U OČI IVAN-DANA
„Oj nevoljo moja, oj ivanjska noći,
Kako ću te mlada prespavati moći?
Velja mi je briga sa ovoga venca,
Što ga žurno pletem kraj bistra kladenca.
Il' da nisam moma, ili da sam veća,
Il' da mene nema, il' da nema cveća;
Il' kako će biti mladoj mojoj duši,
Ako mi se venac pod strejom osuši?
Hoj nevoljo moja, hoj ivanjska noći,
Kako ću te mlada prespavati moći?"
U ovakoj misli kraj vode sam sela,
Od šarenog cveća viti venac plela;
Ali iza žbuna kroz baštu mi prom'če
Đavolasto, lepo crnookče momče;
Kad opazi mene, zboriti mi ode:
„Šta mi radiš, sestro, pored žubor-vode!"
Ja šapatom rekoh: „Vence pletem, evo!"
„A kome ih pleteš, lepa moja devo?"
Pitalo me momče, te još bliže kroči,
Ja na zemlju spusti zasenute oči,
I pregaču belu ma mnogo sam trla...
Al' ni jednog glaska iz pustoga grla!
Još momak veljaše: „Lepa moja sele,
Nit' pregaču krši, nit' ručice bele,
Već pravo mi kaži: imaš li već koga
U ćeliji čistoj mladog srca tvoga?
Ako nikog nemaš, evo tebi mene,
A evo ti srpske i reči poštene,
Da ljubica ne će još jedared cvati,
A ja ću ljubavcom mojom tebe zvati.
Tek poljubac jedan sa usta rumeni,
Da srce od želja ne pukne u meni!
Ti poljubac meni, ja ću srce tebi:
Kako se o rečma posumnjala nebi!"
Na momkove reči, da će doći svati,
Nepoznato čustvo obuze me, mati!
Zaplamtelo lice, zadrhtalo telo,
Kaplja znoja ladnog probije mi čelo.
Oni lepi zbori... ono lice čedno...
Još kad je munjevnim očima me gledno,
Ja na muška nedra nepoznatom panu
A poljubac prvi na ustima planu...
Tada mu se srce do srca dovuče
Te bi sada srce da srce utuče,
Il' od kuda, majko, čuda ova živa,
Koje se u nedri ćeri tvoje zbiva?
Poljubi me momče, te iz vrta ode,
Ja ostadoh sama pored žubor-vode.
Da videla nisam venac, što sam vila,
Bi mislila mlada, lep sam sanak snila!
Otišlo mi momče, no poljubac gori,
Al' s' toga me, majko, ne kori, ne kori!
Vratiće se momče, devera doneće!
Prevariti mladu nikad mene ne će!
Ako mi ne dođe, dok nam jesen prođe,
Od ljiljana bela saši mi odelo,
Ružicama rujnim pokri moje telo,
Viti ovaj venac, što sam juče plela,
Namesti mi, majko, oko ladna čela;
Namesti mi sanduk od bim-biljura,
Izberi mi dvanajst od najlepši cura,
Pa curama svima, majko moja, kaži:
Da vere u momku ni jedna ne traži!
