILAN:
Ako bi vremenom kakav pruski dragoner zaprosio vašu malu ručicu, nemojte mu reći da ju je Srbin već dobio!
MARIJA:
To isto preporučujem i vama, ako bi od kakve francuske mašamode košar dobili!
MILAN:
Skorim ću vas o protivnom uveriti!
MARIJA:
Valjda nameravate u Francusku? Nemojte, zimnje je doba, mogli biste dobiti kijavicu?
MILAN:
Biće mi samo od hasne: neću osećati smrad od baruta!
MARIJA:
Tako?!... Nameravate i pucati?
MILAN:
I ubiti desetak simpatičnih mladoženja!
POPOVIĆ (za sebe):
Šta ovaj govori?!
MARIJA:
Parbleu, monsieur Milan! Ovo vaše oduševljenje za Francuze sasvim je nešto novo za mene!
MILAN:
Janz jefehlt, gospođice! Ovo je oduševljenje još odavna uhvatilo korena u mojim grudima! Istina da je u ovo poslednje vreme vatra tek tinjala. Uzrok beše nestalna ćudljivost, jer držah da sam zaljubljen!... Ha, ha, ha!... Sada, hvala budi današnjem danu, sasvim sam izlečen i vatra oduševljenja bolje gori nego ikada!
JECA:
Ilija, bogati, razumeš li ti toga derana?!
POPOVIĆ:
Bogami, ženo, nisam još načisto.
PETROVIĆ (polagano):
Ženo.
KATA:
Ha.
PETROVIĆ:
Biće komedije!
MILAN:
A sad, zbogom gospođice! Za koji dan čućete više o meni... (Ocu). Hajdmo, otac.
POPOVIĆ:
Hajdmo, da. Ali upravo, kamo nameravaš ti?
JECA:
Da, da, kamo nameravaš?
MILAN:
Još me pitate?... Zar bih ja bio sin vredan vas, kad još ne bih znao kamo me zove poziv moj?! — Kamo na drugo mesto, nego tamo gde junaci krv svoju prolivaju hrabro braneći otadžbinu svoju, gde gorostasne lavove napadoše krvožedne hijene, gde staru vojničku slavu hoće da pomrače ljudi sa naočarima i Kantovom filozofijom! Kamo na drugo mesto, ako ne u samu Fcancusku?!
POPOVIĆ i JECA:
U Francusku?!
PETROVIĆ (Popoviću i Jeci):
Tako vam treba!
KATA:
Bog da prosti!
MILAN:
Da, otac, u Francusku, ili da si napletem lavorovih venaca sa pobeda kojima će se ceo svet diviti, ili slavno da poginem!
POPOVIĆ:
Da pogineš?!... No, to bi mi trebalo!
PETROVIĆ (Popoviću i Jeci):
Tako vam treba!
JECA (kroz plač):
Milane dragi, zar bi ti nas ostavio?!
KATA:
Bog da prosti!
MILAN:
Da, otac, u Francusku, već sutra — još danas! Svaki je trenutak skup. Rado polazim, jer će me vaš blagoslov svuda pratiti.
POPOVIĆ:
Ali, dragi sine! Ja kô velim da bi ti mogao ostatl i kod kuće.
JECA:
Dabogme da može.
PETROVIĆ:
A gle, gle Francuza!
MILAN:
Nikada, otac!... Zar nisu Francuzi prvi ljudi na svetu?
POPOVIĆ:
To jest, kad se uzme...
MILAN:
Zar ne drži čitav svet sa Francuzima?
POPOVIĆ:
To jest... ima ljudi koji i ne drže.
MILAN:
To su samo kratkovidi ljudi koji ne vide dalje od nosa.
PETROVIĆ (sveti se):
Hoćeš, Ilija, da braniš Francuze?!
JECA:
Zašto, dragi sine! Nisu ni Francuzi baš svu mudrost kašikom popili.
MILAN:
Tako?!... A ko je izmislio krinoline, šinjone? Gde je prva moda nego u Parizu!
KATA:
Sad ste naseli, gospođo Jeco!
MILAN:
Zato nemojte me više zadržavati. S Francuzima pobeda ili smrt, to jo moja lozinka. Pa sada zbogom, gospođice Marija! Sedite lepo za furunu, pa čitajte ocu novine.
MARIJA:
Vi se varate, gospodine, ako mislite da ste samo vi vredan sin vaših roditelja, da samo u vašim grudima gori plamen oduševljenja za pobedu i slavu! I ja sam vredna kći svojih roditelja! Iako sam ženska, nisam ni ja kukavica!
PETROVIĆ (za sebe):
Šta je sada ovoj?!
MARIJA:
Da, gospodine Milane! I ako se neću boriti u redovima hrabrih junaka, a ono ću da se nađem na drugom, još slavnijem, mestu. Ranjeni, hrabri pruski vojnici naći će u meni anđela hranitelja. Teške ću im rane zavijati, samrtnicima pružati hlađana napitka, a mrtvima na grob cveće saditi i vence plesti!
PETROVIĆ:
Šta ti je?!... Šta ti to govoriš?!
KATA:
More, Marija, šta je tebi?!
POPOVIĆ:
Aha, brat-Vaso, hoćeš da braniš Pruse!
JECA:
Bog da prosti!
MARIJA:
Da, otac, idem i ja, idem u pruski tabor. Neće se reći da je vaša kći za gospodinom Milanom zaostala, pa ako će se gospodin Popović imati čime da ponosi, imaćete i vi!
PETROVIĆ:
Pa zar nas da ostaviš? — Tvoga oca?!
KATA:
Tvoju mater?!
POPOVIĆ:
Hoćeš, Vaso, da braniš Pruse?!
JECA:
Bog da prosti!
MARIJA:
Rado polazim! Vaš će me blagoslov svuda pratiti, a baš, ako kakvo francusko tane učini kraj mome mlađanom životu, (kroz plač) a vi ćete potražiti moj grob i podići kamen sa nadgrobnim natpisom: „Ovde leži Marija, koja nije trpela Francuze"!
KATA (kroz plač):
Slatko moje dete! (Mužu). Tome si sve ti kriv sa tvojim prokletim novinama!
JECA:
Tako je! Svemu tome su uzrok te proklete novine!
KATA:
Koliko sam ti puta rekla da se maneš tih prokletih novina, ali kome govorim — gluvom!
JECA:
Pa zar ja nisam dosta govorila, al' moje reči behu glas u pustinji!
KATA (ljutito):
Eto ti sada tvojih Prusa!
JECA (isto tako):
Eto ti tvojih Francuza!
PETROVIĆ (šeta po sobi polagano):
Hm, hm!
POPOVIĆ (isto tako):
Hm! Šta veliš?
PETROVIĆ:
Ja?... Ništa!
POPOVIĆ:
Hm!
PETROVIĆ:
Šta si kazao?
POPOVIĆ:
Ja? ... Ništa!
PETROVIĆ:
Ovaj ...
POPOVIĆ:
Onaj...
PETROVIĆ:
Ja bih kô rekao...
POPOVIĆ:
I meni se svidi...
PETROVIĆ:
Da je ova cela stvar od naše dece...
POPOVIĆ:
Samo komedija.
PETROVIĆ:
Tako je. Nego kad stvar dobro promotrimo...
POPOVIĆ:
I promislimo...
PETROVIĆ:
Nije rđava komedija.
POPOVIĆ:
Naprotiv, sasvim dobra.
PETROVIĆ:
Sasvim nalik na onu šalu malopre.
POPOVIĆ:
Koju smo ns dvoje predstavljali.
PETROVIĆ:
Pa šta sada da radimo?
POPOVIĆ:
Ja kô velim da si činimo nevešti.
PETROVIĆ:
A ti se inače ne srdiš na mene?
POPOVIĆ:
Bože sačuvaj! A ti?
PETROVIĆ:
Nije mi ni na kraj pameti!
POPOVIĆ:
A ti hodi ovamo. (Polete jedno drugom i zagrle se).
PETROVIĆ:
No, Kato, šta si stala?
POPOVIĆ:
Ti, Jeco, šta zveraš?
KATA:
Ta mi se upravo i nismo posvađale.
PETROVIĆ (Mariji):
A, Pruskinjo?
POPOVIĆ:
A ti, Francuzu, šta je s vama?
MILAN i MARIJA (koji su međutim klekli):
Sklopili smo — večiti mir!
PETROVIĆ:
Hvala bogu te je sretno prošlo, a od sada neću držati ni s kim.
POPOVIĆ:
Do samo sa Srbima!
SVI:
Živeli

PADA ZAVESA

PRVOBITNA VERZIJA KRAJA

PETROVIĆ:
Fala bogu, te je srećno prošlo, a ja se zaklinjem a ja se zaklinjem da nikad više neću čitati novina.
POPOVIĆ:
I ja tako isto (Baca iz džepova novine).
PETROVIĆ:
Pa sad veselo. Ženo daj čorbu.
KATA:
Tu smo odavno pojeli. (Pokazuje na razbijene činije).
PETROVIĆ:
A mi
SVI:
Živeli!

PADA ZAVESA