Uroševa ženidba/3

ČIN III

►

ČIN TREĆI

Veliki nizak trem u lepoj rezbariji. Prednji deo otvoren i odatle pukao vidik na daleke visove obučene u maglu. Levo u dnu su ogromna dvokrilna vrata, koja vode u trpezariju za zvanična dvorska veselja. U prednjei planu, s leve strane, još jedna vrata, manja. Desno, u dnu, vrata vode u hodnik. Desno, u prvom planu, stepenice koje vode na sprat.
Docno popodne. Skoro će noć. Po tremu se vrzmaju mnogobrojni kaluđeri, ppeiići, stara i nova vlastela, paževi, dame i dr. U jednom uglu Nikola Buća priča jednoj grupi.

BUĆA
Verujte, ne videh ništa tome slično.
Rekoše Petrarka da je ime njemu.
Imao sam čast da upoznam ga lično.
Taj se čovek prosto razume u svemu.
Zna grčki, latinski, zakonike davne,
U znanju se niko s njim boriti ne sme.
Najveštije vodi poslove državne,
Svirač je, a kažu čak piše i pesme.
Ko poslanik zimus u Mletke se krenu.
Dužd je to smatrao kao počast retku
Za državu svoju. Stog vlastelu njenu
I plemstvo po krvi, znanju i imetku
Pozva da počasna pratnja njemu bude.
I dok devojke ga prate okom smernim,
Markize mu krišom svoju ljubav nude.
A on rečima je plaćao bisernim.
Kad on zbori, tajac vlada na sve strane.
Slušaju ga gospe i kneževi sedi.
Da, on je poslanik zemlje jedva znane,
Ja poslanik carski — i on više vredi.
DRUGI PLEMIĆ
(koji je to slušao)
Retka počast. Retka. Toj zavidim slavi.
JEDNA DAMA
Ničeg goreg nema. Kuga car je zala.
PRVI PLEMIĆ
(koji s njom govori)
Kraljicu Francuske za dan u grob stavi
I sahrani ravno sedam kardinala.
I tri sina kralja od Francuske zdrobi,
I brat Patrijarhov, vizantski prvaci,
Monahinje mnoge — podlegoše kobi,
A živi vapiju: »Srećni su mrtvaci.«
(Prvom plemiću)
Kako Kantakuzen?
PRVI PLEMIĆ
Vele, zlo je s njime.
Primiće monaški čin još ove zime.
LODOVIKO
(jednoj grupi)
A vaš car je papu izigrao divno.
DRUGI PLEMIĆ
(Prvom plemiću)
Ne razumem što je gospodstvo vam kivno.
PRVI PLEMIĆ
Što? Još gologlavac pita!
DRUGI PLEMIĆ
Rad bih znati.
PRVI PLEMIĆ
Jer je dvorac prepun novodošlog gada.
DRUGI PLEMIĆ
(uvređen)
Ja sam plemić.
PRVI PLEMIĆ
Još će i kraljem se zvati.
DRUGI PLEMIĆ
Što ja da sam gori ?
PRVI PLEMIĆ
Nisam za smeh sada.
DRUGI PLEMIĆ
(ljut)
Za mog cara krv se moja rekom prosu.
PRVI PLEMIĆ
Hvališe! Lep od vas car naš ima donos!
TREĆI PLEMIĆ
(prezrivo)
Takvog plemstva svud je ko ti, bedni, što su:
Plemstvo koje ne zna za ime i ponos!
DRUGI PLEMIĆ
Reč meri!
PRVI PLEMIĆ
Šta veliš? Ti još tražiš svađu?
TREĆI PLEMIĆ
Govedar!
DRUGI PLEMIĆ
U boju glava mi je bila.
PRVI PLEMIĆ
Idi, o junaštvu laži »braću mlađu«.
DRUGI PLEMIĆ
Šta mi se ti gordiš, ti lenštino gnila?
TREĆI PLEMIĆ
(smeje se)
Car ih iz milosti digao iz praha.
(Svađa je sve oštrija. Oko njih se kupe ljudi.)
PRVI KALUĐER
Nikad da se »novi« sa »starima« slože.
Jedni su zbog drugih uvek puni straha.
BUĆA
Pa to do pobune čak dovesti može.
PRVI KALUĐER
Bilo bi, da car naš nema ruke snažne.
TREĆI PLEMIĆ
(vadi mač)
Zar mene da vređa sin glupoga sebra?
DRUGI PLEMIĆ
I sam car je sit vam odanosti lažne!
(Vadi mač.)
TREĆI PLEMIĆ
Žutokljunče!
DRUGI PLEMIĆ
(Poleti da se bije. Zadržavaju ga.)
Pusti da mu smestim rebra!
Pusti me da smrvim torokalo gladno.
Ni pare u džepu, a nos nebo para!
(Metež.)
MANUELO
(priča nekim ženama)
Nekakve tri žene, veli priča stara,
Mučio je đavo. . .
ČETVRTI KALUĐER
(ulazi i trlja ruke)
Brrr. . . Ala je hladno!
MANUELO
Tad sveti Dominik sa molitvom priđe
Ženama što vrište i mole i tuže,
I ko crni mačak sotona iziđe
Iz njih i uteče uz zvonarsko uže. . .
JEDNA DAMA
To je čudo pravo!
MANUELO
No još većih ima.
Sveti Benedikt se gadio od žena.
Odjednom ispade pred njega izdima
Sedam devojaka. . .
(Svi oko njega zinu, a on nastavlja)
Sve golih ramena. . .
DRUGI PLEMIĆ
(Prvom)
Klipane. . .
MANUELO
(priča)
Odelo sa sebe su svukle. . .
JEDNA DAMA
A svetac?
MANUELO
Uteče, krst uzevši na se.
Potom su ga kosom kao bičem tukle.
Tad anđeo siđe da ga bede spase. . .
LODOVIKO
(Bući)
I mesto da papske poslanike slavne
Dočekamo ovde s gotovim rešenjem,
Zbog neke careve namere ništavne
Vraćamo se, a pod strašnim poniženjem. . .
PRVI KALUĐER
(Drugom kaluđeru)
Od polumeseca što se kradom javlja,
Kažu, car se boji.
MANUELO
(i dalje priča)
Sve to zli su dusi.

DRUGI KALUĐER
Kakav sram za jednog cara pravoslavlja,
Da kćer svoju nudi emiru u Brusi!
LODOVIKO
(Bući i još nekima)
A sad tu sramotu ko da papi javi?
A znajte, careva to je čista šteta.
PRVI KALUĐER
O, bolje da celu zemlju krv zadavi,
No da dočekamo Tatarina — zeta!
(Treći i Četvrti kaluđer prelaze u razgovoru preko pozornice.)
TREĆI KALUĐER
I Sava postade patrijarhom! Bruka!
ČETVRTI KALUĐER
Šta ćeš? Ulizice car visoko diže.
TREĆI KALUĐER
Onda našto Sabor, sav metež i huka,
Kad car onog bira koji mu je bliže?
ČETVRTI PLEMIĆ
Ko je dostojniji nek se mačem reši!
Ko od nas vernije svome caru služi?
TREĆI KALUĐER
Što uvlači strance, car užasno greši.
PRVI PLEMIĆ
Staro plemstvo zar da sa ritom se združi?
ČETVRTI PLEMIĆ
Mi smo novodošli, no vernosti puni.
Naša reč je delo, car nam Bogom biva.
Naša sreća leži u vernosti kruni.
Da. Mi nismo svilen dronjak koji sniva.
PRVI KALUĐER
Ta je raspra smešna.
TREĆI KALUĐER
Stid mi obraz žari.
Car nas uvek bučno na Sabor poziva,
A, međutim, on sam uvek gospodari.
DRUGI KALUĐER
(izviryje da vidi ide li car)
Cara nema, hoj, hoj. . . ala mi se zeva.
TREĆI KALUĐER
Pita nas za savet, a šta hoće radi.
ČETVRTI KALUĐER
Zove nas na Sabor da nam se podsmeva?
TREĆI KALUĐER
Ili da nov strah nam u srce usadi?
ČETVRTI KALUĐER
I za Zakonik je tobož bilo veće,
A sve smo činili ono što on traži.
DVORODRŽICA
(dotrči)
Car ide! Ovamo dajte brže sveće.
(Jednom pažu)
Idi i naredi »pozdrav« celoj straži.
PRVI KALUĐER
(zeva)
Gle kako se glasno čuje konjski rzaj.
BUĆA
(Dvorodržici)
Što si tako tužai?
DVORODRŽICA
(mahne rukom)
Zli su dani moji.
Moja žena. . . (Pažu koji osluškuje)
Idi, kuvare ubrzaj. . .
(Paž ode.)
Zlo kad žena počne kapu da ti kroji.
Radi šta ti volja: šibaj, moli, trzaj —
Ništa. Zlo kad mrzi, zlo kad te se boji.
Znaš, tukoh je bičem, jer je bila kriva,
Kad, a ona noćas monahinjom posta.
Sad za mene nije ni mrtva ni živa.
Da se davim, to mi još jedino osta.
BUĆA
(gleda ga podrugljivo)
Zagonetka, ništa drugo žena nije.
(Uzdržava smeh.)
DVORODRŽICA
Neka se samo vrati. Daću joj sva prava.
Nek me laže, nek me i pljuje i bije.
Šta ću? Kad sam bez nje, luda mi je glava.
(Truba.)
Car!
(Svi se uskomešaju. Žagor, pa potom tajac. S desne strane sa stepenica silazi carica u pratnji jedne dvorkinje. One obe zastanu i očekuju cara s ostapima. Carici se ukazuje počast klanjanjem.)
DVORKINjA
Carica danas umorna je.
CARICA
Jeste.
Sanjala sam strašne snove noći cele.
Letela sam preko jedne crne česte,
A dole, poda mnom, vrane pa sve bele.
Potom dođe pesma nekih krokodila,
Jauk jedne žabe. . .
DVORKINjA
Uh!
CARICA
Pa modra reka. . .
DVORKINjA
Protiv takvih snova treba da se kane
Na oko kap čistog Devičinog mleka,
Ili kaplja krvi iz Hristove rane. . .§
CARICA
Gde tog ima?
DVORKINjA
Tog je u Vizantu bilo.
No Latini sve to odneli su sobom.
I palac Simonov, Gavrilovo krilo
I suzu Prečasne nad Gospodnjim grobom!
Razgrabiše. . .
CARICA
Strašno ti me snovi plaše.
Uroš je zaluđen. Car venčanje želi.
DVORKINjA
Ljubav leči ulje iz svadbene čaše
Mrtvih zaručnika.
CARICA
Onda idi, preli
Postelju mu uljem. U mojoj je sobi
Čaša moje snahe i pokojnog brata.
(Čuje se galama.)
Ne. . . dockan je. . .
JEDAN GLAS
(spolja)
Zgodno hitac dobi!
CARICA
Zlo mi je. . .
(U trem ulazi čitava vojska paževa, lovaca, trubača, stražara. Gužva, metež. Ispred svih žuri Siniša.)
JEDAN OD LOVACA
Tako se samo medved hvata!
SINIŠA
(klanja se)
O, carice snaho, lov naš beše bogat.
CARICA
Svi ste srećno stigli?
SINIŠA
Svi! Car je pun slave.
Njim pogođen pade jedan jelen rogat.
Od njega će sutra večeru da sprave.
No oprosti, moram ići. Car mi reče
Da lično nadgledam čorbe i pečenje.
Za sve goste deset ovnova se peče,
Jer car svima sprema. . .
CARICA
Šta?
SINIŠA
(Ode naglo levo.)
CARICA
Iznenađenje.
Ah, moj san. . .
PRVI KALUĐER
(jednom lovcu)
Zbog nekog, vele, novog stanja. . .
DVORKINjA
(teši Caricu)
Možda neće biti. . .
DRUGI KALUĐER
A Branko mi kaže
Da smo svi pozvani zbog nekog venčanja.
CARICA
(s uzdahom)
Opčinila ih je. . .
DVORODRŽICA
Levo. . . desno. . . straže. . .
(Svi se razmiču. Špalir stražara. Ulaze: Car, kralj Uroš, Vukašin, despot Oliver i drugi. . . Pored cara su kartinerije, cakone i dr)
CARICA
Srećan lov ti zdravim!
CAR
Hvala, gospo. Zbore,
Zdravim sve s kojima danas srećno lovih.
Sve zovem na gozbu. . . Nek se pesme hore
U čast Patrijarha i zakona novih.
Gospo, požurimo. Skup reč čeka našu. . .
Kralju. . . (Uroš prilazi nasiejan.)
Takav sjaj mi tvog pogleda godi.
(Svi polaze levo u dnu ka trpezariji.)
Patrijarhu prvu nazdravimo čašu,
A potom ostaloj po redu gospodi.
(U gužvi se svi izgube levo, odakle se čuju trube, carski
pozdrav i dr. Pozornica je za neko vreme prazna, a potom na nju stupaju sleva Siniša i Palman.)
SINIŠA
I rekneš li nekom o čemu se radi,
Onda beži, starče, ispred ruke ove. . .
PALMAN
Zar da se svađamo, moj junače mladi,
Još zbog takvih trica, što se žensko zove.
(Oni su prešli u razgovoru preko pozornice i penju se
stepenicama desio. Iz trpezarije izlaze Uroš, Prvi i Drugi kaluđer, i Dvorodržica.)
UROŠ
Te zdravice. . . blesak. . . dosadno. . . zamara. . .
A ja bih da sanjam. O čemu? Ne znate. . .
O nečemu što se s penom razgovara
I čiji pogledi zemlju, brda, zlate.
Znaš li to stvorenje stvoreno od zvuka?
PRVI KALUĐER
Bože moj!
UROŠ
Od pesme, od srebrne strune,
Od plavih konaca i mreže pauka.
Od raskošnog besa mesečine pune,
Od sedefa, školjke i vinskoga daha,
Zlatne kiše što se niz vrh snežni spira,
Od ružinog ulja i zvezdanog praha,
Od mramora glatka, vrh koga se jati
Red tica i klizi ružičasta pena?
Znaš li to stvorenje što vlada i pati?
Ime mu je. . .
OBA KALUĐERA
Čudo!
DVORODRŽICA
Zagonetka!
UROŠ
Žena!
Da. Voljena žena.
PRVI KALUĐER
Možda.
DVORODRŽICA
Imaš pravo.
Ali tvoja slika nije sasvim tačna.
U njoj još postoji laž, samovlast, đavo,
Zmija puna smeha i pritvorstva plačna.
UROŠ
U voljenoj ženi sve je lepo. . .
DVORODRŽICA
Jao,
Ds znaš kako brzo slast bude gorčina.
DRUGI KALUĐER
Dosta. Zar si zato ovamo nas zvao?
Marim ja za žene i pritvorstva njina.
UROŠ
Bolje i to slušaj, no laganja tamo,
Gde pohvala gadna prosto te zadavi.
DRUGI KALUĐER
Kuda god se makneš, laž caruje samo.
PAŽ
(javlja)
Poklisari neki.
(Ode u trpezariju.)
UROŠ
Caru nek se javi.
DRUGI KALUĐER
Čistimo se, brate.
(Odu obojica.)
DVORODRŽICA
(kao za sebe)
Žena, to je riba.
Sve ovako vrda. No riba bar ćuti,
A žena govori, praćaka se, giba
I kaluđeri se. Tek da te naljuti.
CAR
(izlazi iz trpezarije)
Poklisari gde su?
DVORODRŽICA
Čekaju.
CAR
Pa idi.
Ako pisma nose, ti mi ih donesi.
(Dvorodržica ode.)
CAR
(sinu)
Što bežiš ? Zar tako društvo ti se svidi ?
DVORODRŽICA
(Vraća se)
Gospodaru, dvoma sad potreban jesi.
(Njega prate dva vizaitijska paža noseći jastučiće. Na jednome je pismo, na drugome pismo i neki zavoj.)
DVORODRŽICA
Paleolog!
(Daje caru pismo)
CAR
Divno.
DVORODRŽICA
Kantakuzen.
(Daje mu drugo pismo.)
CAR
Slavno!
(Paževi ostave i odu. Dvorodržica takođe.)
CAR
(otvara Paleologovo pismo)
Krasno! »Mada poznat nisam ti odavno,
Pomozi me.« Hoće presto da utvrdi.
Darove mi nudi, naziva me bratom.
Sve careve druge proklinje i grdi.
UROŠ
Hm.
CAR
Pred unutrašnjim Vizant stoji ratom.
Da vidimo drugo.
(Otvara Kantakuzenovo pismo i čitajući ga govori)
Iz tamnice ječi.
Seća me na prošlost, počasti mu dane.
O, što je tu slova, nepotrebnih reči!
Pismo mu je dugo, ravno četir' strane.
I on traži pomoć. Svu počast mi nudi,
Ako Paleolog što pre srušen bude.
Dva cara, a jedan drugog podlo kudi.
UROŠ
A obojica ti slavu i čast nude.
No to je opasno. Možda kakva zamka?
CAR
Večito sumnjalo.
UROŠ
Krvav put je cilju.
CAR
Bez krvi se, sinko, ne uzme ni slamka,
A ne grad što živi sav u izobilju.
Vizant, taj ključ slave, bogatstva i draži,
Vizant, taj crveni rubin, kamen časti,
Sad moj zlatni prsten za svoj okvir traži,
I moj bič, reč moju, pečat moje vlasti.
UROŠ
Zašto hitaš, oče? Što si zemlje nesit?
CAR
Jer me mora zovu, jer mi kule kliču,
Jer me k sebi vuče grad mučenja presit.
Preda mnom kapije njegove se miču,
I zove me k sebi kruna uzdisanja,
Ta kruna na kojoj nema mesta čista,
Što pamti ubistva, trovanja i klanja,
I što kroz vekove ostala je ista.
Ta kruna, taj zlatni letopis vremena,
Što se seća nisko palih velikana
I careva malih i velikih žena. —
Ah! . . .
UROŠ
(sa dosadom)
CAR
Puno je zvezda i blistavih dana.
O, vest takva zar ti ne uliva radost,
Što u nama Vizant naslednika steče?
UROŠ
Ne.
CAR
Mi smo ta nova vizantijska mladost,
I krv Andronika i u nama teče.
Gle, šta Kantakuzen šalje mi uz pismo!
(Razvija onaj zavoj na jastučetu.)
UROŠ
Šta?
CAR
Kartu Vizanta. Trebaće mi, kaže.
(Razvija kartu i prostire po podu.)
Skoro moj će biti, jer daleko nismo.
O, željeni grade, mi smo tvoje straže!
UROŠ
Jadni grad! Tuđ biće kraj dva svoja cara.
Strašno.
(Neki su došli iz sobe i gledaju Cara, koji je razdragan.)
CAR
Delo ruku mojih to sazreva.
Gledaj, sebe jede nemoćna i stara
Zmija, koja mi je pila sunce dneva.
Čitave sam noći lutao ko seni,
I čekao žudno grč bludnice svele.
Sad je došlo. Dršću svi udovi njeni,
A na ramena su jejine joj sele.
(Gleda u kartu.)
Gle, dvor Vasilijev, hram dostojan Boga.
UROŠ
I Nikola Buća u zvezde ga kuje,
Mada i sam čuda video je mnoga.
CAR
(pohlepno)
Pust je. Čeka moje fanfare da čuje.
I zadrhtaće mu šesnaest stubova
I grunuti blago, što je žudno krao.
(Smeje se.)
Paleolog, senka dostojna grobova,
Kantakuzen rob je, u tamnicu pao!
UROŠ
Rob! Sudba.
CAR
Evo ti dvorca svih Komnena.
UROŠ
Slušao sam da je to kruna lepote.
CAR
(putuje i dalje mačem po karti)
I riznica evo, negda punih plena.
Prazne su. U njima sad se bube kote.
UROŠ
(gledajući sa zebnjom u kartu)
Veliki je Vizant.
CAR
Moja moć je veća.
S nje osam dvorova carskih užas rove,
I Paleologu od nje dršću pleća,
Jer Gospod Bog mene za spas Grada zove.
UROŠ
Strah me.
CAR
(nasmeje se)
Od pobeda? — Gle, vrti maslina.
Evo ti i Skole, Magnaura tu je,
Tribunala evo čeličnih zidina,
Čije gorde kule prvi zraci ruje.
Evo ti hodnika. Na tri strane vode.
Gle, Biblioteka! . . .
UROŠ
(ushićeno)
Puna svetih spisa!
CAR
I kapele carske gordo dižu svode.
Evo kupatila od čistih jaspisa.
UROŠ
Evo crkve, crkve. . . Gle, bezbroj ih ima.
Pune su sutona, božanstva i straha.
U njima treperi dah sveštenog dima.
CAR
I grči se demon slomljenoga maha.
UROŠ
Strasno volim crkve.
CAR
Moć u njima spava.
Ali tebe zove zvon stokratih zvona
S galije što tone i što očajava.
(Dalje na mapi.)
Kubikum! Pa Filaks. Evo Oktogona!
UROŠ
I Sofija Sveta! Opet crkve tu su!
CAR
Što brojati crkve?
UROŠ
Zbornika su pune.
Cela prošlost spava tu u papirusu.
CAR
No bled sjaj je mitre naspram sjaja krune.
UROŠ
Bled je, ali ljubak. Ta mi nežnost godi.
CAR
Nežnost, kad džin grca, džin propale slave
I mrtvačko lice ogleda u vodi ?
Vali vruće krvi ulice mu plave
I čitave rulje ko utvare kruže.
Čekaju da kuga kosirom ih zgrabi.
Dok se lovor drobi i venu mu ruže,
Moja gorda vojska boljem cilju grabi.
Ljulja se i ječi bolnik prepun zlosti,
A prazne mu kule odjekuju tupo.
Istočnome caru dršću trule kosti,
A smrvljen mu pogled u noć stremi glupo.
Čuj! Vizant nas čeka. — I ko dužd, pun sjaja
Pod stegom, dok vetar iz pustinje reže,
Venčaću se s morem što svetove spaja
I do Svetog Groba razapeću mreže.
(On se yspravio. Gleda gordo, zaneseno.)
Iz četiri mora dohvatiću vode,
Nek s četiri mora krik slava zahori,
Reč zakona neka božje stresa svode,
Jer jedan je zakon: vladaj i pokori.
Nek se prospe ponos niz iemljive zide
I smrt strašnu Gradu osvetu prozbori,
Da vragovi moji u prahu se vide,
Jer jedno je pravo: vladaj i pokori!
Četrdeset leta još preda mnom stoji,
Četrdeset leta nek strast vlasti gori,
Svako neka novi alem krune broji!
Jer jedan je moral: vladaj i pokori!
CARICA
(dolazi iz trpezarije)
Moj care, vlastela traži te.
CAR
Sad, sada.
(Jednome pažu koji je tu)
Tomaidu zovi. Sad nek bude slavlja.
UROŠ
Oče, hvala, oče. . .
(Carica se mršti)
CAR
Ti tom nisi rada?
(Pryža joj pismo.)
Divne vesti Vizant večeras nam javlja.
UROŠ
Načinimo zato veselje obilno,
Ko kada se vojska na nov pohod sprema.
Nek u svakom budi osećanje silno.
(Paž se vraća u društvu s Palmanom.)
PALMAN
Gospodaru, ovde Tomaide nema.
Nego?
CAR
(zaprepašćen)
PALMAN
Sa Sinišom. . .
UROŠ
(užasnut)
Uteče po mraku?
PALMAN
Ja sam znao, ali mišljah: »Šta to mari?«
UROŠ
Oče, odmah pošlji za njim stražu jaku.
(Palmanu)
I još im pomože ti, glupače stari!
CAR
Platiće mi skupo!
(Mnogi se razilaze.)
JEDAN VOJVODA
(šapatom)
Stvoriće se čudo!
CAR
Oboje ću.
PALMAN
Ja sam. . .
CAR
Pijan celo veče!
Ništa ne razumeš, ti, matora ludo.
JEDAN OD ONIH ŠTO BEŽE
Sklonimo se, biće meteža i seče!
(Na pozornici ostaju Car, Carica, Uroš i Palman. Ostali su pobegli.)
UROŠ
U poteru, oče.
CAR
(Palmanu)
Ti požuri brže.
Nek Dvorodržica odmah dođe. . .
PALMAN
Hoću.
(Ode.)
UROŠ
Gnevan sam. Hajdemo. Moj konjic već rže.
CARICA
Gospodaru, zašto metež stvaraš noću?
Prikrijmo sramotu.
CAR
Sa mnom da se šali ?
Sa naredbom mojom?
CARICA
Pa zar druge nije?
Da svi vide da smo na nju samo spali?
A i sam znaš ko je, od rodbine čije.
Nama druga treba, za našega sina,
Kad ovako zbi se, neka tako bude.
Spasimo se jednog nedostojnog čina.
UROŠ
Majko, tvoje reči zar mi ljubav kude?
CARICA
Ja klečim pred vama, mužu moj i dete.
(Klekne.)
UROŠ
Majko. . .
CAR
Gospo. . .
CARICA
U sram ne hrlite sami.
CAR
(Vidi se da ga neprestano muči pospednji događaj. On u duši odobrava Caričine reči.)
Smeje mi se! Takve uvrede se svete!
CARICA
Pa gde da ih nađeš sad u noćnoj tami?
A sutra na kome ko zna biće kraju.
Venčaće se noćas krišom, i šta tada?
Hoćeš da sramotu celim carstvom znaju?
UROŠ
(očajno)
Venčaće se! (Plače.)
Majko!
CARICA
Sin moj u plač pada!
UROŠ
Majko, i suviše to je gorka čaša.
CARICA
Znaš li sin čiji si, znaš li svoje pretke?
CAR
(više za sebe)
CARICA
Znaš li šta znači carevina naša?
Zar ti gode dvorske poruge i spletke?
U noćašnjoj huci bestidnica ode,
Da je svu noć grli Siniša, bez stida.
I ti hoćeš s njom da preci ti se srode?
Naše ime da joj rane časti vida?
I zar tvojoj deci takva treba mati?
Care, zašto ćutiš?
CAR
(rezignirano)
Reč ti mudrost prati.
Iz tebe govori carica i iajka.
Ne mogu je stići, da konj ima krila.
Pa i da je stignem, našto cela hajka?
Tomaida nije više što je bila.
(Dvorodržica i Palman dolaze.)
PAPMAN
Gospodaru. . .
CAR
Vi ste. . . Zašta sam vas zvao?
(Smišlja izgovor.)
Šta je sa jestivom?
DVORODRŽICA
Gotovo je.
(Kao sa strahom odbija te misli, zastane, pa prezrivo)
Otac car careva, a sin bogomoljac!
(Ustaje. Pretećim glasom)
Ti nagrizaš koren i mladicu sočnu.
Dahom smrti pahneš carevinu celu.
(Carica ne ume da se snađe u situaciji. Htela bi nešto reći, ali joj reč zastane u grlu. Iz sobe se čuje himna.)
Ej, dosta sa himnom. Nek zapevke počnu.
Vi niste na gozbi, nego na opelu.
(Sa tužno retkim podsmehom i bolom sruši se opet u stolicu.)
Na Vizant! O, dosta, dosta biće šale.
Vizantijo, spavaj! Mirujte stražari.
Ne boj se za kule i za arsenale,
Jer mi nismo vojska, no bedni grobari.
Mačevi su tupi, koplja zarđana,
Pod odećom carskom monaške su tralje. . .
Oče. . .
UROŠ
(plačevno)
CAR
Ti si suton mog sunčanog dana.
UROŠ
Oče. . .
CAR
(van sebe)
Dalje. . .(Gnevno) Dalje. . . (Klonulo)
Dalje. . .
CARICA
(umirujući ga prilazi mu)
Care. . .
CAR
(i dalje u ekstazi)
Odlazite, aveti i senke!
Umuknite horne, utrnite luče.
Dosta je pevanja, dosta terevenke!
CARICA
(hoteći da ga umiri)
Care, kakve crne zamisli te muče?
Sin tvoj, evo, čeka tvoj poziv da gine,
Da donese nove pobede, nov lovor,
Da s tornjeva carskih krunu za te skine.
CAR
(ponavlja mahinalno, kao pijan)
On čeka. . .
CARICA
O, čemu sav taj mračni govor?
CAR
(kao da se budi)
On čeka. . . da sin moj. . . oprosti, oprosti.
To je zanos. Samo ružan san sam snio.
(Kao da hoće samog sebe da uveri.)
Umoran sam. . . Neka vlastela se gosti.
CARICA
Gospodaru, noćas suviše si pio.
Treba leći. . .
CAR
(kao u bunilu)
CARICA
Hajde, i nek ponoć zbriše
Trag na uspomeku strašne noći ove.
Neka sveži lovor vrh nas zamiriše,
Da sanjamo slavu i pobedne snove.
CAR
(Ranije ushićenje ga opet obuzima. Diže se.)
O, tamo su snovi, kad se sunce prospe,
Kad pozlati mramor i kad mora grli.
(Pada u ekstazu.)
Tamo ponoć blista, kad se srebrom ospe.
Molitva odande u nebesa hrli.
Tamo teče požar meseca razliven.
U orlove carske sjaj ću da mu stopim.
Vaskrsnuće Gospod na Golgoti skriven:
Tamo Vizant čeka da mu oči sklopim.
Tamo, vidiš tamo, gde plave magline,
Tamo ću prestole moždinom da škropim,
Tamo da porobim klance i doline,
Tamo Vizant...
(Okrene se sa širokim gestom kao da zove sina. No kad ga spazi smrvljena kraj prozora i oborene glave, on ponova jaukne)
Sine!
(Više se sruši no što sedne u stolicu. Padne mu mač. On oseća svu tragediju, čita svu budućnost.)
UROŠ
(Rezignirano diže glavu s očima punim suza. Carica prestravljena stoji kao kip.)
(Na pozornici je potpuno noć, samo ova tri uzbuđena lica osvetljava svetlost iz trpezarije.)
CAR
(Diže glavu lagano. On više nije besan. Kao ranjena zver koja traži saučešća, gleda tupo, neodređeno u sina, a s usana mu sklizi, kao odjek teških misli što mu jure po glavi, nedovršeno pitanje)
...Kad ja oči sklopim!

( Z a v e s a )