Tvrdica/9
| ◄ Pozorje 8. | POZORIJE 9. | Pozorje 10. ► |
POZORIJE 9.
KIR DIMA, PREĐAŠNjI
JANjA: O, kala iltete, kir Dimo!
DIMA (tihim glasom, lagano): Dulos sas!... Pos pigeni i dulja?
JANjA: A’hara! Oćimo da padnimo sviju preko nos.
DIMA: Pistevo! (Maja rukom.) Kakos keros!
JANjA: O, adelfe, svaku čoveku ima svoga radost, teći ja sum nestreća, sas prokletina na moja glava! Kitaksi, adelfe, oći šešir, prokleto široko visoko, oći svilena pantljika!
DIMA: Pios?
- Bogami!
JANjA: Juco. E de! Oćim da kupim, oćim da si osiromašim; nećim da kupim, oći da idi prokleto na notarius, is ton oficir, će ta lipa... Znajte sadašnje svetu.
DIMA: Tiflute to filun peri to filumenom
JANjA: Što? Na ovu kugu od vreme? O teos, filaksi! Propadnimo, propadnimo! Ahara, ahara, ahamna!
DIMA: Adelfe, oćim da ti rečim na serbsko slovo. Znaiš što sum došao?
JANjA: Za deset hiljada forinta.
DIMA: Malista! Toj edno... Daj go.
JANjA: Is kalin kardjan, adelfe; ama znaiš grečesko mudrost: To danion frontidon anapleon.
DIMA: Ne si brini, de! Ja, to Rošildovu pismu. (Pruži mu.)
JANjA: E, kala. (Izvadi novce, pak mu broji.) Ine kala?
DIMA: Evharisto.
JANjA: Ne „evharisto“, nega kad ga vratite, ondak „evharisto“, a sade veksla!
DIMA: Kala, adelfe, kala.
JANjA: Nisam uzio interesu.
DIMA: Kala, de.
JANjA: Za tri meseca trista forinti.
DIMA: Kala. (Broji mu.)
JANjA (skupi novce, pak metne <u> džep): Evharisto. Eto vekslu.
DIMA: Evtis. (Potopiše.)
JANjA (gledi potpis, pak onda savije vekslu, i tek što metne u džep, opet izvadi i prevrće.) Timiotatos antropos.
DIMA: E, esmo gotovi sos prva posla?
JANjA: Doksa si, o teos.
DIMA: E, da izvadimo druga. Kir Janja, ja sum došuo da mi dajš tvoga Katica.
JANjA: Katica?
DIMA: Katica.
JANjA: Zašto ištiš ti moja Katica?
DIMA: Za edno crno oko, za edno grečesko nos, za edno mladost što go ima, i za edan poštene.
JANjA: A ne ištiš za novci šta ima kir Janju?
DIMA: O teos filaksi! Oći da mi si dopadni devojka, oćim da si ženim; neći da mi si dopadni, is ton teon!
JANjA: Kir Dimo, vi ste jedno pametno čoveku. Oćim da vam dam Katica, da go vospitavate. Ona ij mlado ludo. Ima mati što go vospitava za šešir, za svilena aljina, za mlado oficir, a ne za kujna i
kecelja, da krpi izdrtu džaku, da nosi edni cipeli godina dana.
DIMA: Kala.
JANjA: Mi smo ljudi trgovci, što treba široko visoko? Što ći štafirung, ua veliko gospodsko, ne treba tra, tra, tra na svadba. Uzmiš tvoja mlada sos malo aljinu, ti jedosen o teos; pak idiš u
tvoja kuća i glediš tvoja špekulacija kao pošten čoveku.
DIMA: Ama kraksite tin Katica, da vidimo oći da pođi.
JANjA: Što oći, što neći? Mora, kad kaži papu! Da go šiljim u Atina, da pošljim u Amerika, mora da idi, kad oći papu.
DIMA: E, kala.
JANjA: Da budi svadbu, ne svadbu, da ti djavol nosi srpsko prokleto običaj! Da budi, ne da budi. Što moži da budi kod kir Janju, kad oći da propadni! Da si venčajte na mesec dana.
DIMA: Ja sum gotov, ali molim da dođim sutra da si razgovorim sos Katica.
JANjA: Kopijasete.
DIMA: Tora prepi na kitazo tin dulja mu. Igienite!
JANjA: Dulos sas!
|