Удар на Беговића кулу
0001 < . . . . . . . >
0001 За Ђуром Марковић Радоња,
0002 За Радоњом тридес’ хајдука,
0003 Отидоше зеленом планином.
0004 Кад дођоше више Невесиња,
0005 Но да рече Марковић Радоња:
0006 „Је ли овђе у дружину друга
0007 Да ојдемо у Невесињу граду,
0008 На бијелу Беговића кулу,
0009 Да видимо на пенџер од куле
0010 Јесу л’ дома два бегова сина —
0011 Би могло бит’ да их дома нема,
0012 Често Турци греду у хајдуке,
0013 Ако их дома не би било,
0014 Бисмо њихну кулу похарали
0015 И доста блага наузели?”
0016 Но ниједан не кће од дружине,
0017 До скочи Шаробађа Ђуро,
0018 Отидоше два добри јунака.
0019 Кад турској кули долазили,
0020 Погледаше на стубу од куле,
0021 Али стоје два бегова сина,
0022 Отиру сјајне џефердаре;
0023 Те их виђе Ђуро и Радоња,
0024 Они танке пушке упалише,
0025 Два Турчина димно погодише,
0026 Прискочише те их посјекоше
0027 И узеше свијетло оружје,
0028 Утекоше у бијелу кулу.
0029 Тргнуше Турци с Невесиња,
0030 Ударише на бијелу кулу,
0031 Но се бију два добри јунака.
0032 Пуче пушка на пенџер од куле,
0033 Те погоди Марковић’ Радоњу,
0034 Десну му је ногу саломила.
0035 Но Радоња Ђуру бесједио:
0036 „Бјежи, побро, из бијеле куле,
0037 Да те овђе не сијеку Турци!”
0038 Скочи Ђуро на пенџер од куле,
0039 Но јунаку добра срећа била —
0040 Бјеше уљега мјесец у облаке,
0041 Те га турска стража не виђела,
0042 Брзо Ђуро у хајдуке дође,
0043 Све им што је и како је каже:
0044 „Хајдуци, ако Бога знате,
0045 Ја отмемо Турцима Радоњу!”
0046 Тргнуше тридесет хајдука
0047 И удрише Турцима хајдуци,
0048 Убише се око б’јеле куле,
0049 Од куле Турке одагнаше.
0050 Но ускаче Шаробађа Ђуро,
0051 Он ускаче у бијелу кулу,
0052 За њим пуно петнајес’ хајдука,
0053 Бијелу кулу похараше,
0054 Уграбише сломјена Радоња,
0055 Понесоше зеленом планином.
0056 Док дођоше у Бабу планину,
0057 Свој дружини отежа Радоња
0058 Носећи га а боја бијући,
0059 До јадноме Шаробађи Ђуру,
0060 Па најпотље њему одолио,
0061 Па га остави у шибуту жива
0062 И ојдоше на своје дворове.
0063 Но да видиш тридес’ хајдука,
0064 Каок се је сваки осјетио —
0065 Некојему мајка излазила,
0066 Некојему своја мила сека;
0067 Но изљезе Радоњина љуба
0068 Па ђеверу Ђуру говорила:
0069 „О, тако ти, мој ђевере Ђуро,
0070 Ђе погибе Марковић Радоња,
0071 Јесте ли га баре укопали?”
0072 Збори Ђуро, сузе пролијева:
0073 „Нијесмо га, секо, укопали,
0074 Но смо њега жива оставили.”
0075 А како се млада осјетила,
0076 Скочи од земље на ноге,
0077 Врана коња прифатила
0078 И узела у плоску ракије,
0079 Отиде зеленом планином,
0080 Те Радоњу по планини тражи,
0081 Дан и ноћ никад не престаде.
0082 Кад јутро о зорици било,
0083 Ево нађе млада господара,
0084 Напоји га бијелом ракијом,
0085 Па завила ране на јунака,
0086 Бачи га коњу у рамена
0087 И зами у Перасту граду;
0088 Добави од мора ећема,
0089 Те извида свога господара.
0090 То је било кад се чинило.
