Тврдица/9
| ◄ Позорје 8. | ПОЗОРИЈЕ 9. | Позорје 10. ► |
ПОЗОРИЈЕ 9.
КИР ДИМА, ПРЕЂАШЊИ
ЈАЊА: О, кала илтете, кир Димо!
ДИМА (тихим гласом, лагано): Дулос сас!... Пос пигени и дуља?
ЈАЊА: А’хара! Оћимо да паднимо свију преко нос.
ДИМА: Пистево! (Маја руком.) Какос керос!
ЈАЊА: О, аделфе, сваку човеку има свога радост, тећи ја сум нестрећа, сас проклетина на моја глава! Китакси, аделфе, оћи шешир, проклето широко високо, оћи свилена пантљика!
ДИМА: Пиос?
- Богами!
ЈАЊА: Јуцо. Е де! Оћим да купим, оћим да си осиромашим; нећим да купим, оћи да иди проклето на нотариус, ис тон официр, ће та липа... Знајте садашње свету.
ДИМА: Тифлуте то филун пери то филуменом
ЈАЊА: Што? На ову кугу од време? О теос, филакси! Пропаднимо, пропаднимо! Ахара, ахара, ахамна!
ДИМА: Аделфе, оћим да ти речим на сербско слово. Знаиш што сум дошао?
ЈАЊА: За десет хиљада форинта.
ДИМА: Малиста! Тој едно... Дај го.
ЈАЊА: Ис калин кардјан, аделфе; ама знаиш греческо мудрост: То данион фронтидон анаплеон.
ДИМА: Не си брини, де! Ја, то Рошилдову писму. (Пружи му.)
ЈАЊА: Е, кала. (Извади новце, пак му броји.) Ине кала?
ДИМА: Евхаристо.
ЈАЊА: Не „евхаристо“, нега кад га вратите, ондак „евхаристо“, а саде вексла!
ДИМА: Кала, аделфе, кала.
ЈАЊА: Нисам узио интересу.
ДИМА: Кала, де.
ЈАЊА: За три месеца триста форинти.
ДИМА: Кала. (Броји му.)
ЈАЊА (скупи новце, пак метне <у> џеп): Евхаристо. Ето векслу.
ДИМА: Евтис. (Потопише.)
ЈАЊА (гледи потпис, пак онда савије векслу, и тек што метне у џеп, опет извади и преврће.) Тимиотатос антропос.
ДИМА: Е, есмо готови сос прва посла?
ЈАЊА: Докса си, о теос.
ДИМА: Е, да извадимо друга. Кир Јања, ја сум дошуо да ми дајш твога Катица.
ЈАЊА: Катица?
ДИМА: Катица.
ЈАЊА: Зашто иштиш ти моја Катица?
ДИМА: За едно црно око, за едно греческо нос, за едно младост што го има, и за едан поштене.
ЈАЊА: А не иштиш за новци шта има кир Јању?
ДИМА: О теос филакси! Оћи да ми си допадни девојка, оћим да си женим; нећи да ми си допадни, ис тон теон!
ЈАЊА: Кир Димо, ви сте једно паметно човеку. Оћим да вам дам Катица, да го воспитавате. Она иј младо лудо. Има мати што го воспитава за шешир, за свилена аљина, за младо официр, а не за кујна и
кецеља, да крпи издрту џаку, да носи едни ципели година дана.
ДИМА: Кала.
ЈАЊА: Ми смо људи трговци, што треба широко високо? Што ћи штафирунг, уа велико господско, не треба тра, тра, тра на свадба. Узмиш твоја млада сос мало аљину, ти једосен о теос; пак идиш у
твоја кућа и гледиш твоја шпекулација као поштен човеку.
ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи.
ЈАЊА: Што оћи, што нећи? Мора, кад кажи папу! Да го шиљим у Атина, да пошљим у Америка, мора да иди, кад оћи папу.
ДИМА: Е, кала.
ЈАЊА: Да буди свадбу, не свадбу, да ти дјавол носи српско проклето обичај! Да буди, не да буди. Што можи да буди код кир Јању, кад оћи да пропадни! Да си венчајте на месец дана.
ДИМА: Ја сум готов, али молим да дођим сутра да си разговорим сос Катица.
ЈАЊА: Копијасете.
ДИМА: Тора препи на китазо тин дуља му. Игиените!
ЈАЊА: Дулос сас!
|