Tako je moralo biti (drama u tri čina)/51
XIII
ĐORĐE, JELA
ĐORĐE: Jelo, Jelo... ti si ustala? Hvala bogu na svima milostima koje na mene izliva. Nosim ti, Jelo, puno lepih novosti. Kada ti ih saopštim, znam da ćeš se obradovati.
JELA: Misliš?
ĐORĐE: Zamisli, u mogućnosti sam da Nestorovića isplatim od danas pa za tri dana.
JELA: Učini to, preklinjem te!
ĐORĐE: Stric mi je našao zajam, vrlo povoljan zajam.
JELA: I uzećeš ga i isplatiti Nestorovića?
ĐORĐE: Da!
JELA: Na to mi daješ reč?
ĐORĐE: Ta da. I tada kad to još svršim, skinućemo sa duša naših i poslednju brigu, razgonićemo i poslednji oblačak, te će nas sunce punom svetlošću ogrejati. I tada je li, Jelo, nastaće novi život... život kojeg sam ja tako željan i žedan; život u kome ćeš me srećnim učiniti?
JELA: Srećnim učiniti? Ah, Đorđe, nemoj se varati; ja nisam više kadra da te srećnim učinim.
ĐORĐE: Ti, uvek, uvek! Nesreća nas je zbližila, nesreća nas je združila, a u nesreći ljubav zasnovana jaka je kao čelik kovan u plamenu. Kao što grmljavina i oluja poprete životima, ali kad minu, svane čist, vedar i umiven dan, tako, vidiš, meni izgleda kao da mi je novo sunce granulo. Svetlije no što sam ga ma kad poznavao; toplije no što sam ja, naviknut na večiti mraz života, verovao. Pod svetlošću toga sunca ja sam čitava otkrića učinio; strica, koga nisam više brojao u rodbinu, našao sam prijatelja u njemu; ženu, koju je za mene vezivala samo ona tanka veza kojom crkva vezuje, našao sam, i našao sam prijatelja u njoj i otkrio u njoj jednu lepu, plemenitu dušu, dušu koja je kadra imati ljubavi...
JELA (uzbuđena, dva-triput je pokušala da mu prekine reč, najzad uspeva) Prestani molim te, prestani samoga sebe obmanjivati. To bi bio lep san, ta samoobmana kojom se zanosiš, da java nije drugača...
ĐORĐE (gledajući je ispitujućim pogledom i prestravljen) Drugača? JELA: Da, Đorđe. Taj oluj, koji nas je minuo, srušio je onu zgradu koju smo u jednom času hteli zajedno da sagradimo i pod njenim krovom da nov život začnemo; srušio je i razvale su se na mene sručile. Ja sam pod njima podlegla, jer zgrešila sam, zgrešila sam grehom koji mi ne smeš oprostiti.
ĐORĐE (hvata je grčevito za ruku) Ti?!
JELA: Da spasem najpre tvoju čast, a zatim sreću sestrinu, ja sam se survala. Ja nemam reči kojom bih se opravdala, ja imam samo reč kojom bih se optužila i evo, ja činim to! Đorđe! Za napor koji sam primila na sebe nisam imala snage i posrnula sam, jer da nisam, ti bi se ubio, ili bi bio uhapšen, ili bi moja sestra bila nesrećna, ili sve troje ujedno. Ja ne znam već, ja ne znam ni šta je bilo, ni šta je moglo biti, ja samo jedno znam: bilo je ono što je najgore. Mi smo novac dobili po najskuplji interes, interes je moja čast!
ĐORĐE (koji je sve to slušao vrlo uzbuđeno, kod poslednjih reči podiže pesnice i zaleti se na nju) Nesrećnice! (Uzdrži se, no ostane tako sa uzdignutim pesnicama nad njom.)
JELA: O, zar da me udariš! To je malo, to je vrlo malo. Ja sam ti više zgrešila i stala sam pre tvoj sud da me drugačom, da me težom kaznom kazniš. Ja je očekujem, ja te molim za nju!... (Pauza) Ispovediću ti jasno šta sam učinila, reći ću ti sve šta sam prema tebi zgrešila ne bi li ta ispovest izazvala u tebi srdžbu, al' srdžbu silniju gorču, strašniju no što su te zamahnute pesnice...
ĐORĐE (opušta ruke i obara klonulo glavu)
JELA (pošto se pribrala od uzbuđenja, mirno) Ti imaš pravo, Đorđe, kad vidiš da me u braku nije ništa drugo vezalo do ona nepouzdana veza koju mi je crkva nametnula. Ja te nisam volela, i, više možda, nisam te ni trpela. Ta pojava nije čudnovata u brakovima slučajnim, a naš brak je bio samo slučaj. Ja sam volela drugoga koji me nije uzeo i pribegla sam braku s tobom iz prkosa i osvete prema onome. To je moj prvi greh prema tebi. Znala sam da si ti sve i sva činio da stečeš moju naklonost, gledala sam te kako si posrtao pod težinom brige te; svesna sam bila da žrtve koje činiš premašuju tvoje mogućnosti, pa ipak te na tom putu nisam ustavljala i to je moj drugi greh prema tebi. Pao si i pružila sam ti ruku, ali ne da tebe iznesem; u tome času ja sam bila još uvek ravnodušna prema tvojoj sudbini, već pružila sam ti ruku da ne bi svojim padom i mene srušio. Spasla sam sebe u tome času i to je bio moj treći greh prema tebi. (Pauza) I... da sam na ovim gresima stala, ja ne bih u ovom času obarala pogled pred tobom, ali... znaš, znaš kako je bilo. Nesreća je letela za nesrećom; svaki trenutak koji je prošao bio je prošlost uzalud potrošena; svaki trenutak koji je nastupao nosio je novu nevolju. Tvoja čast, sreća sestrina, ugled naš, moj ponos i, najzad, sraman slom cele porodice, I iza toga celoga spleta udara, sukoba, i iz toga spleta nedaća, uznosiš se ujedanput ti pred mojim očima, ti, u kome sam navikla gledati čoveka bez volje i bez ponosa; uzdižeš se mužastven i hrabar i ponosan pred tamničkim vratima i izrastaš u mojoj zenici i razvejavaš koprenu ispred mojih očiju i prolamaš led koji mi se na duši nahvatao, i ja u tom času sagledam u tebi muža kome ljubav dugujem.
ĐORĐE (teško izdahne)
JELA: I... otad udare sudbine primam srčanije, snažnije; ja se sa tvojim bolom udružujem. Ja prisvajam tvoju sudbinu i primam neravnu borbu sa nedaćom.
ĐORĐE (koji se dotle uzdržavao, teško zajeca pokrivajući lice rukama) Jelo!
JELA: Al' moj poslednji greh prema tebi teži je od mere kojom ga ljudski zakoni odmeravaju. Ne samo što sam zgrešila, već sam to učinila u trenutku kada sam te zavolela. Tu leži težina greha mog!
ĐORĐE: I... nijedne reči nemaš zar kojom bi svoj zločin pravdala? JELA: Pravdala?... Hoćeš li da se pravdam slabošću žene koju je iskoristio zavodnik ili trenutkom zanosa probuđenih snova mladosti, ili, možda, da sam morala žrtvovati svoju da bih otkupila tvoju čast? ĐORĐE: Ženinom čašću ne otkupljuje se čast muževljeva. Čast je starija od svih obzira, beščašće teže od svih nevolja.
JELA: Taj prekor osećam i ja, jer da ga ne osećam, ne bih sad kao krivac pred tobom stajala; ne bih sama sebe optuživala. Ja čekam tvoju presudu! Jednoga trenutka bila sam je sama sebi izrekla, htela sam izvršiti samoubistvo, ali ga nisam izvršila, jer sam pojmila da bi samoubistvo bilo samo izbegavanje suda na koji muž ima prava... Ja čekam tvoju presudu, jer, upamti, pod ovim žigom neću živeti. Iz tvoje ruke smrt nek bude naš prvi ljubavnički zagrljaj. Ja te molim, ja te preklinjem, Đorđe! (Pada na kolena) Ubij me, bez milosti ubij me! ĐORĐE (pod utiskom teškoga bola i gneva; posle izvesne borbe i razmišljanja umiri se) Jelo... tvoj postupak je gnusan i nizak, ali ja nemam prava da budem tvoj sudija. I ja sam, Jelo, učinio jedan greh i ja sam preda te stao da sam sebe otpužim, pa ti mi nisi sudila no praštala i pomagala razarajući sreću sestrinu. Tvoj postupak je takav da ti ne mogu suditi, nemam prava, obezoružan sam. (Uzima je za ruku i diže je.) Ustani!
JELA: Ne možeš mi suditi?
ĐORĐE: Ne!
JELA: Ni praštati?
ĐORĐE: Ni praštati!
JELA: Ne možeš mi ni suditi ni praštati? Pa zar na tome da ostane? Zar je to gnev muža prevarena?
ĐORĐE: Ne, imaš pravo, na tome ne može ostati. (Zvoni)
JELA (prestravljena) Šta ćeš?
ĐORĐE (i sam duboko poražen odlukom koju je doneo, oborio glavu)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|