У ОЧИ ИВАН-ДАНА
„Ој невољо моја, ој ивањска ноћи,
Како ћу те млада преспавати моћи?
Веља ми је брига са овога венца,
Што га журно плетем крај бистра кладенца.
Ил' да нисам мома, или да сам већа,
Ил' да мене нема, ил' да нема цвећа;
Ил' како ће бити младој мојој души,
Ако ми се венац под стрејом осуши?
Хој невољо моја, хој ивањска ноћи,
Како ћу те млада преспавати моћи?"
У овакој мисли крај воде сам села,
Од шареног цвећа вити венац плела;
Али иза жбуна кроз башту ми пром'че
Ђаволасто, лепо црноокче момче;
Кад опази мене, зборити ми оде:
„Шта ми радиш, сестро, поред жубор-воде!"
Ја шапатом рекох: „Венце плетем, ево!"
„А коме их плетеш, лепа моја дево?"
Питало ме момче, те још ближе крочи,
Ја на земљу спусти засенуте очи,
И прегачу белу ма много сам трла...
Ал' ни једног гласка из пустога грла!
Још момак вељаше: „Лепа моја селе,
Нит' прегачу крши, нит' ручице беле,
Већ право ми кажи: имаш ли већ кога
У ћелији чистој младог срца твога?
Ако никог немаш, ево теби мене,
А ево ти српске и речи поштене,
Да љубица не ће још једаред цвати,
А ја ћу љубавцом мојом тебе звати.
Тек пољубац један са уста румени,
Да срце од жеља не пукне у мени!
Ти пољубац мени, ја ћу срце теби:
Како се о речма посумњала неби!"
На момкове речи, да ће доћи свати,
Непознато чуство обузе ме, мати!
Запламтело лице, задрхтало тело,
Капља зноја ладног пробије ми чело.
Они лепи збори... оно лице чедно...
Још кад је муњевним очима ме гледно,
Ја на мушка недра непознатом пану
А пољубац први на устима плану...
Тада му се срце до срца довуче
Те би сада срце да срце утуче,
Ил' од куда, мајко, чуда ова жива,
Које се у недри ћери твоје збива?
Пољуби ме момче, те из врта оде,
Ја остадох сама поред жубор-воде.
Да видела нисам венац, што сам вила,
Би мислила млада, леп сам санак снила!
Отишло ми момче, но пољубац гори,
Ал' с' тога ме, мајко, не кори, не кори!
Вратиће се момче, девера донеће!
Преварити младу никад мене не ће!
Ако ми не дође, док нам јесен прође,
Од љиљана бела саши ми одело,
Ружицама рујним покри моје тело,
Вити овај венац, што сам јуче плела,
Намести ми, мајко, око ладна чела;
Намести ми сандук од бим-биљура,
Избери ми дванајст од најлепши цура,
Па цурама свима, мајко моја, кажи:
Да вере у момку ни једна не тражи!
