U SPOKOJSTVU
Ja ne znam što strepim, šta me boli tako,
Kad se niti uzdah niti suza javlja?
U spokojstvu željnom nisam davno plako
Nit' me više spomen iz prošlosti zdravlja —
Odviknuta miso više mi ne leta
Po grobovlju tužnom pokojnoga sveta.
Al mi plamen sune na obraze nujne
Iz dubina, gde mi mrtvi boli leže.
Začujem li zvono kad žalobno zujne
Pa se ko jecanje po marli razleže —
Tako s bonim šumom vetrić širi krilo
Nad mestima, gde je groblje nekad bilo;
Kukavica tako u daljini kuka,
Kad ogreje sunce, živne mlado doba,
A cvetak pun slutnje strepi od tog zvuka
Nad ponorom možda nekadanjeg groba...
