Uspomene starog junaka
| Uspomene starog junaka Pisac: Branko Radičević |
Uspomene starog junaka
Prelepo stoje sve mi njive,
U voćnjacima lepe šljive,
Na brdu onde pase stado, —
De ne bi na nj'ga gledô rado?
Na vole jošte dugoroge,
Na silu konja lake noge?
Gle, jedan leti amo s paše!
Al' ko na njemu ono jaše?
Za kopitama pra se diže,
Sve amo, amo ide bliže.
Aha, o dragi sine, ti si!
Odma se, mili, znade či si.
Umilna ćut mi dira grudi,
Odavnašnje se onde budi.
Široka tvoja snažna pleća,
Za otečestvo kakva sreća!
Ti oćeš njemu oto biti,
U vragu kao i ja riti.
O kad se setim oni boja
I premilenog onog znoja,
U grudi mi se srce smeje
I većma mi se krvca greje!
„Za otečestvo, za slobodu!“ —
Po celome se čulo rodu.
Da silnog onda turskog jada,
Da silna onda čalma pada!
o verni, mili ti moj mače,
Još mloga turska žena plače,
Za milu, možda, kakvu glavu
U zlačnu što ti svali travu.
Crven si tada bio gore
Neg' neba ono rujno more.
Ti moje verno gvožđe drago,
Golemo moje uvek blago!
Kad tebe moja ruka dirne
Prekrasni mene žar propirne.
Sa tobom sve sam stekô, stekô —
O još bi s tobom rado sekô!
|