Tako je moralo biti (drama u tri čina)/22
II
ĐORĐE, OBRAD
ĐORĐE (ustaje, skuplja hartijice koje je ispisipao i trpa ih u džep)
OBRAD (čovek šesetih godina, ozbiljan i razborit. On je prostije, ali uljudno obučen) Dobar dan!
ĐORĐE (ide mu ususret) Dobar dan, striče! Oprosti, zvao sam te...
OBRAD: Zar nisi mogao doći k meni?
ĐORĐE: Mogao sam, ali... u tvojoj kući deca, žena... nezgodno bi mi bilo za razgovor. Rekoh, nećeš mi zameriti. Stvar je, međutim, vrlo ozbiljna, hteo bih od tebe saveta.
OBRAD: Od mene saveta?... Ti si dosada uvek moje savete izbegavao...
ĐORĐE: Sedi, molim te, striče, sedi. Moraću da budem opširniji da ti objasnim celu stvar.
OBRAD (sedajući) Šta je, dakle, govori?
ĐORĐE: Desila mi se velika nesreća.
OBRAD: Žena?
ĐORĐE: Ne, ne, sasvim druga stvar. Ja ne znam kako da ti rečem, a da izbegnem tvoje prekore, jer... najzad, kriv sam. Ne vredi se braniti, jer sam kriv; priznajem to, al' sad nije glavno jesam li kriv ili ne, već treba naći izlaza, meni treba pomoći.
OBRAD: Kakve pomoći?
ĐORĐE: Ja stojim pred opasnošću da budem do podne uhapšen.
OBRAD (trgne se) Šta si uradio?
ĐORĐE (ćuti skrušen)
OBRAD (ustaje) Govori, šta si uradio?
ĐORĐE: Proneverio sam državni novac.
OBRAD: Ih, doboga! Zar to, zar to, nesrećniče?
ĐORĐE: U kasi, kojom rukujem, nedostaje mi dvadeset hiljada dinara.
OBRAD: I zašto, zašto to učini?
ĐORĐE: Ne znam... ne umem da ti kažem. Nisam ih prokockao, nisam ih rasuo, nisam... ne znam!
OBRAD: Ali znam ja i znao sam već ranije da će tako biti. Znao sam, jer drugače se nije moglo svršiti, drugače nije moglo.
ĐORĐE: Priznajem da sam kriv.
OBRAD: Sad, pred apsanskim vratima, a onda... se izbegavao moje savete, onda kad sam hteo mesto oca da ti ih dam.
ĐORĐE: To što je bilo, bilo je, ali šta da činim sad?
OBRAD: To što je bilo, bilo je, eto to je sva 鸪ሧlozo鸪ሧja koju ste umeli pocrpeti vi, sa vaših škola. I ja sam učio nešto škola, i ja sam čitao nešto knjiga, ali ne zato da se udaljim od života, već zato baš da budem bliže, da ga vidim, da ga razumem... I mi, vidiš, koji nepomućeno vodimo život, koji trezveno gledamo u život, postupamo kao građevinari: kad prsne svod, kad se pokrhaju rogljevi, ne kažemo: šta je bilo, bilo je, no šta ćemo sad, već velimo: stani da vidimo šta je bilo, i zašto je bilo; tako ne činiš zalud podmećeš nov
direk, pokleknuće opet ako ne ukloniš ono zbog čega je prvi put poklecnuo.
ĐORĐE: Ali...
OBRAD: Tako je, tako! I čuj me bar sad, kada me nisi hteo čuti tada kada sam u očevo ime hteo da ti govorim. "Kriv sam", veliš, al' ti to kazuješ samo zato jer drugu reč ne umeš reći sad; kazuješ je samo, a nisi ni svestan u čemu je tvoja krivica. Ti misliš kriv si
zato što si se mašio novca koji nije tvoj; ti misliš kriv si zato što si trošio novac koji ti je država poverila. A vidiš, tu nije tvoja krivica... ti si morao tuđ novac trošiti, morao si, razumeš li, jer nisi mogao drukčije.
ĐORĐE: Slušaj, striče!
OBRAD: A hoćeš li da znaš i zašto si morao?
ĐORĐE: Znam, zaboga.
OBRAD: Ne, ne znaš, jer nemaš ni snage ni moći da saznaš, jer nemaš hrabrosti suštoj istini u oči da pogledaš. A ako hoćeš da joj pogledaš, ne gledaj ono što je sad pred tobom, već se osvrni za sobom, pogledaj tamo gde je koren zlu, gde se ono začelo! (Prošeta
uzbuñeno, pa opet zastane pred njim) Svršio si škole, je l', postigao si cilj, jer si diplomu stekao, al' ta diploma nije ti služila kao oruđe kojim ćeš kroz život krčiti sebi put, već kao cena da se možeš bolje prodati.
ĐORĐE (hteo bi da ga prekine) Čuj, striče!
OBRAD (ne dozvoljavajući da ga prekine) Jeste, jeste! Svi vi, vi koji ničete iz sirotinjskih udžerica, nalazite da vam diploma nije dovoljna, da vam škola nije dovoljna i tražite druge puteve i druge oslonce za napredak. Još dok po prčvarnicama jedete slojanjena jela, vaš je san brak iz ugledne porodice. To je vaš san, to ideal, to cilj života. A tim uglednim porodicama su upravo dobro došli takvi zetovi. U njih ima uvek devojaka koje treba poštopoto udati; devojaka koje su već od sedamnaeste godine u devojaka koje treba poštopoto udati; devojaka koje su već od sedamnaeste godine u prometu i koje se do dvadeset godine izlažu kao stara para. Za pet godina, one prožive jedan dug život, pun bura, dogañaja, sukoba i svega što troši svežinu mladosti. One za to vreme lete iz ruke u ruku, pišu čitavu arhivu ljubavnih pisama, prolivaju čitave potoke očajnih suza i postaju stalne dekoracije svih zabava, svih šetališta, svih manifestacija, te postaju svakodnevne, obične, a ponekad i suvišne. Dotle već pristižu nove i mlađe, a one se, kao iznošena haljina, kao izlizana para, povlače iz saobraćaja, i postaju teret i briga svojih roditelja. Oni koji su za njima uzdisali, i za kojima su one uzdisale, oni koji su im pisali i kojima su ne pisale, oni koji su im zakazivali sastanke i kojima su one zakazivale sastanke, smatraju sve to kao prijatnu prošlost i okreću se novima, koje pristižu. A tada, dolazite vi, vi koji ste nikli iz udžerica, da bi se jednoga dana mogli stideti svojih oceva, koji su poslednji zalogaj odvajali da vas školuju; vi, kojima za život nije dovoljna školska diploma, dolazite vi i uzimate devojke iz uglednih kuća, uzimate te, od prometa izgužvane banknote, i dobijate kao miraz obećanja i devojačku prošlost. Eto, to su vaši brakovi?
ĐORĐE: Ali šta hoćeš ti, striče, s tim; našto sve to što kazuješ?
OBRAD: Kazujem ti tvoju krivicu. Ti je nevidiš, znam da je ne vidiš. A krivica leži u braku tom. Vi brakom ulazite u život na koji niste svikli; vas uvode u društvo gde vas gledaju preko ramena. Vaše vas žene, te devojke iz uglednih kuća, samo trpe, a njihovoj ste oklolini nesnosni. Ili ti misliš da je u očima tvoje žene i njene okoline tvoja diploma bila kadra učiniti da ti oproste što si sin jednoga bednog opštinskog grobara: ili ti misliš da ti takav položaj u braku obezbeñuje još i ljubav ženinu? O, ne, nikada. I vi znate, vi osećate da ste bez ljubavi i tražite čim ćete je zadovoljiti. I tad, ugañate ženi, ugañate joj na sve načine, zadovoljavate i njene nesmišljene prohteve, misleći to je put kojim ćete je zadobiti. A vaša bedna plata nedovoljna je da vam kupi naklonost vaših žena, i tada padate u dugove, a kad zagrcnete pod dugovima, tad... mašate se tuñeg novca. Eto ti! Je l' tako, reci, je l' tako?
ĐORĐE: Pa neka je i tako, al'... šta sad, šta sad?
OBRAD: Šta sad? (Pauza) Sreća obično zavodi čoveka, a nesreća ga ponekad vraća na pravi put. Ne možeš je izbeći ... idi, idi tamo!
ĐORĐE (prestravljeno) Kuda?
OBRAD: U 'apsu... na robiju.
ĐORĐE (poražen) Striče!
OBRAD: Otuda tek vratićeš se u život. Nećeš moći dobiti državnu službu i to će te izlečiti sujete da tečeš karijeru; žena i njena porodica prezreće te i izlečiti sujete braka iz ugledne porodice, i tada ćeš početi nov život, mučićeš se, ali će ti svaki zalogaj hleba biti sladak i svaka noć mirno prespavanz.
ĐORĐE: A žig sramote koji ću poneti na čelu?
OBRAD: Manja je sramota otkajati greh no grehom umrljan lagati i sebe i one oko sebe i prljavo čelo uznositi.
ĐORĐE: Striče, šta govoriš ti? Zar bi ti to dopustio, zar mi ti odista ne misliš pomoći? Striče, zaboga!
OBRAD: Da sam mogao, ja bih ti od prve rekao: evo ti novca i otkupljuj se od sramote; ali ne od ove samo, već i od svih daljih sramota koje te očekuju u životu Da sam mogao...
ĐORĐE: Hvala ti! (Zarije glavu u ruke i bono uzdahne.)
OBRAD: Ja ti ne trebam više?
ĐORĐE: Hvala ti.
OBRAD: Zbogom... (Odlazi do vrata, pa se vraća) Šta misliš, dakle, činiti?
ĐORĐE: Ne znam!
OBRAD (potresen) U mene ima četiri i po hiljade dinara na knjižici. Odvajao sam paru po paru, za decu... ako ti to može pomoći?
ĐORĐE (skoči i steže mu ruku) Hvala, striče, al' to je premalo.
OBRAD: Za mene to je sve, jer to je dečji novac, od njih otkidam nudeći ti ih... Da imam više vremena, da imam bar dvadeset i četiri sata na raspoloženju, potrčao bih, potražio bih, ovako...
ĐORĐE: Hvala još jednom, striče, ponudio si sve što si mogao, hvala ti!
OBRAD: Čuo si šta sam ti rekao; znaš šta ti mogu učiniti, pa sad... eto ti, čini kako znaš.(Hoće opet da pođe, pa se vrati) Ja ću biti kod kuće... Tamo ću biti ako me zatrebaš.
ĐORĐE: Hvala, striče!
OBRAD: Biću kod kuće... Pa — budi hrabar, nevolja slabe obara!... Zbogom! (Ode)
|