Tartif/2
| ◄ POJAVA I | POJAVA II | POJAVA III ► |
POJAVA II
Kleant, Dorina
KLEANT:
Ja se poći bojim,
da se opet ne bi sa svađama svojim
javila ta stara...
DORINA:
Štetaje, svakako,
što ne čuje kada govorite tako:
rekla bi da ste vi starac; a inače
da godine njene još starost ne znače.
KLEANT:
Ni za šta li plane na nas ova žena!
O, Tartifom svojim što je opijena!
DORINA:
Prema sinu njenom sve je to još krasno,
za njega bi rekli: „Pa to je užasno!"
On je mudar primer u bunama dao,
uz vladara svoga odlučno je stao;
ali sad predstavlja prosto bedu pravu
otkad mu je Tartif zavrteo glavu.
Naziva ga bratom i, prepun milina,
više voli nego majku, ženu, sina.
Svaku svoju tajnu poverava njemu,
pri radu mu prst je Tartifov u svemu;
on ga pazi, grli; sumnjam da je neko
i dragani svojoj te nežnosti rek'o.
On u čelo stola pri ručku ga smesti;
srećan što taj može za šestoro jesti;
svako dobro parče pred njim mora biti,
podrigne li, kaže: „Bog neka vas štiti!"
Sasvim je lud post'o: on je heroj živi;
svuga ga citira, stalno mu se divi;
svaki gest je čudo po njegovom mnenju,
a svaka mu reč je ravna otkrovenju.
On Što zna glupaka, i kog to veseli,
na sto ga načina opseniti želi;
njegovo lukavstvo na sve to računa;
sad da nas pretresa ima prava puna.
Svako treba da mu kao momak služi,
svakome on treba pouke da pruži;
strašna oka drži pridike nam svoje,
baca naše trake, koprene i boje.
Tu skoro je naš'o jedan rubac lepo
u „Žitiju svetih" i namah iscep'o,
tvrdeći nam da se grozan zločin pravi
kad se u stvar svetu stvar đavolska stavi.
|