Трпен-спасен/I
ПРВА КЊИГА
I
Макса Свилокосић био је берберин у Новом Саду. Нови Сад — српски Париз. Ту имаш пространу Бачку, која ти све за живот доноси. Тамо преко Дунава убави Срем, који ти шиљер и нектар, малвасију и шљивовицу даје. Пред тобом Петроварадин, капија сремска, — сремски Гибралтар. Скопчај с Дунавом каменичку башту и променаду, па имаш bois de Boulogne. Ту имаш владика, ђенерала, грађана, „пур гера", трговаца, попова, мајстора, адвоката, паора, чиновника и бостанџија. Па ко још није чуо за новосадску пијацу? Ту тек имаш свашта и јефтино; и то имаш све у једној вароши, која не броји потпуно двадесет хиљада житеља. Ал' сваки је Новосађнин и поносит на своју пијацу. Ако си у друштву или на пароброду са каквим Новосађанином, а ти пази да у разговору не изрекнеш да има још гдегод такове пијаце на свету, јер ће се на те сажаљиво осмехнути; а нешто има и право. Како сравниш у томе друго место са Новим Садом, правиш рђав утисак. Трговаца има толико да кад би сви трговци у Јевропи изгинули, могла би се сва Јевропа с њима насадити и накаламити. А бостанџије — ти дивни синови новосадских башта — прославили су име новосадско надалеко.
У овакој вароши живео је Макса Свилокосић, но то још није доста. Максин отац и дед били су Новосађани, и обоје имали су жене берберске кћери, а Максина госпођа Фема била је опет кћи чувеног Ђуре бербера. Тако је мајстор Макса био чисте крви, и Новосађанин и берберин, а то ће много рећи.
Мајстор Макса имао је у Ћурчијском сокаку кућу са официном. Кад смо га ми познавали, већ је био око педесет година, крупна велика људина, мрка, али ипак лепа лица, бркове велике као две метлице, тако удешене како је само једном берберу могуће. Остало лице увек глатко обријано. Руво увек чисто и по моди, држање поносито; какав је тек морао били као млађи?
Госпођа Фема била је већ око четрдест година, средњег витког стаса, лице црта племенитих, образ полуовалан, црнпураст, лепих зуба и обрва. Морала је лепа бити, јер берберин неће узети ружну, а најмање би мајстор Макса. Но доиста, био је с њом и поносит. Не једаред рекао је он својој Феми: "Ни бриге те није, душо, што си већ старија: све ми лепша долазиш, а и сад се још не може никаква девојка с тобом мерити. Ти си душо као порцолан; обичан земљани лонац, мада је нов, опет је ординаран, ал' порцолан, мада је стари, полупан и забачен, — опет више вреди парче порцолана, неголи нов земљани лонац."
Госпођи је Феми то мило било, и знала је себи као мајсторица важност дати. Мајстор Макса и госпођа Фема имали су троје деце. Једну девојку, фрајлу Милеву. Да је од таког оца и матере лепа морала бити, о томе неће нико посумњати. Па онда сина Мишу и Гавру.
Мишу је дао школовати нормалне школе, па онда хајд' с њиме у шегрте, и то мора бити берберин као слеме куће. Гавру је хтео доктором начинити, па ће с њиме у латинске школе. Гавра је био млађи, Миша старији.
Тако Миша и Гавра проникоше из тако чисте српске и берберске породице, да ту није било ни грчке, ни румунске, ни турске крви, нити у крви друге какве мајсторије осим берберства.
Мајстор Макса био је својим занатом поносит: ал' доиста у бријању пара му је требало тражити. Покрај тога терао је нешто и докторије, особито био је приврженик оних лекара који радо крв пуштају. Госпођа Фема, па и он сам, чуда су приповедали о тешким болестима које су тако излечене. Мајстор Макса био је тако уверен о том начину да је то и код своје породице одомаћио. Сам себи је дао крв пуштати кад би му што фалило, ал' у пролеће, априла — маја месеца, не сме фалити. Госпођа Фема, чим јој је што фалило, одмах је била понуђена да јој се крв пусти, и једва се могла измолити, а да је мајстор Макса није тако волио, зацело би на то присиљена била. Милева није никад смела пред оцем казати да јој што фали, а кад би јој баш што и фалило, мати је притајивала, и срећа њена да јој је ретко што фалило.
Гавра је, кад му је што и фалило, трпео, а кад је дошло до крајности, па отац хоће крв да му пусти, он је руке склопио, а кад је могао и клекнуо је пред оцем, само да му опрости, да му крв не пусти. Но једаред ипак је био присиљен, те му отац крв пусти, те ту би онда такве страве и јаукања да је отац рекао: „Џаба га било, нећу му више крв пуштати." Но сиромах Миша, он је већ од детињства био томе навикнут, па кад га је што болело, он би оцу рекао: „Оче, опет ме прса болу, не могу да дишем"; а мајстор Макса одмах за пулс, па крв пусти, а детету сместа одлане. Он је хиљадама тако крв пуштао, па кад би ко од тих умро, а он би рекао да је шуљеве имао, а и он сам је био о томе потпуно уверен.
Док је Гавра ишао у латинске школе, донде је Миша бријао, и тако оцу помагао. Тек је био осамнаест година, па већ — калфа. Но донде му је отац већ двадесет осми пут крв пустио. Постаде сипљајив, поче се сушити, и умре. Мајстор Макса пустио му је крв још пред смрт на три дана, ал' сиромаху Миши више не помаже. Мајстор Макса казао је да је од шуљева умро, и нашао се увређен кад би му ко казао да је то јектика.
Мишу су лепо укопали. Сви су га жалили, ал' највише отац, који постаде неутешим, јер је држао да ће Миша историјску жицу своје столетне берберске породице продужити.
Шта је знао сад мајстор Макса чинити? Бербера наследника мора имати. Ил' мора Гавру из школе извадити, ил' Милеву за берберског калфу удати, и овог у кућу довести, и временом му официну предати. Но та мисао није му се у глави сасвим одомаћила, јер калфа не носи његово име, па ће столетна фирма официне у туђе руке прећи.
Ако пак Гавру принуди да буде берберин, то би најбоље било, ал' је баш сад четврту латинску школу свршио, на с једне стране и самоме му жао беше науке му пресећи, а и деран сада већ не би рад бити брица, кад је наумио бити доктор, а ни мати па ни сестра не мисле друкчије.
После неколико недеља, када се жалост умалила, улучи Макса прилику, те пред госпоћом Фемом изађе с тим питањем на среду.
— Душо, Фемо, порцолану миој! Што жалисмо - жалисмо, морамо већ и прежалити, јер не можемо из ове коже никуда. А ја требам помоћника, шта ћемо сад? Мораћу тог дерана код куће задржати; за годину дана биће калфа, па шта ће му фалити.
— Јао, леле мене, Максо! Па зар сад да га из школе извлачиш, кад је већ четири латинске свршио? Зар неће бити доктор?
— Ја морам имати свог у официни; нећу туђина.
— Забога, узми ма кога, само остави га нека буде доктор.
— Не браним; а оно ћу дати Милеву за Степићевог сина Шандора, честитог калфу, и то са официном наполе, као мираз.
— Јао, леле! није ни то добро. Милева неће хтети за њега поћи.
Све бадава, Макса је госпођу Фему исполитизирао, јер је знао да ће пре на то пристати да Гавра буде бербер, неголи кћи берберка, а то је била вода на његову воденицу. Тако јој је ставио: или — или, да је морала у корист Максе капитулирати.
— Сад бирај, ил' мора Гавра у официну доћи или Милева за Шандора поћи.
— Пусти ме, да се промислим.
У таковим стварима мајстор Макса био је врло озбиљан, па госпођа Фема није му се смела противити.
Фрајлу је Милеву већ дух времена продувао, па није била баш за то да се покрај ње продужи жица столетне официне, и радије би пошла ма за кога другог, само не за берберина. Кћи је матер своју за себе задобила, и закључе, кад већ тако мора бити, а оно нека се Гавра жртвује.
Тако и би; Гавра буде жртвован.
Госпођа Фема већ му је издалека почела наговештавати како лако може бити да ће га отац из школе извадити. Гавра је био као громом поражен. Ал' опет, боље је, нека је на то приправан.
Био је храм Госпојине. Још који дан, па ће се ђаци скупљати, јер почињу школе. Сад се мора и Гаврина судба решити.
Породица руча. Ту су сви; код свију црте на лицу озбиљне. Госпођа Фема зна већ унапред шта ће бити, да ће данас Макса Гаври пресуду изрећи.
Како се поруча, а Гавра и Милева устану да иду. Макса Гавру задржи.
— Ти, Милева, можеш ићи; Гавро, остани ту!
Гавра сав поцрвени и остане. На лицу му се позала веља жалост са јогунством смешана. Знао је шта га чека.
— Гавро, сад имам с тобом велика разговора. Миша ми је умро, изгубих десну руку. И ја сам све старији, а официну не могу никако напустити. Она је све нас 'ранила. Официна је од'ранила и мог оца, твог деду, она нас мора и од сада 'ранити. Ја бих додуше волио да те даље дам школовати, ал' ја без официне, а официна без тебе бити не може. Ти си од данас мој шегрт, за годину дана начинићу те за калфу.
Гавра почне плакати. И госпођа Фема сузе брише, а са сузама излећу — ишчезавају мили њени облици будућности. Како јој се до сада у глави врзло како ће се она са сином доктором шетати, коју ће му фрајлу за жену изабрати, лепу, богату, јер, бадава, доктори и апотекари најбоље партије праве.
— Немој плакати, синко, биће ипак од тебе човек, ни твој отац није последњи.
— Ја хо-ћу да бу-у-дем до-о-ктор. — Ове је речи Гавра са највећим јецањем изустио.
— Можеш још и постати; ако не баш доктор, а оно кирург. Па каквих имаде кирурга, који више вреди нег' ма који доктор. Кад сам ја, синко, био у Пешти субјект у официни код Лоштајнера, да си га познавао какав је тај кирург. Наш новосадски доктор Камбер заиста је на гласу, ал' према Лоштајнеру шегрт, мада овај није доктор. А и Лоштајнера сви зову доктором. Само кад он добро лечи, простота особито на то не гледи има ли оваку ил' онаку диплому, њој је један и други доктор. Ево ја, само што пуштам крв и дајем на пургаторијум, па опет не један стран каже ми доктор. Ја сам учио само нормалне школе, а ти четири латинске. Кад дођеш у Пешту, ти ћеш бријати, а екстра учити кирургију. Кад добијеш диплому и дођеш кући, макар да си кирург, опет си дактор, јер сомеш лечити. Камо среће да сам ја имао четири школе, па да сам могао још кирургију научити; имао бих сад три највеће куће. У оно доба није била мода да берберски син латинске школе учи. Па узми још и то на ум што ћу ти казати. Бријача, то је мала ствар, ал' много важи. Та те може кроз свет провести; покрај ње можеш све изучити, а овамо те 'рани. Па је леп тај берберски живот! Састајеш се са онаким људима с којима се иначе не би могао разговарати. Бријача ти пут крчи, правиш познанства, пријатељства, а покрај тога лак живот. Да се још једаред на свет родим, опет не бих ништа друго био осим берберин, ал' наравно да бих изучио четири латинске, да постанем кирург. Онда се не бих ни с ким мењао. Кирургија и официна, официна и кирургија, то више не роди. Па таквом доктору или кирургу народ радије иде. Који другима крв пушта и зубе вади, томе срце очврсне, буде куражнији него садањи млади доктори. Само гледим те младе докторе кад шта препишу болеснику, и не осећа, све нешто као шљивија чорба. Када је Лоштајнер начинио медицину по његовом рецепту, па кад флашу промућка, а оно све се пенуши и шушти као ројчер, па кад га болесник узме, он се истина стресе и суза му кане, ал' одмах заспи, па сутрадан боље. Но сад доста; данас си још слободан, а сутра у официну; даћу ти бријачу, баш ону исту што сам купио још као субјект у Пешти. Врло добро брије; да ми је толико банака колико сам с њом грофова и барона обријао добро би било. Мати ће ти се за остало побринути.
Док је мајстор Макса тај отачаски савет давао, Гаври се још додуше сузе нису осушиле, ал' је ипак позорно слушао оно што му је отац о докторији и кирургији говорио.
— Отац, ал' ја морам опет постати доктор.
— Можеш на ту форму, као што сам ти казо.
— Не, морам постати баш прави доктор, ма ме живота стало.
— Но, то је већ твоја брига.
На то је Гавра опет сузе ронио. Премишља сиромах свакојако, шта ће од њега бити.
— Но сад одлази! — рече отац мало озбиљнијим гласом.
За време тог световања госпођа је Фема само сузе брисала; жао јој Гавре, ал' опет не би рада имати брицу за зета.
Гавра се уклонио. Отиде на таван, па једнако плаче и јадикује; сутрашње ће му јутро најжалосније у животу осванути.
Оставимо га нек се изјадикује и зору дочека.
Мајстор Макса је са течајем ствари био задовољан. Мислио је да ће тај посао још теже ићи. Нарочито бојао се да ће се госпођа Фема од боље синачкој страни приклонити. Но мудра је госпођа Фема, она је синка свог на то приправила, а тиме је спасла судбу Милевину, јер да тако не испаде, Милева би била Степићка, и још ове јесени Шандор би у столетној официни Максе Свилокосића као вицегазда своју бријачу оштрио.