Udar na Begovića kulu
0001 < . . . . . . . >
0001 Za Đurom Marković Radonja,
0002 Za Radonjom trides’ hajduka,
0003 Otidoše zelenom planinom.
0004 Kad dođoše više Nevesinja,
0005 No da reče Marković Radonja:
0006 „Je li ovđe u družinu druga
0007 Da ojdemo u Nevesinju gradu,
0008 Na bijelu Begovića kulu,
0009 Da vidimo na pendžer od kule
0010 Jesu l’ doma dva begova sina —
0011 Bi moglo bit’ da ih doma nema,
0012 Često Turci gredu u hajduke,
0013 Ako ih doma ne bi bilo,
0014 Bismo njihnu kulu poharali
0015 I dosta blaga nauzeli?”
0016 No nijedan ne kće od družine,
0017 Do skoči Šarobađa Đuro,
0018 Otidoše dva dobri junaka.
0019 Kad turskoj kuli dolazili,
0020 Pogledaše na stubu od kule,
0021 Ali stoje dva begova sina,
0022 Otiru sjajne džeferdare;
0023 Te ih viđe Đuro i Radonja,
0024 Oni tanke puške upališe,
0025 Dva Turčina dimno pogodiše,
0026 Priskočiše te ih posjekoše
0027 I uzeše svijetlo oružje,
0028 Utekoše u bijelu kulu.
0029 Trgnuše Turci s Nevesinja,
0030 Udariše na bijelu kulu,
0031 No se biju dva dobri junaka.
0032 Puče puška na pendžer od kule,
0033 Te pogodi Marković’ Radonju,
0034 Desnu mu je nogu salomila.
0035 No Radonja Đuru besjedio:
0036 „Bježi, pobro, iz bijele kule,
0037 Da te ovđe ne sijeku Turci!”
0038 Skoči Đuro na pendžer od kule,
0039 No junaku dobra sreća bila —
0040 Bješe uljega mjesec u oblake,
0041 Te ga turska straža ne viđela,
0042 Brzo Đuro u hajduke dođe,
0043 Sve im što je i kako je kaže:
0044 „Hajduci, ako Boga znate,
0045 Ja otmemo Turcima Radonju!”
0046 Trgnuše trideset hajduka
0047 I udriše Turcima hajduci,
0048 Ubiše se oko b’jele kule,
0049 Od kule Turke odagnaše.
0050 No uskače Šarobađa Đuro,
0051 On uskače u bijelu kulu,
0052 Za njim puno petnajes’ hajduka,
0053 Bijelu kulu poharaše,
0054 Ugrabiše slomjena Radonja,
0055 Ponesoše zelenom planinom.
0056 Dok dođoše u Babu planinu,
0057 Svoj družini oteža Radonja
0058 Noseći ga a boja bijući,
0059 Do jadnome Šarobađi Đuru,
0060 Pa najpotlje njemu odolio,
0061 Pa ga ostavi u šibutu živa
0062 I ojdoše na svoje dvorove.
0063 No da vidiš trides’ hajduka,
0064 Kaok se je svaki osjetio —
0065 Nekojemu majka izlazila,
0066 Nekojemu svoja mila seka;
0067 No izljeze Radonjina ljuba
0068 Pa đeveru Đuru govorila:
0069 „O, tako ti, moj đevere Đuro,
0070 Đe pogibe Marković Radonja,
0071 Jeste li ga bare ukopali?”
0072 Zbori Đuro, suze prolijeva:
0073 „Nijesmo ga, seko, ukopali,
0074 No smo njega živa ostavili.”
0075 A kako se mlada osjetila,
0076 Skoči od zemlje na noge,
0077 Vrana konja prifatila
0078 I uzela u plosku rakije,
0079 Otide zelenom planinom,
0080 Te Radonju po planini traži,
0081 Dan i noć nikad ne prestade.
0082 Kad jutro o zorici bilo,
0083 Evo nađe mlada gospodara,
0084 Napoji ga bijelom rakijom,
0085 Pa zavila rane na junaka,
0086 Bači ga konju u ramena
0087 I zami u Perastu gradu;
0088 Dobavi od mora ećema,
0089 Te izvida svoga gospodara.
0090 To je bilo kad se činilo.
