Tuđoj krvi
I
Sa severnih žala, gde kroz sumor magle
Zvoni vedra pesma slobodnoga džina,
Vi ste došli jugu, gde se vrbe sagle,
Gde plavilo neba muti tuga njina.
O, vi što s dalekih dolazite strana,
Radoznalo u nas upirete oči,
Da li znate jauk gora i poljana
I o čemu naše crno tle svedoči?
Vi pod surim nebom osmeha ste puni,
A nas pod vedrinom skrite suze guše,
Nas koji za ukras vašoj moćnoj kruni
Nismo mogli dati ništa — nego duše.
I mi zato danas pobožno i muklo,
Zbunjeni žrtvama, pognuli smo glave,
Mi, stražari, koje prokletstvo je tuklo
Na drumu kojim se svetovi krvave.
O, hvala za kapi krvi prolivene!
Avaj, to je simvol naših skromnih gnezda,
To je strašna povest borbe nerečene,
To je iskra luče sred hučnih najezda.
Veliki sinovi sa dalekih strana,
Krv ta oličenje naše je sudbine:
Osmeh sunca kupljen vrhom jatagana!
O tom zbore vrbe. Čujte priče njine...
II
Velika je senka sa vaših vizira
Obavila naša preplanula čela,
Lovore je vaša ruka nam oplela
I rane isprala kap vašeg kondira.
Mi smo sa bujicom glečerskog pramenja
Rasipali, bolno oborivši glave,
Alemove skupe, i u luke plave
Došli smo s maglenog i krvavog stenja.
Mi smo osetili vaš blagoslov putni,
I bojazan, koja naše bole čita,
Lučom spasa da nam u sretanje hita
Unoseći vere u naš pogled mutni.
Svetla naša nada u čeličnom šlemu
Tajanstveno ušav u zenice tmole
Rasu našim licem sjaj divljine hole,
A i stara čednost zablista na njemu.
Spojilo nas danas isto sunce časti
Na istome putu, sa istim pregnućem,
Obasute kišom sapatničke strasti
Ispitane istom slavom i čeznućem.
Udruženi danas mi smo srca spleli
Večito, kô da smo praisko ski znanci.
Evo: mi smo srodni, kô i naši klanci,
Kô duše voljenih što se najzad sreli!
III
Vaša cvetna žala pena morska mije,
U dubokom hladu zagrljaj se sanja,
A urvine moje leden vijor bije
I mirisna mladost nema milovanja.
Sinovima mojim neveste sustene,
A kćerima mojim dragani drveta.
Hram propoji samo mrtve da spomene,
A poljima mojim krvav zumbul cveta.
U zemlji se tvoj mermer Bogu pruža,
Sa zvonika tvojih zvuk sloboda kliče;
No znaj, i ja znadem za vrtove ruža,
Tu, na istom polju, gde sad troskot niče.
No ipak sa pesmom rađam se i ginem
U zemlji što večno mre i vaskrsava,
Sižem nebu, sunca da sa njega skinem
I padam u ponor, gde nedohvat spava.
U toj čudnoj zemlji, gde se pesmom plače,
Gde se plačem peva, gde se smrću živi,
Stoje moje kule od vremena jače
I spomenik, kom se ni rugaj, ni divi:
Postolje od krvi kao od porfira,
Kao beli mermer niz lubanja blešti,
Mesto bronze parčad zdrobljenog sindžira,
A mesto opela pozdrav bojni trešti.
Iz čarobnog vrta stuba i arkada
Tvoj pobedni pohod u dô ovaj siđe,
Gde kolo satira i vitkih drijada
Očekuje tvoje raskošne kvadriđe.
1917
