Tvrdica/25
| ◄ Pozorje 4. | POZORIJE 5. | Pozorje 6. ► |
POZORIJE 5.
BIVŠI, JANjA (naglo stupi, za njim) KATICA
JANjA: Ej, nestrećnu Janja, ej nestrećnu Janja!
KATICA: Ali, zaboga, šta se dogodilo?
JANjA: Mi <u>bio bog!
MIŠIĆ: Šta je, kir Janja?
JANjA: Nestreću, nestreću... Menjo sum dukate, i dobio fališni banki. (Lupa se po čelu.) Uh, uh, uh!
MIŠIĆ: Kir Janja, meni je žao da vas moram obespokojavati. No vi znate da sam ja u službi, ja sam zato od magistrata i poslat, da vas u varošku kuću vodim.
JANjA: Svako i šala prokleto di-j čovek u nestreća. O talas Janja, o talas Janja!
MIŠIĆ: Mislite vi da ja šalu provodim? Tu se vi varate.
JANjA: Šta ćete vi, gospodin notarius, sos mene?
MIŠIĆ: Zapovest je da morate sa mnom ići.
JANjA: Zašto? Ja sum čovek pošten... O, moje lepe dukate, o, moje lepe dukate!
MIŠIĆ: Da ste vi pošteni, o tom nema sumnje, no vidite, kod vas se našle fališne banke, vi morate odgovariti.
JANjA: O, tihi, o keros! Ama ja go nisum pravio, de, ja sum čovek prost.
MIŠIĆ: To ne ide u račun.
JANjA: Treba da mi magistratu jošt plati šteta, črez tako ugursuzu.
MIŠIĆ: To možete u sudu kazati.
JANjA: Pak sad što ćite vi sos mene?
MIŠIĆ: da idete u varošku kuću.
JANjA: U varoška kuća? Pa što ći posle da bude?
MIŠIĆ: Ako se dokaže da su banke zaista fališne, izgubićete svo dobro, i možete doći na robiju.
JANjA: Vas molim, gospodin notarius, ostavite mi da držim nenija³⁹ na moi dukati! Ne mi plašite pod moju nestreću zabađava!
MIŠIĆ: Mislite vi da je moje namjerenije vas samo plašiti? Ni najmanje. Gledajte samo ko je na vrati.
JANjA (otvori vrata, pak se strese): U! Dva panduru! Gospodin notarius, to-j lepo, to je trgovaški, da mi terate sos pandura pod moju starostu?
MIŠIĆ: Vi ćete sa mnom ići, a oni za nama.
JANjA: Ama ja nisum nigda bio u magistrat.
MIŠIĆ: Verujem, i vrlo mi je žao da se tako dogodilo.
JANjA: Znajte šta, gospodin notarius, da kažite da nisam kući, i da prođi ta stvar bez mene.
MIŠIĆ: To je protiv moga zvanija, ja to učiniti ne mogu.
JANjA: Ajde, bolesnu sum, imam kolika.
MIŠIĆ: Bolest u ovakovim slučajevma ne ekskuzira.
JANjA (uzme ga na stranu): Oćite da mi pustite, da dobieti jedna lepa jabuka od mene?
MIŠIĆ: Ne smem, kir Janja.
JANjA: Da vam dam pet forinta.
MIŠIĆ: Ostavite se vi toga.
JANjA: Evo da si ubiim, da vam dam jedan dukat.
MIŠIĆ: Ne Mogu ja to činiti.
JANjA: Gospodin notarius, ja sum nemeš!
MIŠIĆ: Ovo je stvar kriminalna.
JANjA: Ja sum kurija nemeš, kako vi smete da dođite u nemeška kuća? Znajte da vas ne poštuim, da uzmim sablja, da vas sečim kako šafran.
MIŠIĆ: I ja, kad vas ne bi kao poznatog kir Janju uvažavao, mogao bi vas u gvožđe smesta okovati.
JANjA: Kirije imon! Gospodin notarius, kakvo je to slovo?
MIŠIĆ: Dragi kir Janja, vi znate šta je car, i carska zapovest. Ko protiv cara ide, može li se nadati milosti?
JANjA: O istonoma tu patros! Kukavno Janjo, što ćiš da postradaš! Gospodin notarius, ima li kakvo pomoć za mene?
MIŠIĆ: Nikakve.
JANjA: Ama, molim si, gospodar notarius, imajte elejmosini⁴¹, pomozite mi! Siromah čoveka!
MIŠIĆ: Ovde je sve badava.
JANjA: Gospodin notarius, evo ovde imam saračiku, pustite da si otruim.
KATICA: Zaboga!
MIŠIĆ: To nije slobodno! Znate, kad je ko zatvoren, svako mu se sredstvo iz ruku uzima, s kojim bi sebi život mogao uzeti.
JANjA: O, talas Janja, što ćiš da postradaš kako Diogen u Korint! Gospodin notarius, nemojte da mi ubijte moja špekulacija. Ja sum čoveku trgovac.
MIŠIĆ: Ajdete, kir Janja, prolazi vreme.
JANjA (klekne): Tako vam vašu dobru duhu, gospodin notarius, nemojte da mi ubijte! Ja sum čoveku star!
KATICA: Ali, gospodin Mišić!
JANjA: Katico, moli gospodin notariusa, on ti milui, moli go da mi oprosti!
KATICA: Ta, zaboga, on nije pravio banke!
JANjA: Nisum, tako mi moja trgovina. da bog dâ da ne profitiram nigdi, ako znajm da pravim banku.
KATICA: Gledajte, pomozite mom papi!
JANjA: Pomozite, gospodin notarius, ta ja sum vaš čoveku, vi se mlogo puta sos moja Juca razgovarate.
MIŠIĆ: Vidite kako je to zlo, kad nemate svoga kod magistrata.
JANjA: Ta vi ste moj, gospodin notarius! Vi ste kazali da miluite moja Katica.
MIŠIĆ: Ja i sad to kažem.
JANjA: Evo, uzmite ga!
MIŠIĆ (pogledi na Katicu): Ja vam za to osobito blagodarim. No treba najpre i gospodičnu zapitati.
JANjA: Oći ona, ja znaem, ona mene sluša. Eli, Katico, ti mene slušiš? Ovo je dobru prilika. Gospodin notarius je čoveku pametno, učeno, zna elinska historija.
MIŠIĆ: A, drugo, vi i to znate kako je sad običaj u svetu.
JANjA: Oći novci? Nemam, gospodin notarius, propao sum, izio sum sve sos prokleta nestreća.
MIŠIĆ: Kad nema, šta ćemo i mi, da umremo od gladi? Ajdete, kir Janja, u varošku kuću.
JANjA: O, talas ego! Ajde da vam dam ove fališne banke za mirazu.
MIŠIĆ: da ja odgovaram?
JANjA: Ama, vi ste čoveku učenu. (Izvadi banke, pa mu trpa u džep.) Uzmite Katica, ima pet hiljada tri stotine forinta.
MIŠIĆ: To su fališne banke, kir Janja.
JANjA: Ama vam poklonim, de! Ne ištim da mi vratite. da vam dam i Rošildova obligacija od kir dimu, od hiljadu forinta strebro.
MIŠIĆ: Gdi je?
JANjA: Ona što su mi ukrali prokleti Čivuti.
MIŠIĆ: Šta ću s njome?
JANjA: Kad si nađi. Uzmite, gospodin notarius molim vas, vi ste jedno pametno muž. Katico, odi ovamo. Evo, da budete strećna. (Blagosilja ú.) Katicu je moja dobra devojka. Vidite, ona ćuti,
ona oći. Evo da vam dam evlogimenon, da budi svadba u nedelja.
MIŠIĆ: Više iz ljubovi k vašoj gospodični kćeri primam njenu ruku.
JANjA: E kala, kala, samo da ne idimo u magistratu.
MIŠIĆ: Nećemo ići. No poklanjate li vi nama ove banke i obligaciju jamačno?
JANjA: U! Gospodin notarius, skupo vreme!
MIŠIĆ: Ja mogu vašu gospodičnu kćer i ne uzeti.
JANjA: E, kad sum kazao, kazao da-j prosto! Ja sum gospodar od moje slovo. Samo da ne idim u prokleto mađistrat. Propao sum. Ajde neka idi sve. Ja vidim da je moju planetu od gar. Gospodin
notarius, vi ste moju zet!
MIŠIĆ: Jesam, i dopustite mi da s vami drukčije malo progovorim. Oni Čivuti, što su vas poarali, uvaćeni su.
JANjA: Što? A di su novci?
MIŠIĆ: Kod mene. Ja sam taki poslao momke u poteru, koji su srećno kako dukate, tako i Rošildov papir našli...
JANjA: Gospodin notarius, to su moji dukati.
MIŠIĆ: Vi ste i meni poklonili.
JANjA: O, teos filaksi! Ja sum vama banki poklonio.
MIŠIĆ: Bez koji se ne mogu dukati povratiti.
JANjA: Oćite da mi otmite sa sila?
MIŠIĆ: Što jedan poklanja, drugi, koj prima, ne otima.
JANjA: Znajte što, gospodin notarius? Ta mi smo rod; ajde da delimo.
MIŠIĆ: Bože sohrani! Vi ste i meni jedanput poklonili, ja moje pravo ne dam.
JANjA: Ama oću da podignim na vas procesu.
MIŠIĆ: Šta vam drago, mene neće proces ništa stati.
JANjA (dugo ga gledi): Gospodin notarius, usred moja nevolja imam ćef da pišim jedna historiju.
MIŠIĆ: Kakvu istoriju?
JANjA: Kako je srpsko glava prevarila grečesko mudrost.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|