У туђини
Далеко у магле плаве ја гледам храшће твоје,
Суморних и мрачних гора како се диже стас,
У облак више себе заклања чело своје
И са тог виса слуша подземни чудни глас.
Као да се земља ломи, потмуло и помамно
Кроз доље и дубраве чудан се хори хук;
Пастирске фруле гласи не јече тако мамно,
Страховит то је звук:
"Домовино, домовино,
Где аманет чуваш знан?
Да те није успавала
Нашег доба слава сјајна
Те почиваш мртви сан?
Домовино, домовино,
Зашто скриваш поглед свој?
То се хоре наши гласи,
Својом крвљу што су спасли
Од срамоте образ твој!"
Ал она не чује ништа, узалуд гласи моле,
Под венцем искиданим прикрива свели крас;
Ах, како тужно стоје плећа и руке голе
И сломљен, повијен, некада вити стас!
Узаман дух прошлосги о старој бајци снива,
Како јој верни синци скрхаше ропски знак,
Тим ланцем ропства она синове сад окива
И шири густи мрак!
А из гробља оронулих
Ко се оно диже сад?
Је л’ то Милош, храбри Ђорђе,
Што скрхаше ропско гвожђе
И скидоше с тебе јад?
Домовино, домовино,
Видиш ли им духа ти?
Знаш ли, куда они ходе?
Они траже гроб слободе,
За којом су гинули!
Ал она не чује ништа, узаман деца њена
Из гробља оронулих слободе траже зрак,
Он је утрн'о давно, ах, њега више нема,
Над домовином мојом вије се густи мрак!