Тартиф/2
| ◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
Клеант, Дорина
КЛЕАНТ:
Ја се поћи бојим,
да се опет не би са свађама својим
јавила та стара...
ДОРИНА:
Штетаје, свакако,
што не чује када говорите тако:
рекла би да сте ви старац; а иначе
да године њене још старост не значе.
КЛЕАНТ:
Ни за шта ли плане на нас ова жена!
О, Тартифом својим што је опијена!
ДОРИНА:
Према сину њеном све је то још красно,
за њега би рекли: „Па то је ужасно!"
Он је мудар пример у бунама дао,
уз владара свога одлучно је стао;
али сад представља просто беду праву
откад му је Тартиф завртео главу.
Назива га братом и, препун милина,
више воли него мајку, жену, сина.
Сваку своју тајну поверава њему,
при раду му прст је Тартифов у свему;
он га пази, грли; сумњам да је неко
и драгани својој те нежности рек'о.
Он у чело стола при ручку га смести;
срећан што тај може за шесторо јести;
свако добро парче пред њим мора бити,
подригне ли, каже: „Бог нека вас штити!"
Сасвим је луд пост'о: он је херој живи;
свуга га цитира, стално му се диви;
сваки гест је чудо по његовом мнењу,
а свака му реч је равна откровењу.
Он Што зна глупака, и ког то весели,
на сто га начина опсенити жели;
његово лукавство на све то рачуна;
сад да нас претреса има права пуна.
Свако треба да му као момак служи,
свакоме он треба поуке да пружи;
страшна ока држи придике нам своје,
баца наше траке, копрене и боје.
Ту скоро је наш'о један рубац лепо
у „Житију светих" и намах исцеп'о,
тврдећи нам да се грозан злочин прави
кад се у ствар свету ствар ђаволска стави.
|