Tu bi trebalo da su ruže

Tu bi trebalo da su ruže (Der burde have været Roser) (1882)
Pisac: Jens Peter Jakobzen, prevodilac: N.

Tu bi trebalo da su ruže i to one velike zagasite ruže. Pa bi trebalo da u bujnim kitama vise preko baštenskog zida, a nežni listići da se suhim žuborom prosipaju u kolosek. To bi dalo baš gospodskog izgleda preobilnoj bogaštini cveća što je u vrtu. Pa bi onda trebalo da te ruže imaju nestašan miomir, kog čovek ne može da uhvati i zadrži, kao što ne može da zadrži one slike i priviđenja, kojima se naša čula u snovima zavaravaju.
    Ili bi možda trebalo da su to rumene ruže?
    Ko bi znao?
    Mogle bi biti i male okrugle jedre ruže, al’ bi se onda crvene i sveže morale povijati dole u tankim grančicama i sa svetlim lišćem, pa bi se priviđale, kao da pozdravljaju ili poljupce šalju putniku, kad se nađe umoran i prašnjav nasred puta, te uživa, što ga od Rima rastavljaju samo još po milje.
    Šta li, Bože on misli? Kako živi?
    Eto ti, sad ga zakloniše kuće, ta one ne dadu i ovako ništa da se vidi. Zaklanjaju i jedna drugu i put što vodi u varoš i varoš samu, ali je ipak s druge strane pukao prostran izgled. Tamo se vijuga put, u tromim polako zavijenim savijucima prema reci, tamo na niže prema onom sumornom mostu. A iza toga je opet pukla nepregledna Kampanja.
    Siva i zelena boja takih velikih ravnica kriva je, što čoveku izgleda, kao da se iz njih izdiže umor s onih silnih milja, što ih je čovek s nesnosnom patnjom prevalio, pa se čini čoveku, kao da se taj umor navalio na njega, pa se oseća usamljen i zaboravljen, pa mora hoće li neće li da za nečim počne da teži i čezne.
    S toga je ipak mnogo bolje, kad se čovek u ovakovom kakvom kutiću udobno smesti između visokih baštenskih zidina, gde je vazduh blag i mek i tih, ili kad sedne na prigrevicu, gde se klupa uvalila u zid, — pa tamo sedi i pò glȇda na blistave zelene akante duž rova što ide uz drum, pa na belobobasti čkalj ili na tamno i žuto jesenje cveće.
    Na dugom buđavom zidu tamo preko puta ima opet zid izrešetan rupama od gušterova i pukotinama, a po njemu se dala osušena mahovina, — tu bi trebalo da su ruže i trebalo bi da proviruju baš na onom mestu, gde dugu dosadnu površinu prekida isprepletana velika gozdena ograda krasno izrađena od stare vešte kovačke ruke. Od te je ograde napravljen prostran balkon, visok čoveku skoro do prsiju. Ala je to moralo divota biti onako išetati, kad se čovek zasiti zatvorenog vrta!
    A to je toliko puta bivalo.
    Mrzili su krasnu staru vilu, što je kažu u tim zidovima, mrzili su je sa njenim mramornim stepenicama i prostim tapetama. Mrzili su i prastara drveta sa njihovim crnim ponositim krunama, pinije i lovore, jasenike, ciprese, hrastove, dok god su rasli, a mrzili su ih, kao što svako nemirno srce mrzi sve ono, što se svaki dan događa, što nema značaja, kao što čovek mrzi sve ono, što ne želi, te mu je to dosadno.
    Ali sa balkona se moglo bar pogledima vijnuti u daljinu, i za to su oni često tu stajali, generacija za generacijom i svi su gledali u daljinu, svaki kakav je već ko bio. Ruke ukrašene zlatnim grivnama oslanjale su se na rub od balkona, a i mnogo u svilu odeveno koleno odupralo se o one crne arabeske, a među tim su se šarene vrpce lepršale sa letava, kao da kakve ljubavnike pozdravljaju i kao da im potajni sastanak obriču. Čak i trome domaćice u blagoslovenom stanju, čak i one su nekada stojale tu i slale nemoguće poruke u daljinu, visoke, pune, ostavljene žene, blede kao mržnja... O kad bi misao mogla da smrt zada, o kad bi čovek mogao da pakao otvori!.. Ljudi i žene. Pa i to su ljudi i žene, čak i one mršave, bele devojačke duše, koje se kao čopor zalutalih golubova pritisle uz gvožđe na balkonu i viču: „Hvatajte nas, plemeniti sokoli grabljivci.”
    Ovde bi mogao čovek zamisliti predigru.
    A scenerija bi bila veoma zgodna za predigru.
    Zid onaj tamo sa balkonom, upravo baš kako stoji, samo bi put morao biti širi, pa se proširiti u rondelu, a u sredini bi trebao da stoji stari, skromni vodoskok iz žućkastog skamenjelog šljunka, sa koritom od ispucalog porfira. Figura na vodoskoku bila bi jedan delfin sa odvaljenim repom i jednom zapušenom nozdrvom. Iz druge nozdrve bi skakao tanak vodeni mlaz. S druge strane vodoskoka bila bi klupa u polukrugu načinjena od krupna šljunka i opeke.
    Sitna pepeljava prašina, crvenkaste salivene opeke, rezano žućkasto šupljikavo komađe zgrudvanog šljunka, taman uglačan porfir, što u vodi odsjajuje, pa onda živahan mali, blistav kao srebro i drhtav, mlaz vodeni: i predmeti i boje bili bi osobito zgodni.
    Lica bi bilo: dva paža.
    I to ne iz nekog poznatog istorijskog doba, jer pravi paži nisu mogli nikako poslužiti kao ideal paževa. Ovi paževi su onaki, kao što u slikama i knjigama ljube i snivaju.
    Na njima je dakle jedino odelo, što bi imalo neke istorijske vrednosti.
    Glumica, koja bi trebala da predstavlja mlađeg paža obučena je u laku svilu, kao nebo plavu i pripijenu uz telo, a u njoj utkan grb od ljiljana i najžeženijeg zlata. To, pa onda toliko čipaka, koliko se god dalo prišiti, jeste ono, što najviše pada u oči na odelu, a odelu nije svrha da pokaže kroj kog mu drago stoleća, nego hoće da istakne pun mlađan stas, krasnu glavu, kosu i otvorenu boju lica.
    Ona je udata, ali samo godinu i po dana, tad se rastavila s mužem, a kažu, da se baš nije prema njemu najbolje pokazala. Možda je to i istina, ali nešto nevinije ne može čovečje oko ugledati. To jest, to nije ona mila nevinost iz prve ruke, koja ima dakako nečega što privlači, nego je to odgajana, lepo razvijena nevinost, u kojoj se čovek ne može prevariti i koja se direktno hvata srca, te čoveka s takom silom zadobija, kakva je sila dana samo nečem što je savršeno.
    Druga glumica u predigri je vita melanholkinja.
    Ona nije još udata i nema vam iz života svog ništa da pripoveda, ama baš ništa; nema tog čoveka, koji bi ma i najmanju malenkost znao za nju reći, pa ipak leži toliko izraza u tim finim skoro mršavim udovima, u bledom pravilnom licu. To lice osenjuje vrana kosa, a nosi ga snažan muški vrat, dražestan mu je osmeh, u kome se izražava neko ruganje ali i bona žudnja, a iz očiju, koje su crne i meke i sjajne kao crni listići sveta daninoći, ne može čovek ništa da dozna.
    Odelo je žućkasto kao tuč, široke pruge uzduž, dignuta tvrda ogrlica, a dugmeta od topaza. Uzak posavrnut porub ide rubom ogrlice a isto tako zategnutim tesnim rukavcima. Čakšire su kratke prostrane, prorezane, mrtve zelene boje sa tamnim purpurom u prorezimi. Trikȏ je siv, a u plavoga paža naravno kao sneg beo.
    Obojica nose šešire s perjanicama.
    Tako njih dva izgledaju.
    A sad žuti stoji gore na balkonu i nagnuo se nad njega, a plavi sedi dole na klupi kod vodoskoka, udogno se zavalio, a ruke pune prstenja savio oko jednog kolena. Sanjalački se zagledao u Kampanju.
    I sad poče.
    „Nema ti ništa lepše na svetu od ženskinja. Ja ne razumem, mora da leži neki čar u oblicima, u kojima su stvorene, — kad vidim samo, gde prolaze Izaura, Rozamunda i Dona Liza i ostale, kad vidim samo, kako se odelu upija uz njihov stas, kako se nabira, kad hode, a meni je, kao da mi srce pokupi krv iz sviju žila, pa da mi glava ostane prazna i bez misli, a udovi da mi zadhću bez snage, a celo mi se biće prikupi u uzdrhtan i preplašen strastan dah. Šta je to? Šta bi to moglo biti? Čini mi se, kao da mi sreća nevidovno pored mojih vrata prolazi, a ja bih da ju uhvatim i zadržim, da ju prisvojim, — tako je to čudnovato, — a ne mogu da je shvatim, jer je ne vidim.”
    Na to će ovaj drugi paž sa svog balkona:
    „Pa kad bi ti, Lorenco, sad sedeo kraj njenih nogu, a ona, utonula u svoje misli, zaboravila zašto te je zvala, kad bi ti dakle sedeo ćutke i čekao, a njeno krasno lice nagnulo se nad tobom, ono u oblacima svojih snova dalje od tebe no kakva zvezda na svom nebu, a tvom pogledu ipak tako blizu, da bi se mogao diviti svakoj crti, svakoj od prirode krasnoj liniji, svakom odsjaju boje njene kože, a ova je bela, dokle je ona mirna, ali za tim i milo kao ružica porumeni, — zar se tebi tada ne bi činilo, da je ona, kao što tu sedi, sa nekog drugog sveta nego onog, u kom ti pred njom zanesen s oduševljenjem klečiš, zar ti se ne čini i to, da za nju, da je oko nje drugi neki svet, u kome njene svečane misli teže smeru, koga ti ne poznaješ. Ona ljubi u njemu, daleko od svega što je tvoje, daleko od tvog sveta i svega drugog; u njemu ona u daljini sniva i žudi, kao da ni truni prostora u njenim mislima nema za tebe, ma koliko ti čeznuo, da se za nju žrtvuješ, da za nju daš sav svoj život i sve, samo za to, da između tebe i nje nešto nastane, što još nije ni nalik na zajednicu a kamo li na prelivanje duše u dušu.”
    „Da, da, ti znaš dobro, da je tako. Ali...”
    U to potrča žut i zelenkast gušter rubom balkona, pa stade i obazre se. Miče repom.
    Kad bi čovek bar imao pri ruci kakvu kamenicu... Uzmi se na um, četvoronožni moj priško...
    Ne, ne, ne može njih čovek da zgodi. Oni čuju, gde leti kamen pre no što dođe. Ali se ipak poplašio.
    Nego u tom trenutku nesta i pažȃ.
    A tako je lepo sedila tamo ona u plavom, a u pogledu joj je ležala baš ona prava nesvesna žudnja i nervoznost puna slutnje kako u svima pokretima joj tako i u tihom bolnom izrazu oko usana, kad govori, a još više kad sluša meki, prilično duboki glas žutoga paža, a ovaj je govorio od gore sa balkona razdražljivo i ipak umilne reči s podsmehom a i s nešto simpatije.
    No gle, eno kanda opet obojice!
    Eno ih, oni su igrali i dalje predigru, i kad su otišli, pa su govorili o onom neodređenom momačkom nagonu, koji nikad mira nema, no se bez prestanka leprša po svima krajevima slutnje i po nebesima nade, a boluje od žudnje, da se sav pribere u jakom iskrenom žaru jednog jedinog velikog osećaja. O tome su razgovarali: mlađi se gorko ružio, a stariji beše setan, i sad još će reći ovaj — žuti plavome — da ne treba da teži tako nestrpeljivo za tim, da ga uzajamna ljubav ženska zadobije i zadrži.
    „Ne, veruj mi,” reče, „ljubav, koju ti nalaziš u zagrljaju dve bele ruke, ljubav sa dva oka, koja su za te bliska dva neba, ljubav sa pouzdanim blaženstvom dvaju usta, ta je ljubav zemlji i prašini blizu, ta je ljubav zamenila slobodnu večnost snova srećom, koja je meri časima, te svakim častom stari. Jer i ako se ta sreća neprestano podmlađuje, to ona ipak svaki put izgubi po jedan od onih zraka, koji se kao sunce, što nikada ne potamni, blistaju oko večite mladosti snova. Ne, ti si srećan.”
    „Ne, ti si srećan,” odgovori plavi, „ja bih čitav svet dao da sam kao ti.”
    Plavi se diže i ode putem prema Kampanji, a žuti ga je pratio setnim osmehom i šaputao:
    „Ne, on je srećan.”
    Ali daleko dole na putu, okrete se plavi još jednom prema balkonu i viknu skinuvši šešir:
    „Ne, ti si srećan.”

            —

    Tu bi trebalo da su ruže.
    Pa bi trebalo da duhne vetar, da poskida čitavu kišu ružina lišća sa grančica punih ruža i da ih uzvita za pažem, što ode.

Izvor

1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 16, str. 495-499.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jens Peter Jakobzen, umro 1885, pre 139 godina.