Туђој крви
I
Са северних жала, где кроз сумор магле
Звони ведра песма слободнога џина,
Ви сте дошли југу, где се врбе сагле,
Где плавило неба мути туга њина.
О, ви што с далеких долазите страна,
Радознало у нас упирете очи,
Да ли знате јаук гора и пољана
И о чему наше црно тле сведочи?
Ви под сурим небом осмеха сте пуни,
А нас под ведрином скрите сузе гуше,
Нас који за украс вашој моћној круни
Нисмо могли дати ништа — него душе.
И ми зато данас побожно и мукло,
Збуњени жртвама, погнули смо главе,
Ми, стражари, које проклетство је тукло
На друму којим се светови крваве.
О, хвала за капи крви проливене!
Авај, то је символ наших скромних гнезда,
То је страшна повест борбе неречене,
То је искра луче сред хучних најезда.
Велики синови са далеких страна,
Крв та оличење наше је судбине:
Осмех сунца купљен врхом јатагана!
О том зборе врбе. Чујте приче њине...
II
Велика је сенка са ваших визира
Обавила наша препланула чела,
Ловоре је ваша рука нам оплела
И ране испрала кап вашег кондира.
Ми смо са бујицом глечерског прамења
Расипали, болно оборивши главе,
Алемове скупе, и у луке плаве
Дошли смо с магленог и крвавог стења.
Ми смо осетили ваш благослов путни,
И бојазан, која наше боле чита,
Лучом спаса да нам у сретање хита
Уносећи вере у наш поглед мутни.
Светла наша нада у челичном шлему
Тајанствено ушав у зенице тмоле
Расу нашим лицем сјај дивљине холе,
А и стара чедност заблиста на њему.
Спојило нас данас исто сунце части
На истоме путу, са истим прегнућем,
Обасуте кишом сапатничке страсти
Испитане истом славом и чезнућем.
Удружени данас ми смо срца сплели
Вечито, кô да смо праиско ски знанци.
Ево: ми смо сродни, кô и наши кланци,
Кô душе вољених што се најзад срели!
III
Ваша цветна жала пена морска мије,
У дубоком хладу загрљај се сања,
А урвине моје леден вијор бије
И мирисна младост нема миловања.
Синовима мојим невесте сустене,
А кћерима мојим драгани дрвета.
Храм пропоји само мртве да спомене,
А пољима мојим крвав зумбул цвета.
У земљи се твој мермер Богу пружа,
Са звоника твојих звук слобода кличе;
Но знај, и ја знадем за вртове ружа,
Ту, на истом пољу, где сад троскот ниче.
Но ипак са песмом рађам се и гинем
У земљи што вечно мре и васкрсава,
Сижем небу, сунца да са њега скинем
И падам у понор, где недохват спава.
У тој чудној земљи, где се песмом плаче,
Где се плачем пева, где се смрћу живи,
Стоје моје куле од времена јаче
И споменик, ком се ни ругај, ни диви:
Постоље од крви као од порфира,
Као бели мермер низ лубања блешти,
Место бронзе парчад здробљеног синџира,
А место опела поздрав бојни трешти.
Из чаробног врта стуба и аркада
Твој победни поход у дô овај сиђе,
Где коло сатира и витких дријада
Очекује твоје раскошне квадриђе.
1917
