Тако је морало бити (драма у три чина)/37
XVII
ЈЕЛА, НЕДЕЉКОВИЋ
ЈЕЛА (устаје, милује оца и љуби га)
НЕДЕЉКОВИЋ (пошто се прибрао мало и повратио, остаје у фотељи и вади из џепа једно писмо те јој га даје) На, читај!
ЈЕЛА (узима писмо и чита га у себи)
НЕДЕЉКОВИЋ: Читај гласно!
ЈЕЛА(чита)"Поштовани господине, писмо које сам од вас добио није ме изненадило; ја сам га очекивао"...
НЕДЕЉКОВИЋ: Чујеш ли?
ЈЕЛА: „Оно ме само убеђује да сам правилно поступао кад сам поставио услов да ми се о прстену новац положи. Другаче да сам чинио, ја бих своме сину наменио судбину вашега старијега зета, те дозволио да га обећањима задовољите".
НЕДЕЉКОВИЋ: Чујеш ли?
ЈЕЛА (чита даље) „Прстен ће или бити сутра, као што је утврñено, или га уопште неће бити, у коме ћемо случају ми ипак остати добри познаници и пријатељи. Мени би, ради распореда мојих послова и мога времена, потребно било за један сат да знам одговор, па бих вас
лепо молио". (Прекида читање испуштајући руку са писмом.)
НЕДЕЉКОВИЋ (диже се полако и клонуло из фотеље говорећи уморно и резигнирано) Ето, чујеш ли?
ЈЕЛА (узбуђена, очајна крши прсте) Ох, боже, боже мој!
НЕДЕЉКОВИЋ: Ето шта си учинила. Опљачкала си сестрин новац, срећу си јој разорила.
ЈЕЛА (очајно) Оче!...
НЕДЕЉКОВИЋ (узбуђује се понова) Па хајде сад пођи са мном, пођи да својом руком злочин довршиш; хајде пођи да сама кажеш сестри и мајци шта си учинила. Ја немам снаге да им кажем.
ЈЕЛА (грца у сузама) Оче, забога, не оптужујте ме злочином!
НЕДЕЉКОВИЋ: Оптужујем те, оптужујем! Зар не видиш какву си несрећу починила, зар не осећаш да је твој поступак раван злочину, зар не схваташ?
ЈЕЛА (тргне се на један мах. Одлучно) Чекајте... станите... не оптужујте... (Пауза) Идите јавите г. Јанковићу да ће прстен сутра бити, сутра као што је заказано. Реците му то и реците да ће се о прстену новац положити, да ће...
НЕДЕЉКОВИЋ (озарен) Сутра? Је л' ти то... овај... Јело?
ЈЕЛА: Сутра, да.
НЕДЕЉКОВИЋ: А новац?
ЈЕЛА: Имамо га, нашли смо. Нисмо били пристали због тешких услова.
НЕДЕЉКОВИЋ: О, тешки услови! Тежа би била несрећа!
ЈЕЛА: Реците и Станки, овеселите је, јер она је отишла одавде смућена. Реците јој биће прстен, овеселите је, јер не морамо сви бити несрећни!
НЕДЕЉКОВИЋ: Па ипак... да се не вараш, Јело?
ЈЕЛА: Не, оче, не варам се. Ево ме кроз један сат, најдаље кроз два и новац ћу вам донети.
НЕДЕЉКОВИЋ (пољуби је у чело) Хвала ти, кћери, идем, идем да јавим па.. гледај што пре! (Оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|