Француско-Пруски рат/24

ПРИЗОР IV

►

ПРИЗОР IV
КАТА, ЈЕЦА, МИЛАН, МАРИЈА и пређашњи
(Свако носи по штогод у руци. Поповић шчепа своју жену за једну, а свога сина за другу руку и повуче их на једну страну. Исто тако и Петровић. Сви испусте што су у рукама носили).

ПЕТРОВИЋ (својима):
Да знате да од сватова неће бити ништа!
ПОПОВИЋ (својима):
Спремајте се кући, од сватова неће бити ништа!
КАТА:
Шта је то, Васо?!... Оде красна чорба!
ЈЕЦА:
Какве су то речи, Илија?... Чорба фуч!
МАРИЈА (уплашено):
Отац, ви се ваљда шалите?!
МИЛАН:
Ја од целога не разумем ништа!
ПОПОВИЋ:
Разуми дакле! Још једанпут велим: од сватова неће бити ништа!
ПЕТРОВИЋ:
То јест, то ја кажем!
ПОПОВИЋ:
Молим лепо, то сам ја први казао!
МИЛАН:
Али, ако бога знате, шта се догодило? — Ено, Марија плаче! (Хоће к њојзи).
ПОПОВИЋ (задржи га):
Ни корака!
МАРИЈА (падне матери на груди):
Ах, мамице, ја сам врло несретна!
ЈЕЦА:
Али, хоћемо ли већ једаред чути откуд те брзе промене!
КАТА:
Хоћеш ли већ говорити једаред?
ПЕТРОВИЋ:
Мени он рече да сам паор!
СВИ:
Ко је то казао?!
ПЕТРОВИЋ:
Поповић!
ПОПОВИЋ:
Мени он рече да сам ја господин без новаца!
СВИ:
Ко је то казао?!
ПОПОВИЋ:
Петровић!
СВИ:
Али зашто?!
ПЕТРОВИЋ:
Зато што је он један кратковид човек који држи са Французима!... Ха, ха, ха!... Морам се смејати... Држати са Французима!
ПОПОВИЋ:
Много је смешнији онај који држи са Прусима!
КАТА:
Па је ли то све? Одмах сам мислила да је томе узрок та врашка политика! Боже мој, баш сте ви људи шупље дрво.
ЈЕЦА (смеје се):
Ако то није смешно због таке лудорије посвађати се!
КАТА:
Дакако да је лудорија. Твој би муж то требало да увиди.
ЈЕЦА:
А зашто баш мој?
КАТА:
Зато што он нема право, јер читав свет држи са Прусима.
ЈЕЦА:
Охо, молим лепо! Читав свет држи са Французима, ако хоћеш да знаш!
КАТА:
То ми је првина да чујем! Ја нисам нкад чула хвалити Французе.
ЈЕЦА:
А ко је измислио кринолине, шињоне?... Где је прва мода него у Паризу?
КАТА:
Та да, за помодарке је Париз прво место!
ЈЕЦА:
Шта је за кога, оно му и приличи!
КАТА:
Шта ти хоћеш тиме да рекнеш?!
ЈЕЦА:
Добро си ти мене разумела!
КАТА:
Гледај ти то велике госпоје!
ЈЕЦА:
Богме и нисам паоруша!
КАТА:
Паоруша, ал' да велику госпоју златом заспе!
ЈЕЦА:
Па опет из злата вири простота!
КАТА:
То је увреда!
ЈЕЦА:
Како се узме!
КАТА:
Ви сте једна безобразница! (Потрчи Јеци; муж је задржи).
ЈЕЦА:
Равним начином! (Потрчи и она Кати; муж је задржи).
ПЕТРОВИЋ:
Мир, жено!
ПОПОВИЋ:
Хајде, жено, кући.
ЈЕЦА:
Да, хајдмо кући! Нећу ни часа више да останем овде! Милане, хајде кући, од сватова нема ништа!
МИЛАН:
Марија, ви плачете?
МАРИЈА (плачући):
Ко би се томе надао!
МИЛАН:
Како је дан весело почео!
МАРИЈА:
А жалосно свршио!
ЈЕЦА:
Милане, хајде кући.
МАРИЈА:
Ено вас зове мати.
КАТА:
Оди овамо, девојко.
МИЛАН:
Ено вас зове мати.
МАРИЈА:
Ви ме шиљете од себе!
МИЛАН:
Ви сте прво мене шиљали!
МАРИЈА:
Сад видим да ме не волите, да ме нисте никад ни волели!
МИЛАН:
Ко како товори онако и мисли. Ви мене нисте никад волели!
МАРИЈА:
Да ви мене волите, ви бисте ваше родитеље одговарали да тога не чине!
МИЛАН:
Ви бисте то исто могли чинити!
МАРИЈА:
Пребацивања?
МИЛАН:
Од вас сам научио!
ПОПОВИЋ:
Јесте ли готови већ? (Спремају се).
МИЛАН:
Одмах, одмах! (Полагано). Марија, та зар ме више не волите?
МАРИЈА:
А ви мене?
МИЛАН:
И срцем и душом.
МАРИЈА:
Свом снагом својом.
МИЛАН:
Па шта да радимо?
МАРИЈА:
Ја не знам.
МИЛАН:
Једна мисао...
МАРИЈА:
Каква то?
МИЛАН:
Каквој ме је само љубав наша могла научити. (Шапуће јој на уво).
ПОПОВИЋ:
Жено, јеси ли готова? Милане, ти хајде кући. Збогом, господар-Петровићу! (Пође).
ПЕТРОВИЋ:
Слуга сам понизан, господин-Поповићу!
ЈЕЦА:
Клањам се, госпођо Като! (Пође).
КАТА:
Службеница, госпођо Јецо!
МИЛАН:
Jehorsamster Diener, Fräulein Marie! Марија, желим вам сваку срећу!
МАРИЈА:
Bonjour, monsieur Milan! Примите уверење мога високог поштовања!
МИЛАН:
Ако би временом какав пруски драгонер запросио вашу малу ручицу, немојте му рећи да ју је Србин већ добио!
МАРИЈА:
То исто препоручујем и вама, ако би од какве француске машамоде кошар добили!
МИЛАН:
Скорим ћу вас о противном уверити!
МАРИЈА:
Ваљда намеравате у Француску? Немојте, зимње је доба, могли бисте добити кијавицу?
МИЛАН:
Биће ми само од хасне: нећу осећати смрад од барута!
МАРИЈА:
Тако?!... Намеравате и пуцати?
МИЛАН:
И убити десетак симпатичних младожења!
ПОПОВИЋ (за себе):
Шта овај говори?!
МАРИЈА:
Parbleu, monsieur Milan! Ово ваше одушевљење за Французе саsвим је нешто ново за мене!
МИЛАН:
Janz jefehlt, госпођице! Ово је одушевљење још одавна ухватило корена у мојим грудима! Истина да је у ово последње време ватра тек тињала. Узрок беше нестална ћудљивост, јер држах да сам заљубљен!... Ха, ха, ха!... Сада, хвала буди данашњем дану, сасвим сам излечен и ватра одушевљења боље гори него икада!
ЈЕЦА:
Илија, богати, разумеш ли ти тога дерана?!
ПОПОВИЋ:
Богами, жено, нисам још начисто.
ПЕТРОВИЋ (полагано):
Жено.
КАТА:
Ха.
ПЕТРОВИЋ:
Биће комедије!
МИЛАН:
А сад, збогом госпођице! За који дан чућете више о мени... (Оцу). Хајдмо, отац.
ПОПОВИЋ:
Хајдмо, да. Али управо, камо намераваш ти?
ЈЕЦА:
Да, да, камо намераваш?
МИЛАН:
Још ме питате?... Зар бих ја био син вредан вас, кад још не бих знао камо ме зове позив мој?! — Камо на друго место, него тамо где јунаци крв своју проливају храбро бранећи отаџбину своју, где горостасне лавове нападоше крвожедне хијене, где стару војничку славу хоће да помраче људи са наочарима и Кантовом филозофијом! Камо на друго место, ако не у саму Фцанцуску?!
ПОПОВИЋ и ЈЕЦА:
У Француску?!
ПЕТРОВИЋ (Поповићу и Јеци):
Тако вам треба!
КАТА:
Бог да прости!
МИЛАН:
Да, отац, у Француску, или да си наплетем лаворових венаца са победа којима ће се цео свет дивити, или славно да погинем!
ПОПОВИЋ:
Да погинеш?!... Но, то би ми требало!
ПЕТРОВИЋ (Поповићу и Јеци):
Тако вам треба!
ЈЕЦА (кроз плач):
Милане драги, зар би ти нас оставио?!
КАТА:
Бог да прости!
МИЛАН:
Да, отац, у Француску, већ сутра — још данас! Сваки је тренутак скуп. Радо полазим, јер ће ме ваш благослов свуда пратити.
ПОПОВИЋ:
Али, драги сине! Ја кô велим да би ти могао остатл и код куће.
ЈЕЦА:
Дабогме да може.
ПЕТРОВИЋ:
А гле, гле Француза!
МИЛАН:
Никада, отац!... Зар нису Французи први људи на свету?
ПОПОВИЋ:
То јест, кад се узме...
МИЛАН:
Зар не држи читав свет са Французима?
ПОПОВИЋ:
То јест... има људи који и не држе.
МИЛАН:
То су само кратковиди људи који не виде даље од носа.
ПЕТРОВИЋ (свети се):
Хоћеш, Илија, да браниш Французе?!
ЈЕЦА:
Зашто, драги сине! Нису ни Французи баш сву мудрост кашиком попили.
МИЛАН:
Тако?!... А ко је измислио кринолине, шињоне? Где је прва мода него у Паризу!
КАТА:
Сад сте насели, госпођо Јецо!
МИЛАН:
Зато немојте ме више задржавати. С Французима победа или смрт, то јо моја лозинка. Па сада збогом, госпођице Марија! Седите лепо за фуруну, па читајте оцу новине.
МАРИЈА:
Ви се варате, господине, ако мислите да сте само ви вредан син ваших родитеља, да само у вашим грудима гори пламен одушевљења за победу и славу! И ја сам вредна кћи својих родитеља! Иако сам женска, нисам ни ја кукавица!
ПЕТРОВИЋ (за себе):
Шта је сада овој?!
МАРИЈА:
Да, господине Милане! И ако се нећу борити у редовима храбрих јунака, а оно ћу да се нађем на другом, још славнијем, месту. Рањени, храбри пруски војници наћи ће у мени анђела хранитеља. Тешке ћу им ране завијати, самртницима пружати хлађана напитка, а мртвима на гроб цвеће садити и венце плести!
ПЕТРОВИЋ:
Шта ти је?!... Шта ти то говориш?!
КАТА:
Море, Марија, шта је теби?!
ПОПОВИЋ:
Аха, брат-Васо, хоћеш да браниш Прусе!
ЈЕЦА:
Бог да прости!
МАРИЈА:
Да, отац, идем и ја, идем у пруски табор. Неће се рећи да је ваша кћи за господином Миланом заостала, па ако ће се господин Поповић имати чиме да поноси, имаћете и ви!
ПЕТРОВИЋ:
Па зар нас да оставиш? — Твога оца?!
КАТА:
Твоју матер?!
ПОПОВИЋ:
Хоћеш, Васо, да браниш Прусе?!
ЈЕЦА:
Бог да прости!
МАРИЈА:
Радо полазим! Ваш ће ме благослов свуда пратити, а баш, ако какво француско тане учини крај моме млађаном животу, (кроз плач) а ви ћете потражити мој гроб и подићи камен са надгробним натписом: „Овде лежи Марија, која није трпела Французе"!
КАТА (кроз плач):
Слатко моје дете! (Мужу). Томе си све ти крив са твојим проклетим новинама!
ЈЕЦА:
Тако је! Свему томе су узрок те проклете новине!
КАТА:
Колико сам ти пута рекла да се манеш тих проклетих новина, али коме говорим — глувом!
ЈЕЦА:
Па зар ја нисам доста говорила, ал' моје речи беху глас у пустињи!
КАТА (љутито):
Ето ти сада твојих Пруса!
ЈЕЦА (исто тако):
Ето ти твојих Француза!
ПЕТРОВИЋ (шета по соби полагано):
Хм, хм!
ПОПОВИЋ (исто тако):
Хм! Шта велиш?
ПЕТРОВИЋ:
Ја?... Ништа!
ПОПОВИЋ:
Хм!
ПЕТРОВИЋ:
Шта си казао?
ПОПОВИЋ:
Ја? ... Ништа!
ПЕТРОВИЋ:
Овај ...
ПОПОВИЋ:
Онај...
ПЕТРОВИЋ:
Ја бих кô рекао...
ПОПОВИЋ:
И мени се свиди...
ПЕТРОВИЋ:
Да је ова цела ствар од наше деце...
ПОПОВИЋ:
Само комедија.
ПЕТРОВИЋ:
Тако је. Него кад ствар добро промотримо...
ПОПОВИЋ:
И промислимо...
ПЕТРОВИЋ:
Није рђава комедија.
ПОПОВИЋ:
Напротив, сасвим добра.
ПЕТРОВИЋ:
Сасвим налик на ону шалу малопре.
ПОПОВИЋ:
Коју смо нс двоје представљали.
ПЕТРОВИЋ:
Па шта сада да радимо?
ПОПОВИЋ:
Ја кô велим да си чинимо невешти.
ПЕТРОВИЋ:
А ти се иначе не срдиш на мене?
ПОПОВИЋ:
Боже сачувај! А ти?
ПЕТРОВИЋ:
Није ми ни на крај памети!
ПОПОВИЋ:
А ти ходи овамо. (Полете једно другом и загрле се).
ПЕТРОВИЋ:
Но, Като, шта си стала?
ПОПОВИЋ:
Ти, Јецо, шта звераш?
КАТА:
Та ми се управо и нисмо посвађале.
ПЕТРОВИЋ (Марији):
А, Прускињо?
ПОПОВИЋ:
А ти, Французу, шта је с вама?
МИЛАН и МАРИЈА (који су међутим клекли):
Склопили смо — вечити мир!
ПЕТРОВИЋ:
Хвала богу те је сретно прошло, а од сада нећу држати ни с ким.
ПОПОВИЋ:
До само са Србима!
СВИ:
Живели

ПАДА ЗАВЕСА

ПРВОБИТНА ВЕРЗИЈА КРАЈА

ПЕТРОВИЋ:
Фала богу, те је срећно прошло, а ја се заклињем а ја се заклињем да никад више нећу читати новина.
ПОПОВИЋ:
И ја тако исто (Баца из џепова новине).
ПЕТРОВИЋ:
Па сад весело. Жено дај чорбу.
КАТА:
Ту смо одавно појели. (Показује на разбијене чиније).
ПЕТРОВИЋ:
А ми
СВИ:
Живели!

ПАДА ЗАВЕСА