Tako je moralo biti (drama u tri čina)/31
XI
JELA, NEDELjKOVIĆ
JELA: Čula sam vas, oče!
NEDELjKOVIĆ: Da, morala si me čuti, jer danas vrlo glasno govorim, vrlo glasno. Pogađaj, ovde su svih dvadeset hiljada.
JELA (rasejano) Dvadeset hiljada?
NEDELjKOVIĆ: No, voleo bih sad da me vidi g. Janković. Dođe mi čisto volja da ovako, s paketom pod pazuhom, prođem kraj njegovog dućana.
JELA: Sutra mu morate predati?
NEDELjKOVIĆ: Pa znaš već, razume se, sutra!
JELA: A zar se, oče, prsten ne bi mogao odložiti?
NEDELjKOVIć: Odložiti?
JELA: Da, samo za nedelju dana.
NEDELjKOVIĆ: Šta je tebi, dete? Kao da se ne sećaš jučerašnjega razgovora i još, čini mi se, ti si baš pristajala uz Jankovića i navaljivala da bude kako on hoće.
JELA: Da, znam, sve znam, pa ipak se prsten mora odložiti.
NEDELjKOVIĆ: Mora? Zašto?
JELA: Ja ne znam kako da vam kažem; reći ću vam, dajte mi samo pristanak da ćete prsten odložiti.
NEDELjKOVIĆ: Opet... govori, zaboga, jasnije!
JELA: Reći ću vam, da, moram vam reći. Oče, preklinjem vas, ne unesrećujte svoju kćer; nađite ma kakav razlog, ma kakav, napišite sad odmah jedno pismo, recite da je nemoguće, ne možemo sa spremom stići... nemoguće je, tako recite, kroz nedelju dana tek...
NEDELjKOVIĆ: Ja te sve manje razumem. Zašto sve to, zašto, zašto?
JELA: Jer prsten sutra neće biti, ne može biti, ne sme biti.
NEDELjKOVIĆ: Jelo!
JELA: Jer danas po podne, kroz jedan sat možda, Đorđe će biti uhapšen i to bi jedino samoubistvom mogao izbeći.
NEDELjKOVIĆ (poražen) Đorđe, tvoj muž Đorđe?
JELA: I da bih ga spasla te bede, da bi se spasli svi, prsten mora biti odgođen.
NEDELjKOVIĆ: Govori šta je, šta je učinio?
JELA: U državnoj kasi, kojom rukuje, nedostaje mu dvadeset hiljada dinara. Danas po podne mora da popuni to, inače...
NEDELjKOVIĆ (klone poražen u fotelju) Deficit od dvadeset hiljada dinara! (Skoči) Pa neka ga uhapse, neka se ubije!
JELA: Oče!
NEDELjKOVIĆ: Neka se ubije!
JELA: Oče, nemojte tako! Zar zaboravljate da je njegova nesreća i moja?
NEDELjKOVIĆ: Ne, na tebe neće pasti sram; tebe će naprotiv sažaljevati.
JELA: A zar sram koji pada na muža mog nije i moj sram?
NEDELjKOVIĆ: Ne!
JELA: I neće li se, možda, taj sram čak i vas dotaći?
NEDELjKOVIĆ: Mene? Zašto mene? Odreći ću ga se, opraću ruke i reći mu: „Ko bi to rekao, ko bi to rekao; smatrao sam ga za poštena čoveka, al', eto, prevario sam se!"
JELA: I mislite da to neće imati uticaja kod oca Milanovog koji stvari drukče posmatra no vi i ja i... mislite, neće se naći kogod ko će reći da ta suma, koju ste spremili za miraz Stankin, u paru odgovara sumi koja Đorđu nedostaje u državnoj kasi...
NEDELjKOVIĆ: Ne, to ne sme niko reći. Svako zna, zna ceo svet, sa koliko sam muke i sa koliko napora ja pribrao ovu sumu.
JELA: A ta je suma upravo dovoljna da njome otklonim sram sa svih nas.
NEDELjKOVIĆ (grčevito stegne paket uza se i izmakne čak na drugi kraj sobe) Ova suma, šta... šta kažeš... na ovu sumu računaš ti?!
JELA: Da, oče, i zato vas molim da prsten odložite za nedelju dana, a dotle ćemo Đorđe i ja sa svih strana pribaviti toliku sumu. Verujte, pribraćemo, imamo već i izvesnih obećanja i izvesnih nada.
NEDELjKOVIĆ: Jesi li ti, Jelo... ama, nisam te valjda dobro razumeo; govoriš, je li, o ovoj sumi, o mirazu Stankinom?
JELA: Da, oče!
NEDELjKOVIĆ: Dete, što ti je! Kako možeš tako što izustiti; kako možeš tako što i pomisliti? Ti se šališ, je li; ti me kušaš samo?
JELA: Ne šalim se, oče, ne kušam vas, ja vas preklinjem: dajte nam taj novac, spasite nas!
NEDELjKOVIĆ: Zar novac koji sam jedva pribrao da obezbedim sreću detinju? Zar novac koji sam stvorio zalažući sve što sam mogao, potpisujući najteže uslove, zadužujući i poslednju vlas u kosi; zar taj novac?
JELA: Oče, zar vi odista nemate srca?
NEDELjKOVIĆ: A zar ti smatraš da bih onda imao srca kada bih uništio sreću Stankinu zato da spasem njega... njega?
JELA: I mene, oče, i mene! Odvajali ste me, odvajali uvek, uvek me tuđili od njega, te branili mi da ga poznam. Ova nevolja, ova nesreća, dala mi je prvi put prilike da se sa njim oči u oči pogledam, i ja sam u njegovome pogledu srela ono što nisam slutila, pročitala sam ono što ste mi vi uvek sprečavali da saznam.
NEDELjKOVIĆ: I oprostila si mu krivicu?
JELA: Da, jer videla sam da mu je sva krivica ljubav prema meni.
NEDELjKOVIĆ: Oho!
JELA: I to ljubav koja zaslužuje da joj se ljubavlju odgovori! Jest, oče! Čujte me: danas, pred tamničkim vratima, mi smo se ponovo venčali.
NEDELjKOVIĆ: Ma čime te je to omađijao?
JELA: Tim, oče, što pet punih godina podnosi potcenjivanje koje mu nanosim ja i cela moja porodica; pet godina podnosi žrtve koje premašuju njegove mogućnosti, svestan da ga one vode u tamnicu; pet godina služi on mojim kapricima i vašim savetima, i sve to zato da mi pred tamničkim vratima može reći: „O, tamnica bi za mene mogla biti sreća, sići ću u nju veselo, ako znam da sam stekao tvoju ljubav". Pa šta bi vi hteli još! Ili bi možda hteli sad, kada sam ja iz nevolje ove sprela sebi sreću, da mi tu sreću uništite? Ne, vi nećete to, oče, poznajem ja dobro vaše roditeljsko srce.
NEDELjKOVIĆ (ipak potresen) Da, dete moje, al' ja imam svega jedno srce i svega jednu sumu novaca. Srce vam dajem, secite ga, delite ga, al' novac... od ove iste sume zavisi sreća i tvoja i Stankina, a suma se ta ne da deliti. Išteš je celu ti, rad' sreće tvoje; cela, neokrnjena, obezbeđuje sreću Stankinu. 'Ajd' reci, reci sama...
JELA: Ne tražim je ja da svoju sreću zasnujem na sreći Stankinoj. Odložiti Stankin prsten za nedelju dana, to ne znači njenu nesreću, odložiti moju molbu samo za jedan sat znači moju nesreću.
NEDELjKOVIĆ: Zašto me stavljaš na muke, zašto me raspinješ? Ovo je Stankin novac, nije moj. Otkud smem ja njenim novcem raspolagati?
JELA: To je moj novac pre no Stankin i pre no tvoj. Moj novac, oče, jer brak si moj zasnovao na obećanju novca tog; jer pet punih godina ti guraš Đorđa u ponor, podržavajući ga obećanjima novca tog. I ovoga trenutka, kad nada mnom lebdi nesreća, ti od mene taj novac otkidaš, ti mene i moju sreću pljačkaš da bi tom pljačkom moju sestru usrećio. Daj mi novac moj, vrati mi sreću koju si mi oduzeo.
NEDELjKOVIĆ (duboko potresen i iznenađen oštrinom ovih reči, pada klonulo u fotelju, zaplače se gorko i pokriva maramom oči)
JELA (posle izvesne pauze, ražalošćena bolom koji je roditelju zadala, prilazi i miluje ga) Oprosti, oče! Ja nikad s tobom nisam ovim jezikom govorila!
NEDELjKOVIĆ (bolno) Nisi, nisi odista!
JELA: Ne bih ni sada... oprosti!
NEDELjKOVIĆ (pribira se, ustaje) Pa dobro, Jelo, kako bi vi to vratili? Suma je velika, teško je sabrati je.
JELA: Naći ćemo, o, naći ćemo. Dajte nam samo jednu nedelju, i manje možda. Učinićemo sve, sve, oče! Ja ne dam da Stanka zbog mene bude nesrećna. Veruj mi, oče, i pomozi! Tako ti roditeljske ljubavi, pomozi!
NEDELjKOVIĆ ( razmišlja, bori se dugo i najzad odlučuje) Na! (Da joj)
JELA: Oh, bože! (Obesi se ocu oko vrata, ljubi ga i ljubi mu ruku.)
NEDELjKOVIĆ (klonuo, duboko zamišljen, najzad diže glavu) I šta sad?
JELA: Odmah ćemo napisati pismo g. Jankoviću. Evo ja ću mu napisati. (Seda, umače pero i razmišlja) Pojmiće valjda da je nemoguće za dvadeset i četiri sata spremiti sve što treba... ne može stići ni Stankina haljina. Činili smo sve što smo mogli, ali je nemoguće...
(Pošto joj izgleda da je smislila, piše.)
NEDELjKOVIĆ (duboko zabrinut i poražen, prilazi otvorenom prozoru i naslanja glavu na prozor.)
JELA (završila je pismo) Evo! Da li da pošaljem po Sofiji?
NEDELjKOVIĆ (uzima pismo) Odneću sam.
JELA: Ja sam od vaše strane pisala.
NEDELjKOVIĆ (polazeći): Jelo... pa... ovaj... ti znaš dobro...
JELA (ispraćajući ga): Ne brinite, budite bezbrižni! Sve ćemo, sve učiniti!
NEDELjKOVIĆ (ode slomljen).
|