Tako je moralo biti (drama u tri čina)/37
XVII
JELA, NEDELjKOVIĆ
JELA (ustaje, miluje oca i ljubi ga)
NEDELjKOVIĆ (pošto se pribrao malo i povratio, ostaje u fotelji i vadi iz džepa jedno pismo te joj ga daje) Na, čitaj!
JELA (uzima pismo i čita ga u sebi)
NEDELjKOVIĆ: Čitaj glasno!
JELA(čita)"Poštovani gospodine, pismo koje sam od vas dobio nije me iznenadilo; ja sam ga očekivao"...
NEDELjKOVIĆ: Čuješ li?
JELA: „Ono me samo ubeđuje da sam pravilno postupao kad sam postavio uslov da mi se o prstenu novac položi. Drugače da sam činio, ja bih svome sinu namenio sudbinu vašega starijega zeta, te dozvolio da ga obećanjima zadovoljite".
NEDELjKOVIĆ: Čuješ li?
JELA (čita dalje) „Prsten će ili biti sutra, kao što je utvrñeno, ili ga uopšte neće biti, u kome ćemo slučaju mi ipak ostati dobri poznanici i prijatelji. Meni bi, radi rasporeda mojih poslova i moga vremena, potrebno bilo za jedan sat da znam odgovor, pa bih vas
lepo molio". (Prekida čitanje ispuštajući ruku sa pismom.)
NEDELjKOVIĆ (diže se polako i klonulo iz fotelje govoreći umorno i rezignirano) Eto, čuješ li?
JELA (uzbuđena, očajna krši prste) Oh, bože, bože moj!
NEDELjKOVIĆ: Eto šta si učinila. Opljačkala si sestrin novac, sreću si joj razorila.
JELA (očajno) Oče!...
NEDELjKOVIĆ (uzbuđuje se ponova) Pa hajde sad pođi sa mnom, pođi da svojom rukom zločin dovršiš; hajde pođi da sama kažeš sestri i majci šta si učinila. Ja nemam snage da im kažem.
JELA (grca u suzama) Oče, zaboga, ne optužujte me zločinom!
NEDELjKOVIĆ: Optužujem te, optužujem! Zar ne vidiš kakvu si nesreću počinila, zar ne osećaš da je tvoj postupak ravan zločinu, zar ne shvataš?
JELA (trgne se na jedan mah. Odlučno) Čekajte... stanite... ne optužujte... (Pauza) Idite javite g. Jankoviću da će prsten sutra biti, sutra kao što je zakazano. Recite mu to i recite da će se o prstenu novac položiti, da će...
NEDELjKOVIĆ (ozaren) Sutra? Je l' ti to... ovaj... Jelo?
JELA: Sutra, da.
NEDELjKOVIĆ: A novac?
JELA: Imamo ga, našli smo. Nismo bili pristali zbog teških uslova.
NEDELjKOVIĆ: O, teški uslovi! Teža bi bila nesreća!
JELA: Recite i Stanki, oveselite je, jer ona je otišla odavde smućena. Recite joj biće prsten, oveselite je, jer ne moramo svi biti nesrećni!
NEDELjKOVIĆ: Pa ipak... da se ne varaš, Jelo?
JELA: Ne, oče, ne varam se. Evo me kroz jedan sat, najdalje kroz dva i novac ću vam doneti.
NEDELjKOVIĆ (poljubi je u čelo) Hvala ti, kćeri, idem, idem da javim pa.. gledaj što pre! (Ode)
|