Trpen-spasen/I
PRVA KNjIGA
I
Maksa Svilokosić bio je berberin u Novom Sadu. Novi Sad — srpski Pariz. Tu imaš prostranu Bačku, koja ti sve za život donosi. Tamo preko Dunava ubavi Srem, koji ti šiljer i nektar, malvasiju i šljivovicu daje. Pred tobom Petrovaradin, kapija sremska, — sremski Gibraltar. Skopčaj s Dunavom kameničku baštu i promenadu, pa imaš bois de Boulogne. Tu imaš vladika, đenerala, građana, „pur gera", trgovaca, popova, majstora, advokata, paora, činovnika i bostandžija. Pa ko još nije čuo za novosadsku pijacu? Tu tek imaš svašta i jeftino; i to imaš sve u jednoj varoši, koja ne broji potpuno dvadeset hiljada žitelja. Al' svaki je Novosađnin i ponosit na svoju pijacu. Ako si u društvu ili na parobrodu sa kakvim Novosađaninom, a ti pazi da u razgovoru ne izrekneš da ima još gdegod takove pijace na svetu, jer će se na te sažaljivo osmehnuti; a nešto ima i pravo. Kako sravniš u tome drugo mesto sa Novim Sadom, praviš rđav utisak. Trgovaca ima toliko da kad bi svi trgovci u Jevropi izginuli, mogla bi se sva Jevropa s njima nasaditi i nakalamiti. A bostandžije — ti divni sinovi novosadskih bašta — proslavili su ime novosadsko nadaleko.
U ovakoj varoši živeo je Maksa Svilokosić, no to još nije dosta. Maksin otac i ded bili su Novosađani, i oboje imali su žene berberske kćeri, a Maksina gospođa Fema bila je opet kći čuvenog Đure berbera. Tako je majstor Maksa bio čiste krvi, i Novosađanin i berberin, a to će mnogo reći.
Majstor Maksa imao je u Ćurčijskom sokaku kuću sa oficinom. Kad smo ga mi poznavali, već je bio oko pedeset godina, krupna velika ljudina, mrka, ali ipak lepa lica, brkove velike kao dve metlice, tako udešene kako je samo jednom berberu moguće. Ostalo lice uvek glatko obrijano. Ruvo uvek čisto i po modi, držanje ponosito; kakav je tek morao bili kao mlađi?
Gospođa Fema bila je već oko četrdest godina, srednjeg vitkog stasa, lice crta plemenitih, obraz poluovalan, crnpurast, lepih zuba i obrva. Morala je lepa biti, jer berberin neće uzeti ružnu, a najmanje bi majstor Maksa. No doista, bio je s njom i ponosit. Ne jedared rekao je on svojoj Femi: "Ni brige te nije, dušo, što si već starija: sve mi lepša dolaziš, a i sad se još ne može nikakva devojka s tobom meriti. Ti si dušo kao porcolan; običan zemljani lonac, mada je nov, opet je ordinaran, al' porcolan, mada je stari, polupan i zabačen, — opet više vredi parče porcolana, negoli nov zemljani lonac."
Gospođi je Femi to milo bilo, i znala je sebi kao majstorica važnost dati. Majstor Maksa i gospođa Fema imali su troje dece. Jednu devojku, frajlu Milevu. Da je od takog oca i matere lepa morala biti, o tome neće niko posumnjati. Pa onda sina Mišu i Gavru.
Mišu je dao školovati normalne škole, pa onda hajd' s njime u šegrte, i to mora biti berberin kao sleme kuće. Gavru je hteo doktorom načiniti, pa će s njime u latinske škole. Gavra je bio mlađi, Miša stariji.
Tako Miša i Gavra pronikoše iz tako čiste srpske i berberske porodice, da tu nije bilo ni grčke, ni rumunske, ni turske krvi, niti u krvi druge kakve majstorije osim berberstva.
Majstor Maksa bio je svojim zanatom ponosit: al' doista u brijanju para mu je trebalo tražiti. Pokraj toga terao je nešto i doktorije, osobito bio je privrženik onih lekara koji rado krv puštaju. Gospođa Fema, pa i on sam, čuda su pripovedali o teškim bolestima koje su tako izlečene. Majstor Maksa bio je tako uveren o tom načinu da je to i kod svoje porodice odomaćio. Sam sebi je dao krv puštati kad bi mu što falilo, al' u proleće, aprila — maja meseca, ne sme faliti. Gospođa Fema, čim joj je što falilo, odmah je bila ponuđena da joj se krv pusti, i jedva se mogla izmoliti, a da je majstor Maksa nije tako volio, zacelo bi na to prisiljena bila. Mileva nije nikad smela pred ocem kazati da joj što fali, a kad bi joj baš što i falilo, mati je pritajivala, i sreća njena da joj je retko što falilo.
Gavra je, kad mu je što i falilo, trpeo, a kad je došlo do krajnosti, pa otac hoće krv da mu pusti, on je ruke sklopio, a kad je mogao i kleknuo je pred ocem, samo da mu oprosti, da mu krv ne pusti. No jedared ipak je bio prisiljen, te mu otac krv pusti, te tu bi onda takve strave i jaukanja da je otac rekao: „Džaba ga bilo, neću mu više krv puštati." No siromah Miša, on je već od detinjstva bio tome naviknut, pa kad ga je što bolelo, on bi ocu rekao: „Oče, opet me prsa bolu, ne mogu da dišem"; a majstor Maksa odmah za puls, pa krv pusti, a detetu smesta odlane. On je hiljadama tako krv puštao, pa kad bi ko od tih umro, a on bi rekao da je šuljeve imao, a i on sam je bio o tome potpuno uveren.
Dok je Gavra išao u latinske škole, donde je Miša brijao, i tako ocu pomagao. Tek je bio osamnaest godina, pa već — kalfa. No donde mu je otac već dvadeset osmi put krv pustio. Postade sipljajiv, poče se sušiti, i umre. Majstor Maksa pustio mu je krv još pred smrt na tri dana, al' siromahu Miši više ne pomaže. Majstor Maksa kazao je da je od šuljeva umro, i našao se uvređen kad bi mu ko kazao da je to jektika.
Mišu su lepo ukopali. Svi su ga žalili, al' najviše otac, koji postade neutešim, jer je držao da će Miša istorijsku žicu svoje stoletne berberske porodice produžiti.
Šta je znao sad majstor Maksa činiti? Berbera naslednika mora imati. Il' mora Gavru iz škole izvaditi, il' Milevu za berberskog kalfu udati, i ovog u kuću dovesti, i vremenom mu oficinu predati. No ta misao nije mu se u glavi sasvim odomaćila, jer kalfa ne nosi njegovo ime, pa će stoletna firma oficine u tuđe ruke preći.
Ako pak Gavru prinudi da bude berberin, to bi najbolje bilo, al' je baš sad četvrtu latinsku školu svršio, na s jedne strane i samome mu žao beše nauke mu preseći, a i deran sada već ne bi rad biti brica, kad je naumio biti doktor, a ni mati pa ni sestra ne misle drukčije.
Posle nekoliko nedelja, kada se žalost umalila, uluči Maksa priliku, te pred gospoćom Femom izađe s tim pitanjem na sredu.
— Dušo, Femo, porcolanu mioj! Što žalismo - žalismo, moramo već i prežaliti, jer ne možemo iz ove kože nikuda. A ja trebam pomoćnika, šta ćemo sad? Moraću tog derana kod kuće zadržati; za godinu dana biće kalfa, pa šta će mu faliti.
— Jao, lele mene, Makso! Pa zar sad da ga iz škole izvlačiš, kad je već četiri latinske svršio? Zar neće biti doktor?
— Ja moram imati svog u oficini; neću tuđina.
— Zaboga, uzmi ma koga, samo ostavi ga neka bude doktor.
— Ne branim; a ono ću dati Milevu za Stepićevog sina Šandora, čestitog kalfu, i to sa oficinom napole, kao miraz.
— Jao, lele! nije ni to dobro. Mileva neće hteti za njega poći.
Sve badava, Maksa je gospođu Femu ispolitizirao, jer je znao da će pre na to pristati da Gavra bude berber, negoli kći berberka, a to je bila voda na njegovu vodenicu. Tako joj je stavio: ili — ili, da je morala u korist Makse kapitulirati.
— Sad biraj, il' mora Gavra u oficinu doći ili Mileva za Šandora poći.
— Pusti me, da se promislim.
U takovim stvarima majstor Maksa bio je vrlo ozbiljan, pa gospođa Fema nije mu se smela protiviti.
Frajlu je Milevu već duh vremena produvao, pa nije bila baš za to da se pokraj nje produži žica stoletne oficine, i radije bi pošla ma za koga drugog, samo ne za berberina. Kći je mater svoju za sebe zadobila, i zaključe, kad već tako mora biti, a ono neka se Gavra žrtvuje.
Tako i bi; Gavra bude žrtvovan.
Gospođa Fema već mu je izdaleka počela nagoveštavati kako lako može biti da će ga otac iz škole izvaditi. Gavra je bio kao gromom poražen. Al' opet, bolje je, neka je na to pripravan.
Bio je hram Gospojine. Još koji dan, pa će se đaci skupljati, jer počinju škole. Sad se mora i Gavrina sudba rešiti.
Porodica ruča. Tu su svi; kod sviju crte na licu ozbiljne. Gospođa Fema zna već unapred šta će biti, da će danas Maksa Gavri presudu izreći.
Kako se poruča, a Gavra i Mileva ustanu da idu. Maksa Gavru zadrži.
— Ti, Mileva, možeš ići; Gavro, ostani tu!
Gavra sav pocrveni i ostane. Na licu mu se pozala velja žalost sa jogunstvom smešana. Znao je šta ga čeka.
— Gavro, sad imam s tobom velika razgovora. Miša mi je umro, izgubih desnu ruku. I ja sam sve stariji, a oficinu ne mogu nikako napustiti. Ona je sve nas 'ranila. Oficina je od'ranila i mog oca, tvog dedu, ona nas mora i od sada 'raniti. Ja bih doduše volio da te dalje dam školovati, al' ja bez oficine, a oficina bez tebe biti ne može. Ti si od danas moj šegrt, za godinu dana načiniću te za kalfu.
Gavra počne plakati. I gospođa Fema suze briše, a sa suzama izleću — iščezavaju mili njeni oblici budućnosti. Kako joj se do sada u glavi vrzlo kako će se ona sa sinom doktorom šetati, koju će mu frajlu za ženu izabrati, lepu, bogatu, jer, badava, doktori i apotekari najbolje partije prave.
— Nemoj plakati, sinko, biće ipak od tebe čovek, ni tvoj otac nije poslednji.
— Ja ho-ću da bu-u-dem do-o-ktor. — Ove je reči Gavra sa najvećim jecanjem izustio.
— Možeš još i postati; ako ne baš doktor, a ono kirurg. Pa kakvih imade kirurga, koji više vredi neg' ma koji doktor. Kad sam ja, sinko, bio u Pešti subjekt u oficini kod Loštajnera, da si ga poznavao kakav je taj kirurg. Naš novosadski doktor Kamber zaista je na glasu, al' prema Loštajneru šegrt, mada ovaj nije doktor. A i Loštajnera svi zovu doktorom. Samo kad on dobro leči, prostota osobito na to ne gledi ima li ovaku il' onaku diplomu, njoj je jedan i drugi doktor. Evo ja, samo što puštam krv i dajem na purgatorijum, pa opet ne jedan stran kaže mi doktor. Ja sam učio samo normalne škole, a ti četiri latinske. Kad dođeš u Peštu, ti ćeš brijati, a ekstra učiti kirurgiju. Kad dobiješ diplomu i dođeš kući, makar da si kirurg, opet si daktor, jer someš lečiti. Kamo sreće da sam ja imao četiri škole, pa da sam mogao još kirurgiju naučiti; imao bih sad tri najveće kuće. U ono doba nije bila moda da berberski sin latinske škole uči. Pa uzmi još i to na um što ću ti kazati. Brijača, to je mala stvar, al' mnogo važi. Ta te može kroz svet provesti; pokraj nje možeš sve izučiti, a ovamo te 'rani. Pa je lep taj berberski život! Sastaješ se sa onakim ljudima s kojima se inače ne bi mogao razgovarati. Brijača ti put krči, praviš poznanstva, prijateljstva, a pokraj toga lak život. Da se još jedared na svet rodim, opet ne bih ništa drugo bio osim berberin, al' naravno da bih izučio četiri latinske, da postanem kirurg. Onda se ne bih ni s kim menjao. Kirurgija i oficina, oficina i kirurgija, to više ne rodi. Pa takvom doktoru ili kirurgu narod radije ide. Koji drugima krv pušta i zube vadi, tome srce očvrsne, bude kuražniji nego sadanji mladi doktori. Samo gledim te mlade doktore kad šta prepišu bolesniku, i ne oseća, sve nešto kao šljivija čorba. Kada je Loštajner načinio medicinu po njegovom receptu, pa kad flašu promućka, a ono sve se penuši i šušti kao rojčer, pa kad ga bolesnik uzme, on se istina strese i suza mu kane, al' odmah zaspi, pa sutradan bolje. No sad dosta; danas si još slobodan, a sutra u oficinu; daću ti brijaču, baš onu istu što sam kupio još kao subjekt u Pešti. Vrlo dobro brije; da mi je toliko banaka koliko sam s njom grofova i barona obrijao dobro bi bilo. Mati će ti se za ostalo pobrinuti.
Dok je majstor Maksa taj otačaski savet davao, Gavri se još doduše suze nisu osušile, al' je ipak pozorno slušao ono što mu je otac o doktoriji i kirurgiji govorio.
— Otac, al' ja moram opet postati doktor.
— Možeš na tu formu, kao što sam ti kazo.
— Ne, moram postati baš pravi doktor, ma me života stalo.
— No, to je već tvoja briga.
Na to je Gavra opet suze ronio. Premišlja siromah svakojako, šta će od njega biti.
— No sad odlazi! — reče otac malo ozbiljnijim glasom.
Za vreme tog svetovanja gospođa je Fema samo suze brisala; žao joj Gavre, al' opet ne bi rada imati bricu za zeta.
Gavra se uklonio. Otide na tavan, pa jednako plače i jadikuje; sutrašnje će mu jutro najžalosnije u životu osvanuti.
Ostavimo ga nek se izjadikuje i zoru dočeka.
Majstor Maksa je sa tečajem stvari bio zadovoljan. Mislio je da će taj posao još teže ići. Naročito bojao se da će se gospođa Fema od bolje sinačkoj strani prikloniti. No mudra je gospođa Fema, ona je sinka svog na to pripravila, a time je spasla sudbu Milevinu, jer da tako ne ispade, Mileva bi bila Stepićka, i još ove jeseni Šandor bi u stoletnoj oficini Makse Svilokosića kao vicegazda svoju brijaču oštrio.