Tvrdica/18

DJEJSTVO DRUGO

POZORIJE 7.

PREĐAŠNjI, KATICA

KATICA: Ovaj se s vami razgovara, gospodin Mišić, a ne zna da ga je moj otac vikao. (Petru.) Čiča Pero, idi brže. Traži te gospodar.

PETAR: Naći ću ja majstore za kože, koliko god oće, tek moja ruka neće pristupiti. (Otide.)

MIŠIĆ: Ovaj sve o konjma brigu vodi. Siroma, poplašio se da i ne mora derati, no ja sam kriv što sam starca na to naveo.

KATICA: Zar to nije istina, gospodin Mišić, što ste mu kazali?

MIŠIĆ: To sam ja izmislio.

KATICA: Zaboga, zašto ste ga varali?

MIŠIĆ: Ta to je blagodjejanije čoveka utješiti, koji oće da padne u očajanije. Kamo sreća da je to sva šteta!

KATICA: Zar se jošt što dogodilo?

MIŠIĆ: Govorio sam s vašim gospodinom ocem o vami.

KATICA: O meni? Kakvim povodom?

MIŠIĆ: Slučajno u razgovoru. Najposle dođe reč o vašoj buduščoj sreći. Znate li za koga namjerava vaš gospodin otac vas dati?

KATICA: Za koga?

MIŠIĆ: Za kir Dimu.

KATICA: Vi sa mnom šalu provodite.

MIŠIĆ: Na moju čest vas uveravam da je to istina što vam kažem.

KATICA: Može biti da se on šalio?

MIŠIĆ: To može biti, al’ ne verujem. On misli da je to najbolja prilika za vas, budući da ne treba novaca dati.

KATICA: Sad već mogu verovati. Bože moj, bože moj, ja ne znam na što će ova njegova tvrdoća izići.

MIŠIĆ: Je li istina da je tako siroma?

KATICA: Manite ga zbogom, otkad ga znam, jošt se nije nikad pofalio, nego sve uzdiše, kao da je svet na njega pao.

MIŠIĆ: Dakle, ja vam čestitam vašu budušču sreću!

KATICA: Vi me s otim obespokojavate, no ja znam da neće ni on protiv moje volje baš tako postupati.

MIŠIĆ: Zaista, škoda bi i bilo, vaša mladost, vaša lepota...

KATICA: Ja sam nesrećna!

MIŠIĆ: Gospodična, smem li slobodno s vama koju reč probesjediti?

KATICA: Našto to, gospodin Mišić, vi ste našoj kući najprijatniji gost.

MIŠIĆ: Ova reč „najprijatniji“ daje mi povod ono izjaviti što bi inače teško izreći mogao. Gospodična, ja sam dosta vašu dobrotu i vaša preizrjadna kačestva u samoći uvažavao, i njima se divio,

danas je prilika objaviti vam da su mene prelesti vaše preumilno obuzele, i da bi budušče ščastije moje nesnosno bilo, kad bi sudbina pakosno ukratila s vami dne života deliti.

KATICA (uzdane.)

MIŠIĆ: Vi vidite, gospodična, da ja ljubov moju k vami dosta prosto i bez upotreblenija tekstova iz romana izražavam, no s otim mislim da što je jezik prostiji, to su čuvstva prirodnija. Od vas,

dakle, sada očekivam, smem li zacelo želji mojoj nadeždu davati. — Vi ćutite?

KATICA: Gospodin Mišić, ja vas kao razumnog i otmjenog gospodina osobito počitujem.

MIŠIĆ: Meni je ovo dosta. Ja znam da najvećim pripjatstvijama ovde od vašeg gospodina oca nadati se imam, no poznato je da se tek takva ljubov kao znatna počituje i u tri časti romana izdaje gdi

je brakosočetanije na kakav god način pripećeno bilo. Što je više ovakovi prečaga, vi znate, to je prijatniji roman. No, dosta ovoga, evo vam gospođe mamice.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.