U tuđini
Daleko u magle plave ja gledam hrašće tvoje,
Sumornih i mračnih gora kako se diže stas,
U oblak više sebe zaklanja čelo svoje
I sa tog visa sluša podzemni čudni glas.
Kao da se zemlja lomi, potmulo i pomamno
Kroz dolje i dubrave čudan se hori huk;
Pastirske frule glasi ne ječe tako mamno,
Strahovit to je zvuk:
"Domovino, domovino,
Gde amanet čuvaš znan?
Da te nije uspavala
Našeg doba slava sjajna
Te počivaš mrtvi san?
Domovino, domovino,
Zašto skrivaš pogled svoj?
To se hore naši glasi,
Svojom krvlju što su spasli
Od sramote obraz tvoj!"
Al ona ne čuje ništa, uzalud glasi mole,
Pod vencem iskidanim prikriva sveli kras;
Ah, kako tužno stoje pleća i ruke gole
I slomljen, povijen, nekada viti stas!
Uzaman duh prošlosgi o staroj bajci sniva,
Kako joj verni sinci skrhaše ropski znak,
Tim lancem ropstva ona sinove sad okiva
I širi gusti mrak!
A iz groblja oronulih
Ko se ono diže sad?
Je l’ to Miloš, hrabri Đorđe,
Što skrhaše ropsko gvožđe
I skidoše s tebe jad?
Domovino, domovino,
Vidiš li im duha ti?
Znaš li, kuda oni hode?
Oni traže grob slobode,
Za kojom su ginuli!
Al ona ne čuje ništa, uzaman deca njena
Iz groblja oronulih slobode traže zrak,
On je utrn'o davno, ah, njega više nema,
Nad domovinom mojom vije se gusti mrak!
.jpg)
