Ту би требало да су руже
| Ту би требало да су руже (Der burde have været Roser) (1882) Писац: Јенс Петер Јакобзен, преводилац: Н. |
Ту би требало да су руже и то оне велике загасите руже. Па би требало да у бујним китама висе преко баштенског зида, а нежни листићи да се сухим жубором просипају у колосек. То би дало баш господског изгледа преобилној богаштини цвећа што је у врту. Па би онда требало да те руже имају несташан миомир, ког човек не може да ухвати и задржи, као што не може да задржи оне слике и привиђења, којима се наша чула у сновима заваравају.
Или би можда требало да су то румене руже?
Ко би знао?
Могле би бити и мале округле једре руже, ал’ би се онда црвене и свеже морале повијати доле у танким гранчицама и са светлим лишћем, па би се привиђале, као да поздрављају или пољупце шаљу путнику, кад се нађе уморан и прашњав насред пута, те ужива, што га од Рима растављају само још по миље.
Шта ли, Боже он мисли? Како живи?
Ето ти, сад га заклонише куће, та оне не даду и овако ништа да се види. Заклањају и једна другу и пут што води у варош и варош саму, али је ипак с друге стране пукао простран изглед. Тамо се вијуга пут, у тромим полако завијеним савијуцима према реци, тамо на ниже према оном суморном мосту. А иза тога је опет пукла непрегледна Кампања.
Сива и зелена боја таких великих равница крива је, што човеку изгледа, као да се из њих издиже умор с оних силних миља, што их је човек с несносном патњом превалио, па се чини човеку, као да се тај умор навалио на њега, па се осећа усамљен и заборављен, па мора хоће ли неће ли да за нечим почне да тежи и чезне.
С тога је ипак много боље, кад се човек у оваковом каквом кутићу удобно смести између високих баштенских зидина, где је ваздух благ и мек и тих, или кад седне на пригревицу, где се клупа увалила у зид, — па тамо седи и по̀ гле̑да на блиставе зелене аканте дуж рова што иде уз друм, па на белобобасти чкаљ или на тамно и жуто јесење цвеће.
На дугом буђавом зиду тамо преко пута има опет зид изрешетан рупама од гуштерова и пукотинама, а по њему се дала осушена маховина, — ту би требало да су руже и требало би да провирују баш на оном месту, где дугу досадну површину прекида испреплетана велика гоздена ограда красно израђена од старе веште ковачке руке. Од те је ограде направљен простран балкон, висок човеку скоро до прсију. Ала је то морало дивота бити онако ишетати, кад се човек засити затвореног врта!
А то је толико пута бивало.
Мрзили су красну стару вилу, што је кажу у тим зидовима, мрзили су је са њеним мраморним степеницама и простим тапетама. Мрзили су и прастара дрвета са њиховим црним поноситим крунама, пиније и ловоре, јасенике, ципресе, храстове, док год су расли, а мрзили су их, као што свако немирно срце мрзи све оно, што се сваки дан догађа, што нема значаја, као што човек мрзи све оно, што не жели, те му је то досадно.
Али са балкона се могло бар погледима вијнути у даљину, и за то су они често ту стајали, генерација за генерацијом и сви су гледали у даљину, сваки какав је већ ко био. Руке украшене златним гривнама ослањале су се на руб од балкона, а и много у свилу одевено колено одупрало се о оне црне арабеске, а међу тим су се шарене врпце лепршале са летава, као да какве љубавнике поздрављају и као да им потајни састанак обричу. Чак и троме домаћице у благословеном стању, чак и оне су некада стојале ту и слале немогуће поруке у даљину, високе, пуне, остављене жене, бледе као мржња... О кад би мисао могла да смрт зада, о кад би човек могао да пакао отвори!.. Људи и жене. Па и то су људи и жене, чак и оне мршаве, беле девојачке душе, које се као чопор залуталих голубова притисле уз гвожђе на балкону и вичу: „Хватајте нас, племенити соколи грабљивци.”
Овде би могао човек замислити предигру.
А сценерија би била веома згодна за предигру.
Зид онај тамо са балконом, управо баш како стоји, само би пут морао бити шири, па се проширити у ронделу, а у средини би требао да стоји стари, скромни водоскок из жућкастог скамењелог шљунка, са коритом од испуцалог порфира. Фигура на водоскоку била би један делфин са одваљеним репом и једном запушеном ноздрвом. Из друге ноздрве би скакао танак водени млаз. С друге стране водоскока била би клупа у полукругу начињена од крупна шљунка и опеке.
Ситна пепељава прашина, црвенкасте саливене опеке, резано жућкасто шупљикаво комађе згрудваног шљунка, таман углачан порфир, што у води одсјајује, па онда живахан мали, блистав као сребро и дрхтав, млаз водени: и предмети и боје били би особито згодни.
Лица би било: два пажа.
И то не из неког познатог историјског доба, јер прави пажи нису могли никако послужити као идеал пажева. Ови пажеви су онаки, као што у сликама и књигама љубе и снивају.
На њима је дакле једино одело, што би имало неке историјске вредности.
Глумица, која би требала да представља млађег пажа обучена је у лаку свилу, као небо плаву и припијену уз тело, а у њој уткан грб од љиљана и најжеженијег злата. То, па онда толико чипака, колико се год дало пришити, јесте оно, што највише пада у очи на оделу, а оделу није сврха да покаже крој ког му драго столећа, него хоће да истакне пун млађан стас, красну главу, косу и отворену боју лица.
Она је удата, али само годину и по дана, тад се раставила с мужем, а кажу, да се баш није према њему најбоље показала. Можда је то и истина, али нешто невиније не може човечје око угледати. То јест, то није она мила невиност из прве руке, која има дакако нечега што привлачи, него је то одгајана, лепо развијена невиност, у којој се човек не може преварити и која се директно хвата срца, те човека с таком силом задобија, каква је сила дана само нечем што је савршено.
Друга глумица у предигри је вита меланхолкиња.
Она није још удата и нема вам из живота свог ништа да приповеда, ама баш ништа; нема тог човека, који би ма и најмању маленкост знао за њу рећи, па ипак лежи толико израза у тим финим скоро мршавим удовима, у бледом правилном лицу. То лице осењује врана коса, а носи га снажан мушки врат, дражестан му је осмех, у коме се изражава неко ругање али и бона жудња, а из очију, које су црне и меке и сјајне као црни листићи света даниноћи, не може човек ништа да дозна.
Одело је жућкасто као туч, широке пруге уздуж, дигнута тврда огрлица, а дугмета од топаза. Узак посаврнут поруб иде рубом огрлице а исто тако затегнутим тесним рукавцима. Чакшире су кратке простране, прорезане, мртве зелене боје са тамним пурпуром у прорезими. Трико̑ је сив, а у плавога пажа наравно као снег бео.
Обојица носе шешире с перјаницама.
Тако њих два изгледају.
А сад жути стоји горе на балкону и нагнуо се над њега, а плави седи доле на клупи код водоскока, удогно се завалио, а руке пуне прстења савио око једног колена. Сањалачки се загледао у Кампању.
И сад поче.
„Нема ти ништа лепше на свету од женскиња. Ја не разумем, мора да лежи неки чар у облицима, у којима су створене, — кад видим само, где пролазе Изаура, Розамунда и Дона Лиза и остале, кад видим само, како се оделу упија уз њихов стас, како се набира, кад ходе, а мени је, као да ми срце покупи крв из свију жила, па да ми глава остане празна и без мисли, а удови да ми задхћу без снаге, а цело ми се биће прикупи у уздрхтан и преплашен страстан дах. Шта је то? Шта би то могло бити? Чини ми се, као да ми срећа невидовно поред мојих врата пролази, а ја бих да ју ухватим и задржим, да ју присвојим, — тако је то чудновато, — а не могу да је схватим, јер је не видим.”
На то ће овај други паж са свог балкона:
„Па кад би ти, Лоренцо, сад седео крај њених ногу, а она, утонула у своје мисли, заборавила зашто те је звала, кад би ти дакле седео ћутке и чекао, а њено красно лице нагнуло се над тобом, оно у облацима својих снова даље од тебе но каква звезда на свом небу, а твом погледу ипак тако близу, да би се могао дивити свакој црти, свакој од природе красној линији, сваком одсјају боје њене коже, а ова је бела, докле је она мирна, али за тим и мило као ружица порумени, — зар се теби тада не би чинило, да је она, као што ту седи, са неког другог света него оног, у ком ти пред њом занесен с одушевљењем клечиш, зар ти се не чини и то, да за њу, да је око ње други неки свет, у коме њене свечане мисли теже смеру, кога ти не познајеш. Она љуби у њему, далеко од свега што је твоје, далеко од твог света и свега другог; у њему она у даљини снива и жуди, као да ни труни простора у њеним мислима нема за тебе, ма колико ти чезнуо, да се за њу жртвујеш, да за њу даш сав свој живот и све, само за то, да између тебе и ње нешто настане, што још није ни налик на заједницу а камо ли на преливање душе у душу.”
„Да, да, ти знаш добро, да је тако. Али...”
У то потрча жут и зеленкаст гуштер рубом балкона, па стаде и обазре се. Миче репом.
Кад би човек бар имао при руци какву каменицу... Узми се на ум, четвороножни мој пришко...
Не, не, не може њих човек да згоди. Они чују, где лети камен пре но што дође. Али се ипак поплашио.
Него у том тренутку неста и пажа̑.
А тако је лепо седила тамо она у плавом, а у погледу јој је лежала баш она права несвесна жудња и нервозност пуна слутње како у свима покретима јој тако и у тихом болном изразу око усана, кад говори, а још више кад слуша меки, прилично дубоки глас жутога пажа, а овај је говорио од горе са балкона раздражљиво и ипак умилне речи с подсмехом а и с нешто симпатије.
Но гле, ено канда опет обојице!
Ено их, они су играли и даље предигру, и кад су отишли, па су говорили о оном неодређеном момачком нагону, који никад мира нема, но се без престанка лепрша по свима крајевима слутње и по небесима наде, а болује од жудње, да се сав прибере у јаком искреном жару једног јединог великог осећаја. О томе су разговарали: млађи се горко ружио, а старији беше сетан, и сад још ће рећи овај — жути плавоме — да не треба да тежи тако нестрпељиво за тим, да га узајамна љубав женска задобије и задржи.
„Не, веруј ми,” рече, „љубав, коју ти налазиш у загрљају две беле руке, љубав са два ока, која су за те блиска два неба, љубав са поузданим блаженством двају уста, та је љубав земљи и прашини близу, та је љубав заменила слободну вечност снова срећом, која је мери часима, те сваким частом стари. Јер и ако се та срећа непрестано подмлађује, то она ипак сваки пут изгуби по један од оних зрака, који се као сунце, што никада не потамни, блистају око вечите младости снова. Не, ти си срећан.”
„Не, ти си срећан,” одговори плави, „ја бих читав свет дао да сам као ти.”
Плави се диже и оде путем према Кампањи, а жути га је пратио сетним осмехом и шапутао:
„Не, он је срећан.”
Али далеко доле на путу, окрете се плави још једном према балкону и викну скинувши шешир:
„Не, ти си срећан.”
—
Ту би требало да су руже.
Па би требало да духне ветар, да поскида читаву кишу ружина лишћа са гранчица пуних ружа и да их узвита за пажем, што оде.
Извор
[уреди]1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 16, стр. 495-499.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јенс Петер Јакобзен, умро 1885, пре 139 година.
|