Uzimanje Šapca

(18. apr. 1804.)

1.
Podig’o se Valjevac Jakove,
Sakupio po izboru momke,
Da ih vodi Šapcu bijelome,
Da otimlje Šabac od Turaka.
No da vidiš te šabačke Turke:
Dok se Jaša za boj opremaše,
Mnogi mu se Turci nasmejaše,
A kadune pesmu ispevaše:

„Podigla se jedna šaka vlaha
I ponela u tikvici praha,
Da otimlje Šabac od Turaka!
Srbi misle, da je Šabac šala,
A Šabac je Beogradu glava!
Dok je nama Bega i Mus-age
I njihovih ljutih janičara,
Ne boji se Šabac od Srbalja:
Mnoga srpska zakukaće nena,
Mnoga ljuba ostat’ udovica!“

Al’ kad Srbi Šabac opasaše
I u gradu zatvoriše Turke,
Pa ih staše biti iz topova,
Tom se čudu Turci začudiše,
A kadune ljuto procvileše:
„Čiča Jašo, što si poludeo!
Te nam rušiš kule i dućane
I ubijaš mlade bazrđane;
Nemoj nama Šapca sagoreti,
Nemoj nama zuluma činiti,
Išti blaga, koliko ti drago“.

2.
Šabac-grade, moj veliki jade!
Dok bijaše, dobro ti bijaše,
Kroza te se proći ne mogaše
Od Mus-age i od Alil-age
I od silna Bega Novljanina,
Od srebrnih noža i pušaka
I njihova velika jordama.
Al’ kad oni raji dodijaše,
Skoči raja sa četiri kraja,
Pa uzimlje Šabac od Turaka
Na sramotu Begu i Mus-agi
I ostalim turskim Zulumćarom.

^[1]

1. Sr. J. Stojković: "Nova Srbijanka-Borbe za oslobođenje 1804-1815", Beograd, 1927.