Tako je moralo biti (drama u tri čina)/35
XV
JELA, NEDELjKOVIĆ
JELA (pošto odu, sedne u fotelju i padne u duboko razmišljanje, zatim se diže i odlazi prozoru, nasloni se i rasejano gleda van)
NEDELjKOVIĆ (ulazi zadihan, uzbuđen) Jelo, slušaj, daj mi moj novac natrag!
JELA: Oče!
NEDELjKOVIĆ: Daj mi novac natrag!
JELA: Ali, oče!
NEDELjKOVIĆ: Nikakve molbe, nikakve suze, daj mi moj novac natrag!
JELA: Ali, oče, ja ga nemam više. Đorđe ga je već odneo!
NEDELjKOVIĆ: Neću da čujem, hoću moj novac natrag, razumeš li, hoću moj novac natrag, donesi ga, stvori ga...
JELA: To je nemoguće!?
NEDELjKOVIĆ (uzbudi se neobično) A moguće je bilo opljačkati me, je li? Vi ste me opljačkali, razbojnički ste me opljačkali. Ovo je razbojnička pećina gde toplim rečima, osmesima, suzama, nežnom detinjom ljubavlju, uvuku čoveka da ga opljačkaju zvaću u pomoć; u pomoć, ljudi!
JELA: Oče, zaboga!
NEDELjKOVIĆ: Novac mi daj ili... razumeš li, nećeš me više suzama obrlatiti; hoću novac moj! (Ščepa je za grudi) Hoću moj novac koji si mi otela... Novac, čuješ li, more, novac moj! (Spopadne ga teško gušenje; Jela vrisne i odvodi ga do fotelje, spušta ga, raskopčava mu okovratnik i zvoni)
JELA: Sofija! Sofija!
|