Uvodne napomene

     Ovu zbirku lirskih narodnih pesama iz belopalanačkog kraja pripremili su članovi Etnološkog društva „Ututak“ iz Divljane. Društvo je osnovano 7. septembra 1972. godine od studenata i drugih entuzijasta sa ciljem da se sačuva od zaborava i propadanja kulturno nasleđe područja na kome deluje.
     Lirske narodne pesme su deo bogatog fonda prikupljenog materijala iz oblasti duhovne i materijalne kulture belopalanačkog područja i štampaju se kao posebna celina.
     Ovu zbirku pesama pripremili su i za štampanje redigovali članovi Predsedništva Društva: Života Jocić, Radomir Jocić, Vekoslav Bošković, Slavoljub Tošić, Gradimir Vučković i Velibor Ćirić.

Uvodne napomene
I

     Lirske narodne pesme štampane u ovoj knjizi sakupljene su u belopalanačkom kraju. U geografskoj literaturi belopalanački kraj je odavno prisutan kao individualisana celina, u istorijskoj i etnografskoj takođe. Ova oblast se najčešće javlja pod imenima: Bela Palanka, Belopalanački kraj i Palanačko. U srpskom srednjem veku to je bila „Nišavska strana“ a u starom veku „Regio Remisiensis“.
     Smeštena u dolini Nišave, između Niša na zapadu i Pirota na istoku, na međudržavnom drumu Beograd-Carigrad, ova oblast je sasvim spontano uplivisala u sve važnije tokove istorije Balkanskog poluostrva. Otuda jedan kontinuirani razvitak, jedna nepresušiva nit života i stvaranja na ovom prostoru.
     Najstarija ljudska naseobina naseljskog karaktera nikla je oko 280. godine stare ere na mestu današnje Bele Palanke, pod imenom Remisiana. ^[1] Osnovana od Kelta, svoj rast i kulminaciju doživela je pod Rimljanima, kada se razvila u veliku provincijsku varoš, dobivši status grada i postavši sedište skupštine Gornje Mezije. U 4. veku postaje episkopijsko mesto a preko episkopa Nikete, koji je bio veliki misionar, filozof i pesnik, koga je kasnije rimska crkva proglasila svecem, postaje poznata u celoj Rimskoj carevini.
     U 7. veku na razvalinama Remisiane niče slovensko selo, kasnije grad, Izvor, koji su 1427. godine razorile turske horde. Od ove godine tu je srpsko selo sa dvadesetak kuća. Na istom mestu podižu Turci 1639. godine velelepnu tvrđavu Musa-pašinu Palanku.^[2] Posle velikih ratnih razaranja 1689. godine, opada njen značaj te doživljava sudbinu mnogih turskih provincijskih gradova, pretvara se u beznačajnu kulturno-stratešku tačku, običnu kale-palanku. Kao takva dočekala je srpsko oslobođenje decembra 1877. godine.
     Od ostalih naselja palanačkog kraja treba pomenuti najpre sela Mokru i Divljanu kao naselja koja vode poreklo iz srpskog srednjeg veka. Mokra se pominje prvi put 1019. godine kao značajno mesto eparhije niške, 1203. takođe, a u turskim defterima javlja se 1447. godine i nadalje. Divljana je pod imenom Prnjavor, kao manastirsko selo na feudu manastira sv. Dimitrije, dočekala tursku okupaciju i pod tim imenom bitisala do 1800. godine, kada se prvi put, u jednoj turskoj tapiji ^[3], javlja pod novim imenom. Ostala palanačka sela pominju se po dolasku Turaka, u državnim službenim knjigama ili putopisima zapadnih poslanstava. Ovde ćemo pomenuti samo sela u kojima su prikupljane pesme. Najstariji pomen Moklišta je iz 1448. godine. Klisura se pominje 1516. godine, i nadalje. Novo selo od 1550. godine. Vrgudinac, Koritnica i Glogovac pominju se 1570. godine; Dolac, Šljivovik, Miranovac, Vitanovac i Veta 1576. godine; Oreovac 1630. godine, Tamnjanica 1699. godine, Bežište, Krupac i Kosmovac ne pominju se, ali ima indicija da su vrlo stara naselja. Kosmovac se npr. u 6. veku zvao Kastel Feraria. Crvena reka je osnovana sredinom 19 veka. Ovim istoriografskim faktimi ^[4] želeli smo samo da upoznamo čitaoca ove knjige da prostor sa koga su prikupljene pesme ima svoju bogatu naseobinsku prošlost, te kontinuiran i dug sociološki vek. On nikada nije bio terra incognita.
     Sa druge strane, nije bio samo bezbojna i bezlična provincija, bar ne u ovom pravom smislu. U antičkoj Remizijani razvio se oko 400. godine jak kwiževni centar u čijoj je žiži bio episkop Niketa. Stvarana su ovde dela iz oblasti filozofije, etike i religije, pravila o pevanju i čitanju psalama, i ispevane mnoge duhovne pesme. Remizijana, kao političko i kulturno središte, bila je visoko razvijen rimski provincijski grad.^[5]
     Do dolaska i naseljavanja slovenskih plemena, u oblasti srednje Nišave smenjivale su se tri etiičke strukture: tračka, keltska i rimska. Prva dva naroda su se u dugom periodu rimske dominacije poromanila, ali dolaskom Slovena etnička ravnoteža oblasti opet je narušena. Između autohtonih romanskih elemenata i novodošlih Slovena nastao je dugotrajan proces utapanja prvih u druge, proces sloveniziranja. Kontinuitet rimske kulture nije održan. Nastupio je najpre jedan period „kulturnog vakuuma“ u vremenu dok je distanciranje starinaca („latina“) i došljaka bilo isuviše snažno, da bi kasnije, formiranjem amalgama, razlike nestalo i počela razvoj jedna nova kultura, slovensko-srpska. Preko sloveniziranih Romana neki elementi rimske kasne kulture infiltrirali su se u novonastaloj slovenskoj, ali je ona ipak bila kvalitativno sasvim nova tvorevina.
     Stvaranjem samostalne srpske države krajem 12. veka počinje razvoj srpske nacionalne kulture. Od 12. do 15. veka belopalanačka oblast se nalazi u srpskim državnim granicama.
     Dolaskom Turaka 1427. godine, kulturni razvoj je u mnogome zaustavljen, ali nije ugušen. Narodno stvaralaštvo se i dalje razvijalo. Lirske narodne pesme nisu doživele neku znatniju stagnaciju, naprotiv, obogaćene su tematikom i jezikom. Ali na drugoj strani trpela je mnogo materijalna kultura, što je imalo svoj uticaj na duhovno stvaralaštvo. Za vreme robovanja pod Turskom, kao oblasni kulturni centar Srba hrišćana, istakao se manastir sv. Dimitrije u Divljani. On je vršio neprekidnu kulturnu misiju na ovom terenu preko svojih duhovnika. Po belešci iz 1578. godine u njemu je živelo pet kaluđera i jedan đakon, koji su držali školu, te učili čitanju, pisanju i pojanju liturgije.^[6]
     Narodni život odvijao se po selima razasutim oko Palanke, dok je ona sama bila naseljena uglavnom muslimanima, te predstavljala tursku kulturnu oazu.
     Belopalanačka oblast je imala veliku sreću da se uvek nalazi na glavnom komunikacionom nervu između zapadne Evrope i prednje Azije, pa je s toga često opisivana od strane putnika kojih je stalno i u velikom broju bilo. Naročito je obimna cirkulacija zapadnih poslanstava bila u 16. i 17. veku, kada je Evropa prosto hitila sultanu u Carigrad da bi obezbedila svoje granice i stečene pozicije. Poslanici austrijskog i nemačkog cara, francuskog kralja i mletačkog dužda, prolazeći divljim balkanskim klancima i nimalo bezbednim drumovima, beležili su sve značajnije i njima interesantne događaje i običaje. Otuda obilje etnografske građe iz palanačkog kraja, uglavnom iz Klisure (Kuričesme), hrišćanskog sela, kasnije varošice, koja je bila jedno od konačišta na ovom putu, jedina drumska stanica između Niša i Pirota.
     Neka nam bude dopušteno da na stranicama ove knjige, koja ima za cilj da predstavi javnosti lirsko narodno stvaralaštvo belopalanačkog kraja, priložimo fragmente ovih dragocenih putopisa, koji se odnose na narodni život i običaje, folklor i nošnju ovog kraja. Mislimo da ovim priloom nećemo poremetiti kompoziciju knjige, naprotiv, smatramo da ćemo čitaocu približiti čoveka koji je stvarao ove pesme ili bar učestvovao u njihovoj transmisiji. Napominjemo da su ove dragocene beleške malo poznate široj javnosti.
Benedeto Ramberti, Venecija, putovao 1534. godine^[7]
„Žene (u Klisuri Ž.J.) dok nisu za udaju, nose do ušiju obrezanu kosu, čini se kao da bi dečaci bili, čim se pak udaju, nose preko pleća dugu kosu, ili je podvežu ili ispletu po slovenski u pletenice a po kosi obese srebrnjake, novac, staklo, jantar i dukate; a što više imaju takvih visećih stvari, misle da su lepše i ljupkije. Kad im pak umru muževi, braća, sinovi ili očevi, čupaju kosu a noktima grebu lice da im krv teče. Tako se očituje žalost mada osećaju malo ili nimalo žalosti“.
Žan Šeno, Francuska putovao 1547 godine-^[8]
„Većina žena (u Palanačkim selima - Ž.J.) nosi podsečene kose, druge ih nose duge i na glavi šešir napravljen od krpa bez ikakvog oblika i kroja. One na njih vešaju staklene brojanice i poneki srebrni novčić i isto tako kolutove o uši. A kad im umru muževi ili roditelji, one čupaju kose i grebu lice, prateći to jaukanjem najčudnijim koje je moguće čuti... ja verujem da je to pre stari običaj ili licemerstvo nego stvarna žalost“.
Antun Vrančić, Nemačka, putovao 1553. godine ^[9]
Nakon opisa nošnje u Klisuri kaže za žena da su „srećne, koje ne poznaju naš (nemački - Ž.J.) raskoš, mećući na sebe svoje stvari gotovo bez svake vrednosti, zadovoljnije su sa svojim siromaštvom, nego naše sa svojim bogatstvom“.
Hans Dernšvam, Nemačka, putovao 1553. godin ^[10]
„U ovom selu Klisuri videli su novu žensku nošnju. Žene nisu više imale prevez kao u drugim krajevima na selu, već su na glavi nosile jednu ludu kapu kao izvrnutu činiju. Dole, pri glavi, toliko je široka koliko može stati na glavu a gore je široka otprilike još toliko. Može se priličiti kruni od bisera, kakva se je onda još nosila meću plemstvom po mnogim mestima u Češkoj i Ugarskoj. Ali ovi siromašni seljaci kitili su te kape raznim staklenim ukrasima. Devojke su se plele, kao što se konjima pletu mnoge kike, te im je glava izgledala kao ispletena svilena kapa. Sve su nosile na ušima dosta teške minđuše od bakra ili sitnog novca, kako su ih obično pravili njihovi majstori Cigani. Oko vrata, običaj je bio, da nose čudne naprave od stakleta, kostiju i drugoga, što se samo sjaji i svetli. Isto tako nosile su i mnogo bakarnog i mesinganog prstenja“.
Jakov Betcek, Austrija, putovao 1564. godine ^[11]
„1. decembra uveče dospeli su u varošicu Novasel, gde su im mnoge žene došle na susret i hlebom (valjda i solju) ih počastile... Stanovnici su hrišćani, sirovi i priprosti ljudi, kao u Srbiji. Haljine muške i ženske su na jedan kalup skrojene, samo što su ženske do tela razrezane, a prave se od krupnog sukna. Žene se kite ugarskim novčićima, |urskim piastrama, a velike srebrne minđuše nose ia ušima, mlade žene pletu svoju kosu u jednu pletenicu, uz to pletu više manjih od crne i smeđe konjske strune, te ih razdele po glavi a dole ih opet vežu u jednu pletenicu, a sve to okite starim tokama, modrim staklom, kao što se u Španiji na mazge veša ili kao što se nekad u Nemačkoj kitilo. Nose takođe na prstima medeno prstenje. Žene nose široke šešire, poput velike zdele a spreda pred čelom puni su novčića i svakojaka medena nakita. Oko vrata nose modro i crveno staklo, stare iovce, praporce i sve što dobiti mogu. Muškarci nose na glavi kapu od modra sukna, gore je šiljasta i dole, s preda i pozadi, razrezana. U njih je običaj da kada se neko ženi da mu zaručnica napravi venac od svakojakog cveća, što i ona nosi, a preko glave iosi koprenu da se onoga dana njeno lice ne vidi. Kada zaručnik svoju zaručnicu vodi onda joj veže peškir oko pasa, ako je pak finiji čovek onda joj ga dade u ruku, ide napred a nju vodi za sobom. Kad igraju onda se uhvate više njih među sobom za ruke, praveći neki krug i igraju naokolo. Tako isto, kada kome umre žena ili bliži prijatelj, onda se razdraplje i razgrebe lice kao da bi bilo na pola odrto te se žalosti i nariče, ako bi se skoro opet oženio preziru ga, te mu se prigovara da nije voleo ženu“.
Marko A. Pigafeta, Austrija, putovao 1568. godine ^[12]
„Tu (u Klisuri - Ž.J.) su videli puno devojaka, mnoge su bile lepe, koje su onoga dana, budući da je bila nedelja, biće besposlene, igrale su naokolo i praznovale ali uvek tražile su novac. Tri ili četiri pevahu takmičeći se, odgovarahu si poput zborova, sirovo i seljačko pevanje, dve po dve držale su se za ruke. Jedna je imala na glavi jednu vrstu klobuka puput jedara, ta je oponašala muškarca a druga ženu, i tako igrajući dolazile su uvek nasuprot. U početku vrlo lagano a posle malo pomalo ubrzavahu korak te napokon skakahu, prateći uvek svoje pevanje, koje takođe srazmerno raste, te ge napokon viče, uopšte kakva je igra takvo je i pevanje divlje i sirovo.
     Ove žene i devojke nose rukave i okovratnike a skutovi košulja veženi su svakojakom strojenom vunom a neke i svilom. Na vratu i rukama nose mnoge narukvice sastavljene od raznovrsnih novaca srebrnih, na ušima nose takođe običan novac pozlaćene naušnice, načinjene poput praporaca što se postavljaju za nakit za uzde konja. U istinu nose težak teret na ušima. Osim toga nose na glavi neku vrstu zdele, dno mu stave na glavu a široki suprotni deo gleda ka nebu, naopako od onoga, što običaju u Flandriji neke žene koje još nose klobuk koji je sličan velikoj zdeli. Ovaj škriljak napravljen je od lika, vrlo tankih prutića, pokriju ga s onim što im se najbolje sviđa a okite obod odozgo pa sve do dna koje im stoji na glavi, mnogim nizovima pomenutim srebrnim novcem kojeg puste da slobodno visi. Zadnji deo škriljaka okite svilenim i vunenim resama što im pokriva sav vrat. Neke okite svoje škriljake pozadi paunovim perjem koje ih okružuje naokolo. Takve škriljke nose devojke i udate žene.
     One pak žene koje nisu imale muža, običavaju nositi preko pleća pletenice, spletene na mnoge vitice vrlo umešno a okite ih takođe sličnim srebrnim novcem.
     Ova odela svedoče da se ovaj narod u staro doba vrlo raskošno nosio. Ovako su se nosile otmene i plemenite žene, kao što su videli na nekim slikama, osobito u nekoj kaluđerskoj crkvi u Srbiji, (Ravanica Ž.J.) gde se vidi naravna slika žene blaženoga Lazara despota Bugarske i Srbije".
K. Rim, Austrija, putovao 1571. godine^[13]
     „Mlade devojke nose odrezanu kosu sve do dana venčanja, kad ih se sretne s kratkom kosom onda su očevidno neudate, posle puštaju da raste, slobodno visi, ili je tako podvezana, da se čini, kao da bi na glavi imale zdelu kao što i Egipćanke običavaju, rado gledaju momke iz tuđih zemalja, naravno hrišćane osobito one koji imaju punu kesu novaca.
     Nakićene su srebrnim, medenim i kositrenim novcem i drugo, a sve to nose na vratu, ušima i u kosi; posebno vole vrlo mnogo prstenje jer misle da su time lepše čim ih više imaju.
     Kad ženama muž umre, odrežu kosu i razgrebu lice, ne mareći da su u žalosti lepe ili ružne. Krste svoju decu kao i Grci, te žive na sličan način".
Stefan Gerlah, Nemačka, putovao 1573. godine^[14]
     U Klisuri „žene nose duge pletenice a na njimn mmogo novčića i drugog srebrnog nakita, na ušmma velike školjke od olova, lima i srebra a ponosite su sa veženim košuljama".
Pjer Leskalopje, Francuska, putovao 1574. godine^[15]
    „27. marta stigosmo u Klisuricu.... žene seku kosu i ne dozvoljavaju da im naraste dok se ne udaju. Tada ih one pletu i puštaju niz leđa, dugim lanenim iriveskom, sve do ispod kolena. Druge nose na glavi šešire u obliku velikih poslužavnika, isto kao i one što ih u Francuskoj nazivaju Egipćankama; svuda uokolo po šeširu vešaju srebrn novac, ćilibar i obojeno staklo, o ušima nose minđuše, velike kao jaja načinjena od kalaja ili olova sa malim lancima od bronzane žice. Kad im umre neki rođak ili prijatelj one grebu lice dok im krv ne poteče, čupaju kosu i vežu ih za muževljev grob, što većinom čine zbog običaja nego iz žalosti.
     Neke devojke dođoše da igraju pred nama da dobiju novac i ukrasiše se kao neveste, šeširima optočenim raznobojnim perjem koje su pričvrstile na glavu. Igrale su po dve zajedno, jedna prema drugoj; najzad ritam postade brži pa skakahu i udarahu nogama u istom taktu. Njihovi svirači behu njihove četiri drugarice koje su stajale po dve i dve i jedne drugima odgovarale istom pesmom“.
Solomon Švajger, Austrija, putovao 1577. godine^[16]
     „Žene (u Klisuri - Ž.J.) običaju uha nakititi svakojakim naušnicama od medi i bakra, a sve im je uho naokolo probušeno, i opterećeno, osobito kalcedonom kristalom i dragim kamenjem; a da se uši ne bi teretom predrle moraju je kvačicama za kosu prikopčati. Upravo tako kite se i muškarci, ali ipak ne tako suvišno".
Stefan Gerlah, Nemačka, putovao 1578. godine^[17]
     Dana 29. juna, poslanstvo je stiglo u Kuričesmu gde se slavio Petrovdan. Putopisac je prisustvovao bogosluženju u jednoj crkvi, pa piše:„ Bogosluženju su pristustvovali samo neki hrišćani, a ostali su stajali van crkve.
     Ispred crkve nalazile su se velike trpeze sa hranom. Oni hrišćani što su se nalazili spolja, izvan hrama, stajali su bez pažnje, razgovarajući međusobno. Sveštenik se nalazio u oltaru i vrlo se malo video. Bogosluženju je prisustvovao i jedan đakon koji je pomagao pri službi. Posle završenog bogosluženja narod je donosio hleb i vino u crkvu.
     Sveštenik je blagosiljao, rezao hleb na pola prelivao ga vinom s gornje strane i davao narodu da ga jede. Neki unutar u crkvi, drugi izvan crkve, pili su i jeli zajedno. Posle toga počelo je narodno veselje. Devojke su igrale u jedan red poređane, pevale su u horu, sve dve po dve hodale su neprestano u jedan krug. Žene su nosile odelo od sukna. Kad je sveštenik odlazio od crkve kući, narod mu je prilazio, ljubio ga, u ruku i davao mu deo hleba da ponese“.
     Malo dalje, pri opisu Niša kaže:
     „Radnici, vraćajući se iz polja, pevahu svoje obične hajdučke pesme“.
Pavle Kontarini, Venecija, putovao 1580. godine^[18]
     Pošto su stigli u Klisuru „Žene su im došle u susret s pogačama i nezrelim trešnjama“.
Melhior Bezolt, Nemačka, putovao 1584. godine^[19]
     U ovom selu (Kuričesmi - Ž.J.) žive većinom sami hrišćani koji, ako imaju prilika, obrađuju rado vinograde. Turci se pak radi svog zakona ne zanimaju vinogradarstvom. Ovi hrišćani su siromašni ljudi, najznatniji dohodak što Turčin od njih vuče je desetina koju hrišćani stalnih godina daju, svake 3. ili 5. godine davaju od svoje muške dece, koje (Turci - Ž.J.) u čoporima vode u Carigrad i u posebnoj ih kući za svakojake poslove po svome odgajaju. Ljudi se nose gotovo kao i Turci, žene pak drugačije jer idu otkritim licem, dočim su turske žene zavite. Odelo im je od prosta platna, izvezeno pređom svakojake boje, nose duge haljine od tanke tkanine, a oblože je svakojakim kopčama i retkim stvarima, a na ušima nose do po funtu teške naušnice, kose im vise preko pleća te su čudnovate spletene.“
Rajnold Lubenau, Nemačka, putovao 1587. godine ^[20]
     „Žene su u (Kuričesmi - Ž.J.) tako marljive u predenju da, kad idu putem, nikada ne idu dokone nego imaju preslicu sa vunom zakačenom nazad na potiljku, idu tako i predu vretenom. Na ušima imaju obešenu, kao ukras, gomilu turskih aspri ili drugog srebrnog i zlatnog novca, pored staklenih korala, što im vuče uši do ramena. Bogate žene i devojke imaju zlatno prstenje, ukrašeno dragim kamenjem, provučeno kroz jednu nozdrvu, kakvih sam nekoliko video.
     Svoju kosu puštaju, slobodno da visi u jednoj pletenoj mreži, bogate nose od svile, a siromašne od vune raznovrsnih boja. Izvestan broj ovih žena (kako su mi pričali, poreklom su od starih rodova) na svojim glavama nosi visoke, od slame pletene šešire upletene vunenim koncem, na kojima visi gomila staklarije koja, kad se sjaji, izgleda vanredno lepa i naročito slikovito. Ovi šeširi su dole uski i oko dva ili tri pedlja visoki, gore su sve širi i otvoreni, tako da ne štite ni od kiše ni do sunca, nego služe za ukras i izgled žene, ali izgledaju kao komedijanti i mogu lako da se smaknu s glave.
     Nose košulje od grubog lanenog platna protkanog raznovrsnim bojama i pošto je bilo veoma toplo, ja sam se s preda raskopčao, imao sam na sebi košulju od šleskog lanenog platna. Tad mi je prišla jedna žena, pogledala moju košulju, začudila se da na njoj nije bilo ništa šareno izvezeno, pokazala mi je svoju koju je nosila uz samo telo, kao i sve druge, pošto je bila tako lepo šarena i, mada je bila gruba, dopala joj se njena više od moje. I ja sam sa njom mogao dobro da govorim pošto sam se služio češkim jezikom koji je nastao iz poljskog, a one su govorile hrvatski ili slovenski“.
Džon Burburi, Engleska, putovao 1664. godine ^[21]
     Kada je poslanstvo stiglo u Musa-pašinu Palanku, danas Bela Palanka, hrišćani su ih dočekali na originalan način, jer su „žene bacajući pred njih na put male komadiće masla i soli, predskazivale i želele time sreću i uspeh putu i radu poslanstva“.
Đovani Benaglija, Venecija, putovao 1679. godine^[22]
     U Musa-pašinoj Palanci „Žene nose na glavi malu kapu od belog platna, s koje vise mnogi srebrni novci niz čelo, oko vrata na rukama nose debele srebrne narukvice, kose pletu u duge pletenice, koje vise niz pleća a nakićene svakojakim uresom što su dobile za miraz“.
Gerard Kernelius Driš, Nemačka, putovao 1719. godine ^[23]
     „Ovde (u okolini Pirota - Ž.J.) nije običaj da se pojedinci dele od svojih roditelja i familije. Ovde, kad se sin oženi pa nema mesta za njega i za mladu u očevoj kući, on načini kućerak za sebe, ali opet na očevom imanju, i ovako rade i drugi sinovi, ako ih otac više ima, dakle kad ima mesta na očevom imanju i svi ostanu kod oca i žive u zadruzi“.
     Eto, tako su nas pre četiri stoleća i kasnije, videli stranci, carski misionari iz Pariza, Venecije i Beča, tako smo se predstavili Evropi mi „sirovi i prosti“ balkanci, koji „mnogo trpe od Turaka“, ali koji „vode poreklo od starih rodova“ i koji su se nekada „vrlo raskošno oblačili“.
    Bili smo siromašni i beščašćeni, ali smo ipak pevali i igrali, bili „zadovoljni svojim siromaštvom“ i znali da više cenimo svoju šarenu grubu košulju, od one tuđe, šleske, satkane od fine tkanine.

II

     Lirske narodne pesme u oblasti Bele Palanke, kako smo napred izneli, pominju se prvi put u 16. veku. U putopisima Betceka, Pigafete, Leskalopjea i Gerlaha ima zapisa o pesmi i igri u belopalanačkim selima. Iz ovih najstarijih izvora saznajemo da se u ovom kraju igralo kolo, jer se: „uhvate više njih među sobom za ruke, praveći neki krug, i igraju naokolo“. S druge strane u njima ima tragova o lazaračkim i kraljičkim pesmama i igrama. Primedbu putopisca da je „pevanje divlje i sirovo“ treba primiti sa rezervom, jer su svi ovi putopisi sačinjeni iz jednog prepotentnog kazivanja i viđenja zapadnog viteza, koji je pošao u Carigrad s predubeđenjem da je sve što zatvaraju turske granice varvarsko i prosto. Za pesmu takođe saznajemo da se peva i u zborovima, odnosno horu.
     U 19. veku po vaspostavljanju države počelo se sa beleženjem narodnih pesama i drugih narodnih umotvorina, sa velikim entuzijazmom. Kako je jugo-istočna Srbija oslobođena tek 1878. godine od Turaka, to se prvi zapisivači narodnih pesama na ovoj teritoriji javljaju nakon ove godine.
     Iz belopalanačkog kraja je prikupljeno i do sada objavljeno mnogo lirskih narodnih pesama. Koliko je nama poznato do 1949. godine štampano je preko 150 pesama a u rukopisima se nalazi još blizu 1000 pesama.^[24] Da bi slika o zapisivačima, nremenu i mestima beleženja pesama, bila što potpunija, iznosimo hronološki pregled svih zapisinača. Miloš Milisavljević je oko 1840. godine zabeležio tri pesme koje su pevale devojke iz Miranovca i Vitanovca sa devojkama iz knjaževačkog sela Šestigabra na narodnom veselju odražanom na Pandiralu.
     Ove pesme, su sa ostalim koje je prikupio zapisivač, kao kaznačej podrinskog okruga, štampane 1869. godine u Beogradu, pod naslovom „Pesme narodne."^[25]
    To su prve zabeležene i štampane pesme iz palanačkog kraja.
    Vladimir Kačanovski, ruski etnolog, zabeležio je 1879. godine u okolini Bele Palanke šest kraljičkih i dve svatovske pesme, koje su štampane 1882. godine u Peterburgu^[26].
     Milan Milićević, srpski pisac, beležio je 1878. godine i narednih godina, pesme u pirotskom okrugu, koje su štampane 1884. godine. Međutim, kako nije razvrstao pesme po poreklu, to je nesigurno koje su pesme iz oblasti Pirota, koje iz Lužnice a koje iz Bele Palanke.^[27]
     Anta Mladenović, učitelj u Klisuri od 1891. godine, prikupio je mnogo etnografske građe i napisao „Istoriju Klisure“. Njegov rukopis se nalazi u arhivi Srpske akademije nauka od 1891. godine. Jedan deo građe čine lirske narodne pesme iz Klisure i okoline.^[28]
Anta Petrović iz Špaja, kao učenik četvrtog razreda pirotske gimnazije, beležio je narodne pesme i priče po nalogu svog profesora jezika Nikole Jakševca. U svom selu Špaju zabeležio je 1892. godine pet svatovskih pesama i šest priča. Rukopis profesora Jakševca nalazio se u arhivi SAN i do danas nije štampan.^[29]
     Ljubomir B. Janković bio je učitelj u Mokroj 1894. godine i 1895. god. Sledeće godine bio je premešten u Obrenovac. Međutim, za dve godine učiteljovanja u Mokroj on je prikupio obilje etnografskog materijala i već 1895. godine klasifikovao ga i obradio pod naslovom: „Jedno selo pirotskog okruga“. Na žalost, nije ga objavio u celosti, već štampao fragmentarno u časopisima „Delo“, „Slava“ i „Srpski književni glasnik".
Objavljeni su delovi: „Božić u Mokroj“, „Mladenci“ i „Đurđevdan u Mokroj“ „Velikidan (Uskrs) u Mokroj“, „Pečalovina, iz narodnog života u pirotskom okrugu“ i „Svatovske pesme iz okruga pirotskog". Posmatrani samostalno ili kao celina, ovi književno-naučni prilozi srpskoj kulturi od velike su vrednosti. Belopalanačko područje je s etnografske strane najbolje predstavljeno u ovim radovima.
     U njima su objavljene 72 lirshe narodne pssme iz Mokre, od toga: 3 božićne, 4 đurđevdanske, 42 lazaračke i kraljičke, 4 krstanoške, 13 ljubavnih i 6 svatovskih.
     Primećujemo da je dobar deo ovih pesama fiksiran na terenu i našim istraživanjem 1973. godine što nas upućuje na konstataciju da su pesme koje smo mi beležili prenete iz 19 veka.^[30]
Vladimir R. Đorđević, poznati srpski muzikolog, zabeležio je 1895. godine u Babinom Kalu četiri pesme i jedan pripev, koje je objavio u svojoj zbirci 1931. godine.^[31]
Aleksandar Popović, iz Špaja, učenik pirotske gimnazije, zabeležio je pesmu „Moma“, koju je štampao 1906. godine niški časopis „Kića“.^[32]
Jaromanah Lukijan, sabrat Divljanskog manastira, zabeležio je 1906. godine pesmu „Sinoć vila sina oženila“. Štampana je 1924. godine u zbirci „Kićine pesme."^[33]
Mihajlo Veselinović, sreski šumar iz Bele Palanke, zapisao je tri lirske pesme koje je štampao „Kića“ 1911. godine.^[34]
Dimitrije Popović, paroh mokranski, zabeležio je oko 1913. godine pesmu „Vetar mi veje, goru leleje“. Ova je objavljena 1924. godine ^[35]
Janča Mladenović, kmet sela Toponice, objavio je u „Kići“ 1914. godine pesmu „Manojla baca jabuku“.^[36]
Živan Vasiljević, zemljoradnik iz sela Paježa čuo je pesmu „Ladan mi vetar duva“ od Bonke i Mileve iz istog sela. Pesma je štampana 1924. godine.^[37]
Sestre Ljubica i Danica Janković, etnokoregrafi, bile su poslednje među ovim malobrojnim prikupljačima lirskih narodnih pesama u belopalanačkom kraju koji su rezultate svojih istraživanja učinili dostupnim javnosti. One su 1949. godine objavile 12 pesama koje se uglavnom pevaju uz igru. Pesme su beležene 1933. godine u Beloj Palanci, Divljani, Mokroj, Bukorovcu, Moklištu, Špaju i Crvenoj Reci.^[38]
     Do II svetskog rata drugih zapisivača, koliko je nama poznato, nije bilo. Ukoliko ih je bilo, njihovi radovi ostali su u rukopisu.
     Posle 1945. godine nastalo je veliko zatišje na ovom malo vrednovanom ali korisnom poslu. Tek pedesetih godina počinju sa sistematskim beleženjem narodnih umotvorina, u prvom redu lirskih narodnih pesama, učitelj iz Bele Palanke, Milutin Popović, koji je prikupljenu građu ustupio SANU i gimnazijski profesor Živorad Petrović. Na žalost, i njihovi rezultati, u koje ne treba sumnjati, nisu odmakli dalje od rukopisa. Treba pomenuti i pokušaje nekih studenata iz belopalanačke opštine da kroz seminarske i diplomske radove dotaknu i objasne neke momente i pojave iz narodne lirike ovog kraja. Za širu javnost, međutim, oni nikada nisu bili dostupni.
     Nisu bitno izmenili situaciju ni zalutali reporteri Radio-Beograda i Radio-Niša, koji su kroz reportaže iz ovog kraja, ponudili širokom auditorijumu nekoliko lirskih pesama u originalnoj vokalnoj interpretaciji, kao ni folklorna grupa „Krsta Tošić“ iz Mokre, koja je u širokom intervalu od 1950. do 1970. godine učestvovala na mnogim festivalima folklora širom Jugoslavije.

III

     Pokušaj Etnološkog društva „UTUTAK“ da predstavi javnosti i priloži srpskoj kulturnoj riznici, narodnu lirsku pesmu belopalanačkog kraja, nije nov, ali je sigurno postavljen na novim osnovama.
     Prvo načelo kojim smo se rukovodili bilo je da se predmetu priđe kompleksno, odnosno da se lirska narodna pesma predstavi u svoj svojoj širini i obimu, što dosad nije činjeno.
     Drugo načelo je jezička originalnost-izvornost. Slobodni smo primetiti da lokalne jezičke norme i sintaksa u glavnom ranije nisu poštovane, kako od zapisivača tako i od izdavača.
     Treće načelo je autohtonost pesme. Mislimo da postoji porodica lirskih pesama pirotskog regiona, koja ima svoje specifičnosti i u jeziku i u tematici, a njoj upravo pripada i palanačka lirska narodna pesma. Poštujući ovo načelo, isključili smo sve pesme koje su se pevale u ovom kraju između dva rata i kasnije a koje su se infiltrirale na ovo područje iz centralne Srbije preko pečalbara, vojnika i doseljenika.
     Primetili smo da je prisutna originalna podela pesama od strane kazivača pesama, što je priređivačima pričinjavalo dosta teškoća. Kazivač pesme je uvek nudio neku „svoju podelu“, tako da smo naišli na krajnje heterogeno poimanje ciklusa narodne lirike.
     Dok su jedni govorili o „sedenćarskim pesmama“ i „pesmama" - misleći na sve druge, drugi su ih delili na „letnje pesme“ i „druge pesme“, treći opet na „žetvarske“, „pudarske“, „šumarske“ i „sve druge pesme“. Obredne pesme su uvek delili na „lazarice“, „dodolice“ (ili „piperane") i „krstonoške“. „Ne znaju za koledarske, već kažu: „kad se podlazi“ za đurđevdanske: „kad se viju venci na Đurđevdan“. Za pesme uz igru kažu „pesme u oro“. Kako se za prelo kaže sedenća, to se i pesme koje se na njemu pevaju zovu „sedenćarske pesme“.
     Pridržavajući se klasične podele u našoj literaturi i zatečenog stanja na terenu, sve smo pesme podelili na 13 grupa poštujući pri tom kriterijum motiva. Najpre smo izdvojili obredne pesme, kao najstarije i njima počeli zbirku i to ovim redom: koledarske pesme, đurđevdanske pesme, lazaričke pesme, dodolske pesme i krstonoške pesme.
     Kod ostalih pesama nismo mogli da se držimo uvek kriterijuma motiva te su formirane tri grupe pesama heterogenog sastava (žetvarske pesme, sedenćarske pesme, slavraske pesme), jer je ta podela snažno prisutna kod većine kazivača.
     Ovom prilikom ne želimo da govorimo o obredima i komentarišemo svaku grupu posebno iz dva razloga: prvo što je to već mnogo puta ranije činjeno i drugo, što bi površan pristup ovom problemu bio bez ikakvog rezultata a studiozniji prikaz bi zahtevao dosta prostora i vremena, tako da ga ostavljamo za drugu priliku. Sada samo obaveštavamo čitaoce da su obredi lazarica, kraljica i litija u belopalanačkim selima prestali nakon 1946. godine te se lazaričke i krstonoške pesme od tada više nisu čule. Obred dodolica zadržao se ponegde do 1960. godine kao i obred đurđevdanskog branja cveća i pletenja venaca, dok su se koledarske, bolje reći božićne pesme, u nekim selima održale i nešto kasnije. Danas, sedamdesetih godina, gotovo da nema nijedne seoske kuće u belopalanačkom kraju gde se može čuti bilo kakva obredna pesma. To isto važi s malim izuzetkom, i za sve ostale pesme, u ovoj knjizi. Samo po nekad, na svadbi, zapeva neka starija žena svatovsku pesmu, ili pak u kolu neku poskočicu ili ispriča unuku koju prigodnu pesmicu. Na drugom mestu se ne čuju i iz dana u dan ih je sve manje, jer umiru zajedno sa onima koji su ih znali a nisu imali kome da ih prenesu. Poslednje generacije koje su primale i pevale ove pesme rođene su između 1925. i 1930. godine.
     Većina pesama u ovoj knjizi zabeležena je 1972. godine i 1973. godine, nakon formiranja društva „UTUTAK". Ranije su beležili pesme Radica Petrović kao student 1969. godine, i autor ovog predgovora (oko 50 pesama) u 1968. i 1969. godini.
     Iz priloženog registra zapisivača se vidi da su pesme beležili studenti, učenici i jedan poljoprivrednik.
     U registru kazivača pesama čitalac primećuje da su pesme prikupljene u 20 naselja, i to 11 pesama u Beloj Palanci i 242 u selima oko Palanke.
     Nalazimo za potrebno da obavestimo čitaoce otkuda više od polovine pesama potiče iz Divljane (141). Članovi društva, zapisivači pesama, s obzirom na to da su skoro svi iz Divljane, najpre su počeli sa beleženjem pesama u ovom selu i pesme odmah sređivali i kucali. Kada su kasnije krenuli ma teren u druga sela, naišli su na mnoge pesme koje su već zapisali i samo izuzetno su zamenjivali raniju novom, u slučaju da je bila lepša i celovitija.
     Selekcija pesama bila je velika. Objavljujemo samo najlepše i isključivo lirske pesme. Iz prikupljenog materijala ispalo je preko sto pesama, bilo što su unesene sa strane, bilo što su epski elementi prisutniji od lirskih, ili je pesma iskvarena od samog kazivača, ili zato što nije celoita. Od samog kazivača pesme zavisilo je da li će pesma biti dobra i uopšte zapisana. Jer dok su na jednoj strani bili kazivači poput Radmile Jocić iz Divljane (koja je kao devojčica igrala „lazarice“) i Miroslave Krstić iz D. Koritnice, koje su pesme govorile naizust, bez „klesanja“ i unošenja subjektivnog, čak i vokalno izvodile, na drugoj strani su bili kazivači koji su istu pesmu tri ili četiri puta govorili na različite načine, uz primedbu da „može i onako i ovako, kako hoćeš“ stavljajući zapisivača u dilemu da li je pesma narodna ili proizvod toga kazivača. U ovu zbirku unete su i neke već poznate pesme, ili njihove varijante, jer su u narodu ostale kao mali spomenici i gotovo su nezaobilazne.
     Mislimo da smo ovom zbirkom uspeli da obuhvatimo ceo belopalanački prostor na planu lirskog narodnog stvaralaštva. Obišli smo polovinu naselja i razgovarali sa najboljim poznavaocima lirske narodne pesme. Predajući ovu knjigu čitaocu, ubeđeni smo da smo obavili jedan koristan posao, otrgli od zaborava jedno divno nasleđe i pokazali dušu čoveka jednoga kraja, belopalanačkog čoveka, dosta anonimnog na našoj kulturnoj pozornici. Verujemo da će ova pesma ostati jedan od njegovih najlepših spomenika.
     Na kraju želimo da izrazimo duboku zahvalnost svima onima koju su pomogli na bilo koji način društvu „UTUTAK“ da istraje i uspe na ovom poslu, posebno kazivačima pesama na ukazanom poverenju.

Davljana, 1973. godina
Života Jocić

Reference

1. M. Kostić: Belopalanačka kotlina; društveno geografska proučavanja (Posebna izdanja Geografskog instituta, „Jovan Cvijić" knj. 23), Beograd 1970. g. str. 30.
2. Isto, str. 144
3. Koju poseduje autor ovog predgovora.
4. Isto, str. 138; M. Kostić: Koritnica, Antropogeografska ispitivanja (Srpski etnografski zbornik, knj. 67, SAN) Beograd 1954. godine, str. 210, 237, 239; O. Zirojević: Carigradskn drum od Beograda do Sofije, (Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, knj. 7) Beograd 1970. godine, str. 181-184.
5. M. Jevtić: Sveti Nićeta iz Remesiane; Pregled crkve Eparhije niške, God. 18 br. 2-3 Niš, 1937. str. 81; M. Kostić: Belopalanačka kotlina, str. 31.
6. P. Matković: Putovanja po balkanskom poluotoku XVI vijeka; Rad, knj. 116. Zagreb.
7. Isto, Rad, knj. 56 str. 219.
8. R. Samardžić: Beograd i Srbija u putopisima francusknh savremenika (16 i 17 veka); Beograd 1961, str. 112.
9. P. Matković; isto, Rad, knj. 71 str. 26
10. M. Vlajinac; Iz putopisa Hansa Dernšvama 1553 -1555. godine; Beograd 1927, str. 13.
11. P. Matković: Isto, Rad, knj. 84 str. 86
12. Rad, knj. 100 str. 122
13. Rad, knj. 112, str. 176
14. Rad, knj. 116, str. 51
15. R. Samardžić: Isto, str. 136
16. M. Matković: Isto, Rad, knj. 116, str. 88
17. Isto.
18. Rad, knj. 124, str. 84.
19. Rad, knj. 129, str. 61.
20. O. Zirojević: Rajnold Lubenau o Beogradu i Srbiji 1587. godine: Godišnjak grada Beograda, XIII, Beograd 1966. str. 59.
21. M. Kostić: Belopalanačka kotlina; str. 145
22. Rad, knj. 116. str. 98
23. K. Protić: Putovanje kroz Srbiju 1719-1720. godine; Beograd, 1889. godine, str. 23.
24. Na teritoriji ranijeg pirotskog okruga (koji su činile današnje opštine Babušnica, Bela Palanka, Dimitrovgrad i Pirot) bilo je i još uvek ima oduševljenih zapisivača narodnih lirskih pesama. Do 1968. godine, štampano je blizu 30 zbirki sa preko 2.000 narodnih pesama. I. Nikolić: Tragovi narodnog pevanja na teritoriji pirotskog okruga od XVI do XIX veka; Pirotski zbornik, br. 1, Pirot 1968. godine, strana 162.
25. I. Nikolić: isto, strana 159
26. Po saopštenju Ilije Nikolića, naučnog saradnika SANU (1973. god.)
27. M. Milićević: Kraljevina Srbija; Beograd 1884. godine
28. Po saopštenju Ilije Nikolića (1973. godine)
29. I. Nikolić: Nikola Jakševac kao skupljač pirotskih narodnih umotvorina; Pirotski zbornik, broj 3, str. 125
30. Lj. Janković: „Božić u Mokroj", „Slava“ Niš 1895. god. str. 32; „Mladenci i Đurđevdanu Mokroj", „Delo“ Beograd 1896. god. str. 430,: „Velikdan (Uskrs) u Mokroj", „Delo" str. 389; „Pečalovina, iz narodnog života u Pirotskom okrugu", „Srpski knjiž. glasnik" Beograd, 1897. godine, str. 58; „Svatovske pesme iz okruga pirotskog" „Slava" str. 26.
31. V. R. Đorđević: Srpske narolne melodije (predratna Srbija), Beograd 1931
32. „Kića“, Niš, novembar 1906. godine
33. „Kićine pesme", zbirka narodnih pesama, knj. I Beograd 1924. godine str. 6.
34. „Kića", 1911. god. br. 29. str. 1.
35. Kpćpne pesme", str. 4
36. „Kića“ 1914. god. br. 9. str. 1
37. „Kićine pesme", str. 41
38. Lj. i D. Janković: Narodne igre, knjiga V; 1949.Beograd

Izvor

• Đul devojče (lirske narodne pesme iz belopalanačkog kraja), priredili: Života Jocić, Radomir Jocić, Vekoslav Bošković, Slavoljub Tošić, Gradimir Vučković, Velibor Ćirić, Gradina, Niš, 1979., str. 5-28.