Tuđinče (dramolet u jednom činu)/2
II
BOSA (Oslonjena na vrljike, uznenirena, gleda za Mladenom te i ne primećuje kad nailazi tetka Tomanija, koja slazi putem ozgo).
TETKA TOMANIJA: Je l’ Mladen opet ode na stanicu?
BOSA (Trgne se): Ti si tetka?
TETKA TOMANIJA: Rekoh, je l’ Mladen ode na stanicu?
BOSA: Jes’! A kuda ti?
TETKA TOMANIJA: Eto, pošla i ja.
BOSA: Nećeš valjda i ti dole?
TETKA TOMANIJA: Ne, bo’me, nego baš tebi sam pošla!
BOSA: Ako! Uđi!
TETKA TOMANIJA (Ulazi u dvorište): Pomozi ti Bog!
BOSA: Bog ti pomog’o! Sedi, umorila si se.
TETKA TOMANIJA: (Seda. Snebiva se da otpočne razgovor): Ovaj... reče mi Mladen, danas baš dolazi?
BOSA: Dolazi.
TETKA TOMANIJA: Ama on?
BOSA: Pa on!
TETKA TOMANIJA: Pa to, rekoh, da ga vidim. Od kad ga sebe nisam videla. Lane, o Krstov-danu, prošlo tri godine, — a kad je sebe bio Krstov-dan! Biće skoro četiri godine, je li?
BOSA: Četiri!
TETKA TOMANIJA Mnogo!... Drugi dolazili i na osustvo, a on baš nikako.
BOSA: Nije mogao, valjada!
TETKA TOMANIJA Nije, dabo’me! A odakle dolazi, je l’ sa granice?
BOSA: Otkad su se vratili oni sa granice! Nego on... kažu bio zarobljen, pa bio negde po svetu... ko zna... (Čuje se blizak pisak i kloparanje lokomotive. Ona se trgne i ode vrljikama da otud vidi).
TETKA TOMANIJA: Je l’ stiže?
BOSA: Jes!
TETKA TOMANIJA (Posle izvesnog ćutanja): Pa, ovaj... kako veliš?... Što ćeš?
BOSA: (Sleže ramenima): A što mogu?
TETKA TOMANIJA: Pravo da ti kažem ja sam toga radi i došla. BOSA: A što toga radi?
TETKA TOMANIJA: Pa tako!... Ne znam kako ćeš... Kako će on?
BOSA: (Sa rezignacijom): Kako hoće!
TETKA TOMANIJA: Rekoh, da siđem do tebe; opet bolje da se nađe ko od svojih kraj tebe.
BOSA: Što... ne treba!
TETKA TOMANIJA: Može, velim...
BOSA: Nek’ čini što hoće, ja iz ove kože ne mogu!
TETKA TOMANIJA: Mislila sam: kako bi bilo da se skloniš ti kod mene, pa ja da ga dočekam?
BOSA: Gde bih ja ostavljala svoju kuću?
TETKA TOMANIJA: Tako sam ja smislila, a ti... kako te Bog uči!
BOSA: Neću da se krijem! Ako je za to, bolje da nisi došla!
TETKA TOMANIJA: Što?
BOSA: Tako... bolje je da budemo sami...
TETKA TOMANIJA: Ako ti misliš...
BOSA: Bolje je!
TETKA TOMANIJA: Ja tebe radi...
BOSA: Pa, mene radi, bolje je...
TETKA TOMANIJA: Pa veliš ja da idem, da ve ostavim?
BOSA: Da ne ostaviš!
TETKA TOMANIJA: Dobro, ćeri, da te poslušam. Nek’ bude kako ti kažeš da je bolje. (Diže se). Ja to tebe radi... (Pođe, pa zastane). A ti, ovaj... znaš... ako što.. eno moje kuće! (Odlazi).
BOSA: (Ispraća je): Hvala ti! (Ostane na ogradi i pogleda dole put stanice. Zatim se seti nečega i brzo utrči u kuću).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|