Уводне напомене

     Ову збирку лирских народних песама из белопаланачког краја припремили су чланови Етнолошког друштва „Утутак“ из Дивљане. Друштво је основано 7. септембра 1972. године од студената и других ентузијаста са циљем да се сачува од заборава и пропадања културно наслеђе подручја на коме делује.
     Лирске народне песме су део богатог фонда прикупљеног материјала из области духовне и материјалне културе белопаланачког подручја и штампају се као посебна целина.
     Ову збирку песама припремили су и за штампање редиговали чланови Председништва Друштва: Живота Јоцић, Радомир Јоцић, Векослав Бошковић, Славољуб Тошић, Градимир Вучковић и Велибор Ћирић.

Уводне напомене
I

     Лирске народне песме штампане у овој књизи сакупљене су у белопаланачком крају. У географској литератури белопаланачки крај је одавно присутан као индивидуалисана целина, у историјској и етнографској такође. Ова област се најчешће јавља под именима: Бела Паланка, Белопаланачки крај и Паланачко. У српском средњем веку то је била „Нишавска страна“ а у старом веку „Regio Remisiensis“.
     Смештена у долини Нишаве, између Ниша на западу и Пирота на истоку, на међудржавном друму Београд-Цариград, ова област је сасвим спонтано упливисала у све важније токове историје Балканског полуострва. Отуда један континуирани развитак, једна непресушива нит живота и стварања на овом простору.
     Најстарија људска насеобина насељског карактера никла је око 280. године старе ере на месту данашње Беле Паланке, под именом Remisiana. ^[1] Основана од Келта, свој раст и кулминацију доживела је под Римљанима, када се развила у велику провинцијску варош, добивши статус града и поставши седиште скупштине Горње Мезије. У 4. веку постаје епископијско место а преко епископа Никете, који је био велики мисионар, филозоф и песник, кога је касније римска црква прогласила свецем, постаје позната у целој Римској царевини.
     У 7. веку на развалинама Ремисиане ниче словенско село, касније град, Извор, који су 1427. године разориле турске хорде. Од ове године ту је српско село са двадесетак кућа. На истом месту подижу Турци 1639. године велелепну тврђаву Муса-пашину Паланку.^[2] После великих ратних разарања 1689. године, опада њен значај те доживљава судбину многих турских провинцијских градова, претвара се у безначајну културно-стратешку тачку, обичну кале-паланку. Као таква дочекала је српско ослобођење децембра 1877. године.
     Од осталих насеља паланачког краја треба поменути најпре села Мокру и Дивљану као насеља која воде порекло из српског средњег века. Мокра се помиње први пут 1019. године као значајно место епархије нишке, 1203. такође, а у турским дефтерима јавља се 1447. године и надаље. Дивљана је под именом Прњавор, као манастирско село на феуду манастира св. Димитрије, дочекала турску окупацију и под тим именом битисала до 1800. године, када се први пут, у једној турској тапији ^[3], јавља под новим именом. Остала паланачка села помињу се по доласку Турака, у државним службеним књигама или путописима западних посланстава. Овде ћемо поменути само села у којима су прикупљане песме. Најстарији помен Моклишта је из 1448. године. Клисура се помиње 1516. године, и надаље. Ново село од 1550. године. Вргудинац, Коритница и Глоговац помињу се 1570. године; Долац, Шљивовик, Мирановац, Витановац и Вета 1576. године; Ореовац 1630. године, Тамњаница 1699. године, Бежиште, Крупац и Космовац не помињу се, али има индиција да су врло стара насеља. Космовац се нпр. у 6. веку звао Кастел Ферариа. Црвена река је основана средином 19 века. Овим историографским фактими ^[4] желели смо само да упознамо читаоца ове књиге да простор са кога су прикупљене песме има своју богату насеобинску прошлост, те континуиран и дуг социолошки век. Он никада није био terra incognita.
     Са друге стране, није био само безбојна и бeзлична провинција, бар не у овом правом смислу. У античкој Ремизијани развио се око 400. године јак кwижевни центар у чијој је жижи био епископ Никеtа. Стварана су овде дела из области филозофије, etике и религије, правила о певању и читању псалама, и испеване многе духовне песме. Ремизијана, као политичко и културно средиште, била је високо развијен римски провинцијски град.^[5]
     До доласка и насељавања словенских племена, у области средње Нишаве смењивале су се три етиичке структуре: трачка, келтска и римска. Прва два народа су се у дугом периоду римске доминације пороманила, али доласком Словена етничка равнотежа области опет је нарушена. Између аутохтоних романских елемената и новодошлих Словена настао је дуготрајан процес утапања првих у друге, процес словенизирања. Континуитет римске културе није одржан. Наступио је најпре један период „културног вакуума“ у времену док је дистанцирање старинаца („латина“) и дошљака било исувише снажно, да би касније, формирањем амалгама, разлике нестало и почела развој једна нова култура, словенско-српска. Преко словенизираних Романа неки елементи римске касне културе инфилтрирали су се у новонасталој словенској, али је она ипак била квалитативно сасвим нова творевина.
     Стварањем самосталне српске државе крајем 12. века почиње развој српске националне културе. Од 12. до 15. века белопаланачка област се налази у српским државним границама.
     Доласком Турака 1427. године, културни развој је у многоме заустављен, али није угушен. Народно стваралаштво се и даље развијало. Лирске народне песме нису доживеле неку знатнију стагнацију, напротив, обогаћене су тематиком и језиком. Али на другој страни трпела је много материјална култура, што је имало свој утицај на духовно стваралаштво. За време робовања под Турском, као обласни културни центар Срба хришћана, истакао се манастир св. Димитрије у Дивљани. Он је вршио непрекидну културну мисију на овом терену преко својих духовника. По белешци из 1578. године у њему је живело пет калуђера и један ђакон, који су држали школу, те учили читању, писању и појању литургије.^[6]
     Народни живот одвијао се по селима разасутим око Паланке, док је она сама била насељена углавном муслиманима, те представљала турску културну оазу.
     Белопаланачка област је имала велику срећу да се увек налази на главном комуникационом нерву између западне Европе и предње Азије, па је с тога често описивана од стране путника којих је стално и у великом броју било. Нарочито је обимна циркулација западних посланстава била у 16. и 17. веку, када је Европа просто хитила султану у Цариград да би обезбедила своје границе и стечене позиције. Посланици аустријског и немачког цара, француског краља и млетачког дужда, пролазећи дивљим балканским кланцима и нимало безбедним друмовима, бележили су све значајније и њима интересантне догађаје и обичаје. Отуда обиље етнографске грађе из паланачког краја, углавном из Клисуре (Куричесме), хришћанског села, касније варошице, која је била једно од коначишта на овом путу, једина друмска станица између Ниша и Пирота.
     Нека нам буде допуштено да на страницама ове књиге, која има за циљ да представи јавности лирско народно стваралаштво белопаланачког краја, приложимо фрагменте ових драгоцених путописа, који се односе на народни живот и обичаје, фолклор и ношњу овог краја. Мислимо да овим прилоом нећемо пореметити композицију књиге, напротив, сматрамо да ћемо читаоцу приближити човека који је стварао ове песме или бар учествовао у њиховој трансмисији. Напомињемо да су ове драгоцене белешке мало познате широј јавности.
Бенедето Рамберти, Венеција, путовао 1534. године^[7]
„Жене (у Клисури Ж.Ј.) док нису за удају, носе до ушију обрезану косу, чини се као да би дечаци били, чим се пак удају, носе преко плећа дугу косу, или је подвежу или исплету по словенски у плетенице а по коси обесе сребрњаке, новац, стакло, јантар и дукате; а што више имају таквих висећих ствари, мисле да су лепше и љупкије. Кад им пак умру мужеви, браћа, синови или очеви, чупају косу а ноктима гребу лице да им крв тече. Тако се очитује жалост мада осећају мало или нимало жалости“.
Жан Шено, Француска путовао 1547 године-^[8]
„Већина жена (у Паланачким селима - Ж.Ј.) носи подсечене косе, друге их носе дуге и на глави шешир направљен од крпа без икаквог облика и кроја. Оне на њих вешају стаклене бројанице и понеки сребрни новчић и исто тако колутове о уши. А кад им умру мужеви или родитељи, оне чупају косе и гребу лице, пратећи то јаукањем најчуднијим које је могуће чути... ја верујем да је то пре стари обичај или лицемерство него стварна жалост“.
Антун Вранчић, Немачка, путовао 1553. године ^[9]
Након описа ношње у Клисури каже за жена да су „срећне, које не познају наш (немачки - Ж.Ј.) раскош, мећући на себе своје ствари готово без сваке вредности, задовољније су са својим сиромаштвом, него наше са својим богатством“.
Ханс Дерншвам, Немачка, путовао 1553. годин ^[10]
„У овом селу Клисури видели су нову женску ношњу. Жене нису више имале превез као у другим крајевима на селу, већ су на глави носиле једну луду капу као изврнуту чинију. Доле, при глави, толико је широка колико може стати на главу а горе је широка отприлике још толико. Може се приличити круни од бисера, каква се је онда још носила мећу племством по многим местима у Чешкој и Угарској. Али ови сиромашни сељаци китили су те капе разним стакленим украсима. Девојке су се плеле, као што се коњима плету многе кике, те им је глава изгледала као исплетена свилена капа. Све су носиле на ушима доста тешке минђуше од бакра или ситног новца, како су их обично правили њихови мајстори Цигани. Око врата, обичај је био, да носе чудне направе од стаклета, костију и другога, што се само сјаји и светли. Исто тако носиле су и много бакарног и месинганог прстења“.
Јаков Бетцек, Аустрија, путовао 1564. године ^[11]
„1. децембра увече доспели су у варошицу Новасел, где су им многе жене дошле на сусрет и хлебом (ваљда и сољу) их почастиле... Становници су хришћани, сирови и припрости људи, као у Србији. Хаљине мушке и женске су на један калуп скројене, само што су женске до тела разрезане, а праве се од крупног сукна. Жене се ките угарским новчићима, |урским пиастрама, а велике сребрне минђуше носе иа ушима, младе жене плету своју косу у једну плетеницу, уз то плету више мањих од црне и смеђе коњске струне, те их разделе по глави а доле их опет вежу у једну плетеницу, а све то оките старим токама, модрим стаклом, као што се у Шпанији на мазге веша или као што се некад у Немачкој китило. Носе такође на прстима медено прстење. Жене носе широке шешире, попут велике зделе а спреда пред челом пуни су новчића и свакојака медена накита. Око врата носе модро и црвено стакло, старе иовце, прапорце и све што добити могу. Мушкарци носе на глави капу од модра сукна, горе је шиљаста и доле, с преда и позади, разрезана. У њих је обичај да када се неко жени да му заручница направи венац од свакојаког цвећа, што и она носи, а преко главе иоси копрену да се онога дана њено лице не види. Када заручник своју заручницу води онда јој веже пешкир око паса, ако је пак финији човек онда јој га даде у руку, иде напред а њу води за собом. Кад играју онда се ухвате више њих међу собом за руке, правећи неки круг и играју наоколо. Тако исто, када коме умре жена или ближи пријатељ, онда се раздрапље и разгребе лице као да би било на пола одрто те се жалости и нариче, ако би се скоро опет оженио презиру га, те му се приговара да није волео жену“.
Марко А. Пигафета, Аустрија, путовао 1568. године ^[12]
„Ту (у Клисури - Ж.Ј.) су видели пуно девојака, многе су биле лепе, које су онога дана, будући да је била недеља, биће беспослене, играле су наоколо и празновале али увек тражиле су новац. Три или четири певаху такмичећи се, одговараху си попут зборова, сирово и сељачко певање, две по две држале су се за руке. Једна је имала на глави једну врсту клобука пупут једара, та је опонашала мушкарца а друга жену, и тако играјући долазиле су увек насупрот. У почетку врло лагано а после мало помало убрзаваху корак те напокон скакаху, пратећи увек своје певање, које такође сразмерно расте, те ге напокон виче, уопште каква је игра такво је и певање дивље и сирово.
     Ове жене и девојке носе рукаве и оковратнике а скутови кошуља вежени су свакојаком стројеном вуном а неке и свилом. На врату и рукама носе многе наруквице састављене од разноврсних новаца сребрних, на ушима носе такође обичан новац позлаћене наушнице, начињене попут прапораца што се постављају за накит за узде коња. У истину носе тежак терет на ушима. Осим тога носе на глави неку врсту зделе, дно му ставе на главу а широки супротни део гледа ка небу, наопако од онога, што обичају у Фландрији неке жене које још носе клобук који је сличан великој здели. Овај шкриљак направљен је од лика, врло танких прутића, покрију га с оним што им се најбоље свиђа а оките обод одозго па све до дна које им стоји на глави, многим низовима поменутим сребрним новцем којег пусте да слободно виси. Задњи део шкриљака оките свиленим и вуненим ресама што им покрива сав врат. Неке оките своје шкриљаке позади пауновим перјем које их окружује наоколо. Такве шкриљке носе девојке и удате жене.
     Оне пак жене које нису имале мужа, обичавају носити преко плећа плетенице, сплетене на многе витице врло умешно а оките их такође сличним сребрним новцем.
     Ова одела сведоче да се овај народ у старо доба врло раскошно носио. Овако су се носиле отмене и племените жене, као што су видели на неким сликама, особито у некој калуђерској цркви у Србији, (Раваница Ж.Ј.) где се види наравна слика жене блаженога Лазара деспота Бугарске и Србије".
К. Рим, Аустрија, путовао 1571. године^[13]
     „Младе девојке носе одрезану косу све до дана венчања, кад их се сретне с кратком косом онда су очевидно неудате, после пуштају да расте, слободно виси, или је тако подвезана, да се чини, као да би на глави имале зделу као што и Египћанке обичавају, радо гледају момке из туђих земаља, наравно хришћане особито оне који имају пуну кесу новаца.
     Накићене су сребрним, меденим и коситреним новцем и друго, а све то носе на врату, ушима и у коси; посебно воле врло много прстење јер мисле да су тиме лепше чим их више имају.
     Кад женама муж умре, одрежу косу и разгребу лице, не марећи да су у жалости лепе или ружне. Крсте своју децу као и Грци, те живе на сличан начин".
Стефан Герлах, Немачка, путовао 1573. године^[14]
     У Клисури „жене носе дуге плетенице а на њимн ммого новчића и другог сребрног накита, на ушмма велике шкољке од олова, лима и сребра а поносите су са веженим кошуљама".
Пјер Лескалопје, Француска, путовао 1574. године^[15]
    „27. марта стигосмо у Клисурицу.... жене секу косу и не дозвољавају да им нарасте док се не удају. Тада их оне плету и пуштају низ леђа, дугим ланеним иривеском, све до испод колена. Друге носе на глави шешире у облику великих послужавника, исто као и оне што их у Француској називају Египћанкама; свуда уоколо по шеширу вешају сребрн новац, ћилибар и обојено стакло, о ушима носе минђуше, велике као јаја начињена од калаја или олова са малим ланцима од бронзане жице. Кад им умре неки рођак или пријатељ оне гребу лице док им крв не потече, чупају косу и вежу их за мужевљев гроб, што већином чине због обичаја него из жалости.
     Неке девојке дођоше да играју пред нама да добију новац и украсише се као невесте, шеширима опточеним разнобојним перјем које су причврстиле на главу. Играле су по две заједно, једна према другој; најзад ритам постаде бржи па скакаху и удараху ногама у истом такту. Њихови свирачи беху њихове четири другарице које су стајале по две и две и једне другима одговарале истом песмом“.
Соломон Швајгер, Аустрија, путовао 1577. године^[16]
     „Жене (у Клисури - Ж.Ј.) обичају уха накитити свакојаким наушницама од меди и бакра, а све им је ухо наоколо пробушено, и оптерећено, особито калцедоном кристалом и драгим камењем; а да се уши не би теретом предрле морају је квачицама за косу прикопчати. Управо тако ките се и мушкарци, али ипак не тако сувишно".
Стефан Герлах, Немачка, путовао 1578. године^[17]
     Дана 29. јуна, посланство је стигло у Куричесму где се славио Петровдан. Путописац је присуствовао богослужењу у једној цркви, па пише:„ Богослужењу су пристуствовали само неки хришћани, а остали су стајали ван цркве.
     Испред цркве налазиле су се велике трпезе са храном. Они хришћани што су се налазили споља, изван храма, стајали су без пажње, разговарајући међусобно. Свештеник се налазио у олтару и врло се мало видео. Богослужењу је присуствовао и један ђакон који је помагао при служби. После завршеног богослужења народ је доносио хлеб и вино у цркву.
     Свештеник је благосиљао, резао хлеб на пола преливао га вином с горње стране и давао народу да га једе. Неки унутар у цркви, други изван цркве, пили су и јели заједно. После тога почело је народно весеље. Девојке су играле у један ред поређане, певале су у хору, све две по две ходале су непрестано у један круг. Жене су носиле одело од сукна. Кад је свештеник одлазио од цркве кући, народ му је прилазио, љубио га, у руку и давао му део хлеба да понесе“.
     Мало даље, при опису Ниша каже:
     „Радници, враћајући се из поља, певаху своје обичне хајдучке песме“.
Павле Контарини, Венеција, путовао 1580. године^[18]
     Пошто су стигли у Клисуру „Жене су им дошле у сусрет с погачама и незрелим трешњама“.
Мелхиор Безолт, Немачка, путовао 1584. године^[19]
     У овом селу (Куричесми - Ж.Ј.) живе већином сами хришћани који, ако имају прилика, обрађују радо винограде. Турци се пак ради свог закона не занимају виноградарством. Ови хришћани су сиромашни људи, најзнатнији доходак што Турчин од њих вуче је десетина коју хришћани сталних година дају, сваке 3. или 5. године давају од своје мушке деце, које (Турци - Ж.Ј.) у чопорима воде у Цариград и у посебној их кући за свакојаке послове по своме одгајају. Људи се носе готово као и Турци, жене пак другачије јер иду откритим лицем, дочим су турске жене завите. Одело им је од проста платна, извезено пређом свакојаке боје, носе дуге хаљине од танке тканине, а обложе је свакојаким копчама и ретким стварима, а на ушима носе до по фунту тешке наушнице, косе им висе преко плећа те су чудновате сплетене.“
Рајнолд Лубенау, Немачка, путовао 1587. године ^[20]
     „Жене су у (Куричесми - Ж.Ј.) тако марљиве у предењу да, кад иду путем, никада не иду доконе него имају преслицу са вуном закаченом назад на потиљку, иду тако и преду вретеном. На ушима имају обешену, као украс, гомилу турских аспри или другог сребрног и златног новца, поред стаклених корала, што им вуче уши до рамена. Богате жене и девојке имају златно прстење, украшено драгим камењем, провучено кроз једну ноздрву, каквих сам неколико видео.
     Своју косу пуштају, слободно да виси у једној плетеној мрежи, богате носе од свиле, а сиромашне од вуне разноврсних боја. Известан број ових жена (како су ми причали, пореклом су од старих родова) на својим главама носи високе, од сламе плетене шешире уплетене вуненим концем, на којима виси гомила стакларије која, кад се сјаји, изгледа ванредно лепа и нарочито сликовито. Ови шешири су доле уски и око два или три педља високи, горе су све шири и отворени, тако да не штите ни од кише ни до сунца, него служе за украс и изглед жене, али изгледају као комедијанти и могу лако да се смакну с главе.
     Носе кошуље од грубог ланеног платна протканог разноврсним бојама и пошто је било веома топло, ја сам се с преда раскопчао, имао сам на себи кошуљу од шлеског ланеног платна. Тад ми је пришла једна жена, погледала моју кошуљу, зачудила се да на њој није било ништа шарено извезено, показала ми је своју коју је носила уз само тело, као и све друге, пошто је била тако лепо шарена и, мада је била груба, допала јој се њена више од моје. И ја сам са њом могао добро да говорим пошто сам се служио чешким језиком који је настао из пољског, а оне су говориле хрватски или словенски“.
Џон Бурбури, Енглеска, путовао 1664. године ^[21]
     Када је посланство стигло у Муса-пашину Паланку, данас Бела Паланка, хришћани су их дочекали на оригиналан начин, јер су „жене бацајући пред њих на пут мале комадиће масла и соли, предсказивале и желеле тиме срећу и успех путу и раду посланства“.
Ђовани Бенаглија, Венеција, путовао 1679. године^[22]
     У Муса-пашиној Паланци „Жене носе на глави малу капу од белог платна, с које висе многи сребрни новци низ чело, око врата на рукама носе дебеле сребрне наруквице, косе плету у дуге плетенице, које висе низ плећа а накићене свакојаким уресом што су добиле за мираз“.
Герард Кернелиус Дриш, Немачка, путовао 1719. године ^[23]
     „Овде (у околини Пирота - Ж.Ј.) није обичај да се појединци деле од својих родитеља и фамилије. Овде, кад се син ожени па нема места за њега и за младу у очевој кући, он начини кућерак за себе, али опет на очевом имању, и овако раде и други синови, ако их отац више има, дакле кад има места на очевом имању и сви остану код оца и живе у задрузи“.
     Ето, тако су нас пре четири столећа и касније, видели странци, царски мисионари из Париза, Венеције и Беча, тако смо се представили Европи ми „сирови и прости“ балканци, који „много трпе од Турака“, али који „воде порекло од старих родова“ и који су се некада „врло раскошно облачили“.
    Били смо сиромашни и бешчашћени, али смо ипак певали и играли, били „задовољни својим сиромаштвом“ и знали да више ценимо своју шарену грубу кошуљу, од оне туђе, шлеске, саткане од фине тканине.

II

     Лирске народне песме у области Беле Паланке, како смо напред изнели, помињу се први пут у 16. веку. У путописима Бетцека, Пигафете, Лескалопјеа и Герлаха има записа о песми и игри у белопаланачким селима. Из ових најстаријих извора сазнајемо да се у овом крају играло коло, јер се: „ухвате више њих међу собом за руке, правећи неки круг, и играју наоколо“. С друге стране у њима има трагова о лазарачким и краљичким песмама и играма. Примедбу путописца да је „певање дивље и сирово“ треба примити са резервом, јер су сви ови путописи сачињени из једног препотентног казивања и виђења западног витеза, који је пошао у Цариград с предубеђењем да је све што затварају турске границе варварско и просто. За песму такође сазнајемо да се пева и у зборовима, односно хору.
     У 19. веку по васпостављању државе почело се са бележењем народних песама и других народних умотворина, са великим ентузијазмом. Како је југо-источна Србија ослобођена тек 1878. године од Турака, то се први записивачи народних песама на овој територији јављају након ове године.
     Из белопаланачког краја је прикупљено и до сада објављено много лирских народних песама. Колико је нама познато до 1949. године штампано је преко 150 песама а у рукописима се налази још близу 1000 песама.^[24] Да би слика о записивачима, нремену и местима бележења песама, била што потпунија, износимо хронолошки преглед свих записинача. Милош Милисављевић је око 1840. године забележио три песме које су певале девојке из Мирановца и Витановца са девојкама из књажевачког села Шестигабра на народном весељу одражаном на Пандиралу.
     Ове песме, су са осталим које је прикупио записивач, као казначеј подринског округа, штампане 1869. године у Београду, под насловом „Песме народне."^[25]
    То су прве забележене и штампане песме из паланачког краја.
    Владимир Качановски, руски етнолог, забележио је 1879. године у околини Беле Паланке шест краљичких и две сватовске песме, које су штампане 1882. године у Петербургу^[26].
     Милан Милићевић, српски писац, бележио је 1878. године и наредних година, песме у пиротском округу, које су штампане 1884. године. Међутим, како није разврстао песме по пореклу, то је несигурно које су песме из области Пирота, које из Лужнице а које из Беле Паланке.^[27]
     Анта Младеновић, учитељ у Клисури од 1891. године, прикупио је много етнографске грађе и написао „Историју Клисуре“. Његов рукопис се налази у архиви Српске академије наука од 1891. године. Један део грађе чине лирске народне песме из Клисуре и околине.^[28]
Анта Петровић из Шпаја, као ученик четвртог разреда пиротске гимназије, бележио је народне песме и приче по налогу свог професора језика Николе Јакшевца. У свом селу Шпају забележио је 1892. године пет сватовских песама и шест прича. Рукопис професора Јакшевца налазио се у архиви САН и до данас није штампан.^[29]
     Љубомир Б. Јанковић био је учитељ у Мокрој 1894. године и 1895. год. Следеће године био је премештен у Обреновац. Међутим, за две године учитељовања у Мокрој он је прикупио обиље етнографског материјала и већ 1895. године класификовао га и обрадио под насловом: „Једно село пиротског округа“. На жалост, није га објавио у целости, већ штампао фрагментарно у часописима „Дело“, „Слава“ и „Српски књижевни гласник".
Објављени су делови: „Божић у Мокрој“, „Младенци“ и „Ђурђевдан у Мокрој“ „Великидан (Ускрс) у Мокрој“, „Печаловина, из народног живота у пиротском округу“ и „Сватовске песме из округа пиротског". Посматрани самостално или као целина, ови књижевно-научни прилози српској култури од велике су вредности. Белопаланачко подручје је с етнографске стране најбоље представљено у овим радовима.
     У њима су објављене 72 лирсхе народне пссме из Мокре, од тога: 3 божићне, 4 ђурђевданске, 42 лазарачке и краљичке, 4 крстаношке, 13 љубавних и 6 сватовских.
     Примећујемо да је добар део ових песама фиксиран на терену и нашим истраживањем 1973. године што нас упућује на констатацију да су песме које смо ми бележили пренете из 19 века.^[30]
Владимир Р. Ђорђевић, познати српски музиколог, забележио је 1895. године у Бабином Калу четири песме и један припев, које је објавио у својој збирци 1931. године.^[31]
Александар Поповић, из Шпаја, ученик пиротске гимназије, забележио је песму „Мома“, коју је штампао 1906. године нишки часопис „Кића“.^[32]
Јароманах Лукијан, сабрат Дивљанског манастира, забележио је 1906. године песму „Синоћ вила сина оженила“. Штампана је 1924. године у збирци „Кићине песме."^[33]
Михајло Веселиновић, срески шумар из Беле Паланке, записао је три лирске песме које је штампао „Кића“ 1911. године.^[34]
Димитрије Поповић, парох мокрански, забележио је око 1913. године песму „Ветар ми веје, гору лелеје“. Ова је објављена 1924. године ^[35]
Јанча Младеновић, кмет села Топонице, објавио је у „Кићи“ 1914. године песму „Манојла баца јабуку“.^[36]
Живан Васиљевић, земљорадник из села Пајежа чуо је песму „Ладан ми ветар дува“ од Бонке и Милеве из истог села. Песма је штампана 1924. године.^[37]
Сестре Љубица и Даница Јанковић, етнокореграфи, биле су последње међу овим малобројним прикупљачима лирских народних песама у белопаланачком крају који су резултате својих истраживања учинили доступним јавности. Оне су 1949. године објавиле 12 песама које се углавном певају уз игру. Песме су бележене 1933. године у Белој Паланци, Дивљани, Мокрој, Букоровцу, Моклишту, Шпају и Црвеној Реци.^[38]
     До II светског рата других записивача, колико је нама познато, није било. Уколико их је било, њихови радови остали су у рукопису.
     После 1945. године настало је велико затишје на овом мало вреднованом али корисном послу. Тек педесетих година почињу са систематским бележењем народних умотворина, у првом реду лирских народних песама, учитељ из Беле Паланке, Милутин Поповић, који је прикупљену грађу уступио САНУ и гимназијски професор Живорад Петровић. На жалост, и њихови резултати, у које не треба сумњати, нису одмакли даље од рукописа. Треба поменути и покушаје неких студената из белопаланачке општине да кроз семинарске и дипломске радове дотакну и објасне неке моменте и појаве из народне лирике овог краја. За ширу јавност, међутим, они никада нису били доступни.
     Нису битно изменили ситуацију ни залутали репортери Радио-Београда и Радио-Ниша, који су кроз репортаже из овог краја, понудили широком аудиторијуму неколико лирских песама у оригиналној вокалној интерпретацији, као ни фолклорна група „Крста Тошић“ из Мокре, која је у широком интервалу од 1950. до 1970. године учествовала на многим фестивалима фолклора широм Југославије.

III

     Покушај Етнолошког друштва „УТУТАК“ да представи јавности и приложи српској културној ризници, народну лирску песму белопаланачког краја, није нов, али је сигурно постављен на новим основама.
     Прво начело којим смо се руководили било је да се предмету приђе комплексно, односно да се лирска народна песма представи у свој својој ширини и обиму, што досад није чињено.
     Друго начело је језичка оригиналност-изворност. Слободни смо приметити да локалне језичке норме и синтакса у главном раније нису поштоване, како од записивача тако и од издавача.
     Треће начело је аутохтоност песме. Мислимо да постоји породица лирских песама пиротског региона, која има своје специфичности и у језику и у тематици, а њој управо припада и паланачка лирска народна песма. Поштујући ово начело, искључили смо све песме које су се певале у овом крају између два рата и касније а које су се инфилтрирале на ово подручје из централне Србије преко печалбара, војника и досељеника.
     Приметили смо да је присутна оригинална подела песама од стране казивача песама, што је приређивачима причињавало доста тешкоћа. Казивач песме је увек нудио неку „своју поделу“, тако да смо наишли на крајње хетерогено поимање циклуса народне лирике.
     Док су једни говорили о „седенћарским песмама“ и „песмама" - мислећи на све друге, други су их делили на „летње песме“ и „друге песме“, трећи опет на „жетварске“, „пударске“, „шумарске“ и „све друге песме“. Обредне песме су увек делили на „лазарице“, „додолице“ (или „пиперане") и „крстоношке“. „Не знају за коледарске, већ кажу: „кад се подлази“ за ђурђевданске: „кад се вију венци на Ђурђевдан“. За песме уз игру кажу „песме у оро“. Како се за прело каже седенћа, то се и песме које се на њему певају зову „седенћарске песме“.
     Придржавајући се класичне поделе у нашој литератури и затеченог стања на терену, све смо песме поделили на 13 група поштујући при том критеријум мотива. Најпре смо издвојили обредне песме, као најстарије и њима почели збирку и то овим редом: коледарске песме, ђурђевданске песме, лазаричке песме, додолске песме и крстоношке песме.
     Код осталих песама нисмо могли да се држимо увек критеријума мотива те су формиране три групе песама хетерогеног састава (жетварске песме, седенћарске песме, славраске песме), јер је та подела снажно присутна код већине казивача.
     Овом приликом не желимо да говоримо о обредима и коментаришемо сваку групу посебно из два разлога: прво што је то већ много пута раније чињено и друго, што би површан приступ овом проблему био без икаквог резултата а студиознији приказ би захтевао доста простора и времена, тако да га остављамо за другу прилику. Сада само обавештавамо читаоце да су обреди лазарица, краљица и литија у белопаланачким селима престали након 1946. године те се лазаричке и крстоношке песме од тада више нису чуле. Обред додолица задржао се понегде до 1960. године као и обред ђурђевданског брања цвећа и плетења венаца, док су се коледарске, боље рећи божићне песме, у неким селима одржале и нешто касније. Данас, седамдесетих година, готово да нема ниједне сеоске куће у белопаланачком крају где се може чути било каква обредна песма. То исто важи с малим изузетком, и за све остале песме, у овој књизи. Само по некад, на свадби, запева нека старија жена сватовску песму, или пак у колу неку поскочицу или исприча унуку коју пригодну песмицу. На другом месту се не чују и из дана у дан их је све мање, јер умиру заједно са онима који су их знали а нису имали коме да их пренесу. Последње генерације које су примале и певале ове песме рођене су између 1925. и 1930. године.
     Већина песама у овој књизи забележена је 1972. године и 1973. године, након формирања друштва „УТУТАК". Раније су бележили песме Радица Петровић као студент 1969. године, и аутор овог предговора (око 50 песама) у 1968. и 1969. години.
     Из приложеног регистра записивача се види да су песме бележили студенти, ученици и један пољопривредник.
     У регистру казивача песама читалац примећује да су песме прикупљене у 20 насеља, и то 11 песама у Белој Паланци и 242 у селима око Паланке.
     Налазимо за потребно да обавестимо читаоце откуда више од половине песама потиче из Дивљане (141). Чланови друштва, записивачи песама, с обзиром на то да су скоро сви из Дивљане, најпре су почели са бележењем песама у овом селу и песме одмах сређивали и куцали. Када су касније кренули ма терен у друга села, наишли су на многе песме које су већ записали и само изузетно су замењивали ранију новом, у случају да је била лепша и целовитија.
     Селекција песама била је велика. Објављујемо само најлепше и искључиво лирске песме. Из прикупљеног материјала испало је преко сто песама, било што су унесене са стране, било што су епски елементи присутнији од лирских, или је песма искварена од самог казивача, или зато што није целоита. Од самог казивача песме зависило је да ли ће песма бити добра и уопште записана. Јер док су на једној страни били казивачи попут Радмиле Јоцић из Дивљане (која је као девојчица играла „лазарице“) и Мирославе Крстић из Д. Коритнице, које су песме говориле наизуст, без „клесања“ и уношења субјективног, чак и вокално изводиле, на другој страни су били казивачи који су исту песму три или четири пута говорили на различите начине, уз примедбу да „може и онако и овако, како хоћеш“ стављајући записивача у дилему да ли је песма народна или производ тога казивача. У ову збирку унете су и неке већ познате песме, или њихове варијанте, јер су у народу остале као мали споменици и готово су незаобилазне.
     Мислимо да смо овом збирком успели да обухватимо цео белопаланачки простор на плану лирског народног стваралаштва. Обишли смо половину насеља и разговарали са најбољим познаваоцима лирске народне песме. Предајући ову књигу читаоцу, убеђени смо да смо обавили један користан посао, отргли од заборава једно дивно наслеђе и показали душу човека једнога краја, белопаланачког човека, доста анонимног на нашој културној позорници. Верујемо да ће ова песма остати један од његових најлепших споменика.
     На крају желимо да изразимо дубоку захвалност свима онима коју су помогли на било који начин друштву „УТУТАК“ да истраје и успе на овом послу, посебно казивачима песама на указаном поверењу.

Дављана, 1973. година
Живота Јоцић

Референце

1. М. Костић: Белопаланачка котлина; друштвено географска проучавања (Посебна издања Географског института, „Јован Цвијић" књ. 23), Београд 1970. г. стр. 30.
2. Исто, стр. 144
3. Коју поседује аутор овог предговора.
4. Исто, стр. 138; М. Костић: Коритница, Антропогеографска испитивања (Српски етнографски зборник, књ. 67, САН) Београд 1954. године, стр. 210, 237, 239; О. Зиројевић: Цариградскн друм од Београда до Софије, (Зборник Историјског музеја Србије, књ. 7) Београд 1970. године, стр. 181-184.
5. М. Јевтић: Свети Нићета из Ремесиане; Преглед цркве Епархије нишке, Год. 18 бр. 2-3 Ниш, 1937. стр. 81; М. Костић: Белопаланачка котлина, стр. 31.
6. П. Матковић: Путовања по балканском полуотоку XVI вијека; Рад, књ. 116. Загреб.
7. Исто, Рад, кнј. 56 стр. 219.
8. Р. Самарџић: Београд и Србија у путописима францускнх савременика (16 и 17 века); Београд 1961, стр. 112.
9. П. Матковић; исто, Рад, књ. 71 стр. 26
10. М. Влајинац; Из путописа Ханса Дерншвама 1553 -1555. године; Београд 1927, стр. 13.
11. П. Матковић: Исто, Рад, књ. 84 стр. 86
12. Рад, књ. 100 стр. 122
13. Рад, књ. 112, стр. 176
14. Рад, књ. 116, стр. 51
15. Р. Самарџић: Исто, стр. 136
16. М. Матковић: Исто, Рад, књ. 116, стр. 88
17. Исто.
18. Рад, књ. 124, стр. 84.
19. Рад, књ. 129, стр. 61.
20. О. Зиројевић: Рајнолд Лубенау о Београду и Србији 1587. године: Годишњак града Београда, XIII, Београд 1966. стр. 59.
21. М. Костић: Белопаланачка котлина; стр. 145
22. Рад, књ. 116. стр. 98
23. К. Протић: Путовање кроз Србију 1719-1720. године; Београд, 1889. године, стр. 23.
24. На територији ранијег пиротског округа (који су чиниле данашње општине Бабушница, Бела Паланка, Димитровград и Пирот) било је и још увек има одушевљених записивача народних лирских песама. До 1968. године, штампано је близу 30 збирки са преко 2.000 народних песама. И. Николић: Трагови народног певања на територији пиротског округа од XVI до XIX века; Пиротски зборник, бр. 1, Пирот 1968. године, страна 162.
25. И. Николић: исто, страна 159
26. По саопштењу Илије Николића, научног сарадника САНУ (1973. год.)
27. М. Милићевић: Краљевина Србија; Београд 1884. године
28. По саопштењу Илије Николића (1973. године)
29. И. Николић: Никола Јакшевац као скупљач пиротских народних умотворина; Пиротски зборник, број 3, стр. 125
30. Љ. Јанковић: „Божић у Мокрој", „Слава“ Ниш 1895. год. стр. 32; „Младенци и Ђурђевдану Мокрој", „Дело“ Београд 1896. год. стр. 430,: „Великдан (Ускрс) у Мокрој", „Дело" стр. 389; „Печаловина, из народног живота у Пиротском округу", „Српски књиж. гласник" Београд, 1897. године, стр. 58; „Сватовске песме из округа пиротског" „Слава" стр. 26.
31. В. Р. Ђорђевић: Српске наролне мелодије (предратна Србија), Београд 1931
32. „Кића“, Ниш, новембар 1906. године
33. „Кићине песме", збирка народних песама, књ. I Београд 1924. године стр. 6.
34. „Кића", 1911. год. бр. 29. стр. 1.
35. Кпћпне песме", стр. 4
36. „Кића“ 1914. год. бр. 9. стр. 1
37. „Кићине песме", стр. 41
38. Љ. и Д. Јанковић: Народне игре, књига V; 1949.Београд

Извор

• Ђул девојче (лирске народне песме из белопаланачког краја), приредили: Живота Јоцић, Радомир Јоцић, Векослав Бошковић, Славољуб Тошић, Градимир Вучковић, Велибор Ћирић, Градина, Ниш, 1979., стр. 5-28.