Тако је морало бити (драма у три чина)/51
XIII
ЂОРЂЕ, ЈЕЛА
ЂОРЂЕ: Јело, Јело... ти си устала? Хвала богу на свима милостима које на мене излива. Носим ти, Јело, пуно лепих новости. Када ти их саопштим, знам да ћеш се обрадовати.
ЈЕЛА: Мислиш?
ЂОРЂЕ: Замисли, у могућности сам да Несторовића исплатим од данас па за три дана.
ЈЕЛА: Учини то, преклињем те!
ЂОРЂЕ: Стриц ми је нашао зајам, врло повољан зајам.
ЈЕЛА: И узећеш га и исплатити Несторовића?
ЂОРЂЕ: Да!
ЈЕЛА: На то ми дајеш реч?
ЂОРЂЕ: Та да. И тада кад то још свршим, скинућемо са душа наших и последњу бригу, разгонићемо и последњи облачак, те ће нас сунце пуном светлошћу огрејати. И тада је ли, Јело, настаће нови живот... живот којег сам ја тако жељан и жедан; живот у коме ћеш ме срећним учинити?
ЈЕЛА: Срећним учинити? Ах, Ђорђе, немој се варати; ја нисам више кадра да те срећним учиним.
ЂОРЂЕ: Ти, увек, увек! Несрећа нас је зближила, несрећа нас је здружила, а у несрећи љубав заснована јака је као челик кован у пламену. Као што грмљавина и олуја попрете животима, али кад мину, сване чист, ведар и умивен дан, тако, видиш, мени изгледа као да ми је ново сунце грануло. Светлије но што сам га ма кад познавао; топлије но што сам ја, навикнут на вечити мраз живота, веровао. Под светлошћу тога сунца ја сам читава открића учинио; стрица, кога нисам више бројао у родбину, нашао сам пријатеља у њему; жену, коју је за мене везивала само она танка веза којом црква везује, нашао сам, и нашао сам пријатеља у њој и открио у њој једну лепу, племениту душу, душу која је кадра имати љубави...
ЈЕЛА (узбуђена, два-трипут је покушала да му прекине реч, најзад успева) Престани молим те, престани самога себе обмањивати. То би био леп сан, та самообмана којом се заносиш, да јава није другача...
ЂОРЂЕ (гледајући је испитујућим погледом и престрављен) Другача? ЈЕЛА: Да, Ђорђе. Тај олуј, који нас је минуо, срушио је ону зграду коју смо у једном часу хтели заједно да саградимо и под њеним кровом да нов живот зачнемо; срушио је и развале су се на мене сручиле. Ја сам под њима подлегла, јер згрешила сам, згрешила сам грехом који ми не смеш опростити.
ЂОРЂЕ (хвата је грчевито за руку) Ти?!
ЈЕЛА: Да спасем најпре твоју част, а затим срећу сестрину, ја сам се сурвала. Ја немам речи којом бих се оправдала, ја имам само реч којом бих се оптужила и ево, ја чиним то! Ђорђе! За напор који сам примила на себе нисам имала снаге и посрнула сам, јер да нисам, ти би се убио, или би био ухапшен, или би моја сестра била несрећна, или све троје уједно. Ја не знам већ, ја не знам ни шта је било, ни шта је могло бити, ја само једно знам: било је оно што је најгоре. Ми смо новац добили по најскупљи интерес, интерес је моја част!
ЂОРЂЕ (који је све то слушао врло узбуђено, код последњих речи подиже песнице и залети се на њу) Несрећнице! (Уздржи се, но остане тако са уздигнутим песницама над њом.)
ЈЕЛА: О, зар да ме удариш! То је мало, то је врло мало. Ја сам ти више згрешила и стала сам пре твој суд да ме другачом, да ме тежом казном казниш. Ја је очекујем, ја те молим за њу!... (Пауза) Исповедићу ти јасно шта сам учинила, рећи ћу ти све шта сам према теби згрешила не би ли та исповест изазвала у теби срџбу, ал' срџбу силнију горчу, страшнију но што су те замахнуте песнице...
ЂОРЂЕ (опушта руке и обара клонуло главу)
ЈЕЛА (пошто се прибрала од узбуђења, мирно) Ти имаш право, Ђорђе, кад видиш да ме у браку није ништа друго везало до она непоуздана веза коју ми је црква наметнула. Ја те нисам волела, и, више можда, нисам те ни трпела. Та појава није чудновата у браковима случајним, а наш брак је био само случај. Ја сам волела другога који ме није узео и прибегла сам браку с тобом из пркоса и освете према ономе. То је мој први грех према теби. Знала сам да си ти све и сва чинио да стечеш моју наклоност, гледала сам те како си посртао под тежином бриге те; свесна сам била да жртве које чиниш премашују твоје могућности, па ипак те на том путу нисам устављала и то је мој други грех према теби. Пао си и пружила сам ти руку, али не да тебе изнесем; у томе часу ја сам била још увек равнодушна према твојој судбини, већ пружила сам ти руку да не би својим падом и мене срушио. Спасла сам себе у томе часу и то је био мој трећи грех према теби. (Пауза) И... да сам на овим гресима стала, ја не бих у овом часу обарала поглед пред тобом, али... знаш, знаш како је било. Несрећа је летела за несрећом; сваки тренутак који је прошао био је прошлост узалуд потрошена; сваки тренутак који је наступао носио је нову невољу. Твоја част, срећа сестрина, углед наш, мој понос и, најзад, сраман слом целе породице, И иза тога целога сплета удара, сукоба, и из тога сплета недаћа, узносиш се уједанпут ти пред мојим очима, ти, у коме сам навикла гледати човека без воље и без поноса; уздижеш се мужаствен и храбар и поносан пред тамничким вратима и израсташ у мојој зеници и развејаваш копрену испред мојих очију и проламаш лед који ми се на души нахватао, и ја у том часу сагледам у теби мужа коме љубав дугујем.
ЂОРЂЕ (тешко издахне)
ЈЕЛА: И... отад ударе судбине примам срчаније, снажније; ја се са твојим болом удружујем. Ја присвајам твоју судбину и примам неравну борбу са недаћом.
ЂОРЂЕ (који се дотле уздржавао, тешко зајеца покривајући лице рукама) Јело!
ЈЕЛА: Ал' мој последњи грех према теби тежи је од мере којом га људски закони одмеравају. Не само што сам згрешила, већ сам то учинила у тренутку када сам те заволела. Ту лежи тежина греха мог!
ЂОРЂЕ: И... ниједне речи немаш зар којом би свој злочин правдала? ЈЕЛА: Правдала?... Хоћеш ли да се правдам слабошћу жене коју је искористио заводник или тренутком заноса пробуђених снова младости, или, можда, да сам морала жртвовати своју да бих откупила твоју част? ЂОРЂЕ: Женином чашћу не откупљује се част мужевљева. Част је старија од свих обзира, бешчашће теже од свих невоља.
ЈЕЛА: Тај прекор осећам и ја, јер да га не осећам, не бих сад као кривац пред тобом стајала; не бих сама себе оптуживала. Ја чекам твоју пресуду! Једнога тренутка била сам је сама себи изрекла, хтела сам извршити самоубиство, али га нисам извршила, јер сам појмила да би самоубиство било само избегавање суда на који муж има права... Ја чекам твоју пресуду, јер, упамти, под овим жигом нећу живети. Из твоје руке смрт нек буде наш први љубавнички загрљај. Ја те молим, ја те преклињем, Ђорђе! (Пада на колена) Убиј ме, без милости убиј ме! ЂОРЂЕ (под утиском тешкога бола и гнева; после извесне борбе и размишљања умири се) Јело... твој поступак је гнусан и низак, али ја немам права да будем твој судија. И ја сам, Јело, учинио један грех и ја сам преда те стао да сам себе отпужим, па ти ми ниси судила но праштала и помагала разарајући срећу сестрину. Твој поступак је такав да ти не могу судити, немам права, обезоружан сам. (Узима је за руку и диже је.) Устани!
ЈЕЛА: Не можеш ми судити?
ЂОРЂЕ: Не!
ЈЕЛА: Ни праштати?
ЂОРЂЕ: Ни праштати!
ЈЕЛА: Не можеш ми ни судити ни праштати? Па зар на томе да остане? Зар је то гнев мужа преварена?
ЂОРЂЕ: Не, имаш право, на томе не може остати. (Звони)
ЈЕЛА (престрављена) Шта ћеш?
ЂОРЂЕ (и сам дубоко поражен одлуком коју је донео, оборио главу)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|