Tako je moralo biti (drama u tri čina)/15
XV
JELA, ĐORĐE
JELA (po odlasku Stankinom ustaje, briše suze i pokušava da se pribere)
ĐORĐE: Ti si tu? Jesu li gosti već došli?
JELA: Da, došli su!
ĐORĐE: Tamo su! (Hoće da pođe.)
JELA: Čekaj! Imala bih sa tobom da progovorim reč dve.
ĐORĐE (vraća se) Sa mnom?
JELA: Da. Maločas tražio te je gospodin Nestorović.
ĐORĐE: Tako? Što me nije pričekao, što ga nisi zadržala?
JELA: Ti znaš vrlo dobro da je meni neprijatan susret sa tim gospodinom, kao što ja znam da bi i tebi takav susret moj bio neprijatan: i tada odista je vrlo čudno da si mu sastanak zakazao ovde u kući, a još čudniji je posao koji bi ti mogao sa njim imati.
ĐORĐE (zbunjeno) To je.. da, to je više...
JELA: On nije tvoj drug u službi; nije ni tvoj prijatelj, ni ti njegov i... šta bi to bilo što bi vas moglo vezivati?
ĐORĐE: Ta, reći ću ti već... stvar je sasvim druge prirode... reći ću ti već u svoje vreme.
JELA: Ne, to ćeš mi ti reći sad. Ti tvoji čudni odnosi, pa onda tvoje neraspoloženje i zabrinutost poslednjih dana, tvoje nespavanje... sve to ima nešto da znači, sve je to nešto neobično, sve je to... Ja hoću da mi objasniš.
ĐORĐE (braneći se) To tako tebi samo izgleda!
JELA: Ne, ne, Đorđe, ja jasno osećam da tu ima nečega i ja zahtevam, odlučno zahtevam, da mi kažeš istinu... ja hoću da je znam.
ĐORĐE: Nemoj zahtevati!
JELA: Dakle, ima nečega; ti priznaješ da ima nečega?
ĐORĐE: Ta... da... ali.. hteo bih te poštedeti!
JELA: Poštedeti me?
ĐORĐE: Da, danas bar, danas je tvoj dan. Ostavm nam to zadovoljstvo da ga provedemo. Sutra već...
JELA: Ako ću sutra saznati, zašto ne bih danas! Sad već, kad znam da nad tobom, ili nad nama, lebdi možda briga od koje bi mene trebalo poštedeti, sad već ne mogu čekati sutrašnji dan. Govori dakle!
ĐORĐE: Ne, Jelo!
JELA: Reci, šta je?
ĐORĐE (natežući) Nevolja je golema... nije moja krivica... ili možda... ja ne znam...
JELA (nestrpljivo) Ali reci već jednom, zaboga?
ĐORĐE (posle izvesnog kolebanja, jedna se odvaži) Ja imam u kasi deficit.
JELA: Defcit? (Posrne i osloni se na sto.)
ĐORĐE: Da, nedostaje mi državnog novca dvadeset hiljada dinara.
JELA: Dvadeset hiljada?!
ĐORĐE: Da!
JELA (težak kao ropac uzdah otme joj se iz grudi . Gleda ga dugo u oči) Pa?
ĐORĐE: Sutra do podne moram kasu popuniti, inače...
JELA: (prestravljeno) Inače?
ĐORĐE: Zatvoriće me, uhapsiti me kao poslednjeg nevaljalca ili... učiniću ono što je najkraće.
JELA (cikne) Đorđe!
ĐORĐE: Eto... sad znaš sve!
JELA (očajno kršeći prste) Nesrećniče... Nesrećniče!...
ĐORĐE: Ti dobro znaš, Jelo, da ja taj novac nisam na sebe utrošio, nisam ga rasuo, pa... ipak, priznajem da sam kriv!
JELA: Pa dobro, jesi li što smislio; imaš li načina da se pomogneš? Jesi li činio što?
ĐORĐE: Pokušao sam, činio sam sve, al'... suma je velika, ko će mi je dati? Kad bi bar bilo vremena, ali do sutra ujutru... nemoguće je do sutra ujutru naći toliku sumu.
JELA: A ako ne nađeš?
ĐORĐE: Rekoh ti, sutra će me uhapsiti.
JELA (zajeca) O, bože, bože moj, kakva nesreća! Da te uhapse... moje ime, ime oca mog... naša kuća! Pa onda Stanka, Stanka sirota! Otac bi Milanov, izvesno, tim povodom raskinuo veridbu. Pa druge, sve druge, nedogledane, užasne posledice, koje ja ne bih mogla, ne bih smela da preživim! (Pribere se) Slušaj, Đorđe, neću te ni o čemu pitati, nije
vreme tom, već te molim, pognimo se, učinimo sve, sve što možemo. Ja ću dati sve svoje nakite, sve...
ĐORĐE: Šta je to?
JELA: Pa ipak... ili možda ti si što smislio?
ĐORĐE: Šta bih mogao smisliti?
JELA: Ti imaš jednog strica, kad bi se njemu obratio?
ĐORĐE: To je siromah čovek, učitelj, bivši učitelj, ima veliku porodicu i jedva sastavlja kraj s krajem, i kad bi mogao kakvu manju sumicu odvojiti...
JELA: Pa ipak, sa više strana ponešto...
ĐORĐE: Da, kad bi imalo vremena. Rekoh ti, sutra se mora položiti...
JELA: Pa ipak... razmišljao si valjda... moralo ti je ma šta pasti na pamet?
ĐORĐE: Ta... mislio sam...
JELA: Reci, govori!
ĐORĐE (posle izvesnog ustezanja) Kad bih se iskreno ispovedio ocu tvom?
JELA: Ocu? Šta nam on može pomoći? On je jedva skupio sumu za Stankin miraz.
ĐORĐE: A ta je suma upravo dovoljna.
JELA (trgne se uplašeno) Ta suma!!...
ĐORĐE: Kad bi je otac dao samo sutra da popunim kasu, samo da otklonim hapšenje te da dobijemo bar nedelju dana ili, recimo, deset dana vremena, da priberemo zatim sa svih strana, da pokušamo na sve načine... Nešto od strica, nešto od prodaje tvojih nakita, nešto
od... Pribrali bi za deset dana tu sumu i vratili bi mu...
JELA: Pre pola časa to bi bilo moguće, ali sad više ne. Maločas bio je otac Milanov ovde i zakazan je prsten sad u subotu. On zahteva da mu se o prstenu miraz položi i mi smo na to pristali.
ĐORĐE: Pa ipak... do subote.
JELA: Šta je to dva i tri dana? Ne, ne na to nemoj računati, na to nemoj ni misliti; ja nemam prava sreću moje sestre na kocku stavljati.
ĐORĐE: Tada, ja ne znam... Ostaje mi još jedino pokušaj kod Nestorovića.
JELA (neprijatno iznenađena) Nestorovića?
ĐORĐE: Da, on ima para... mogao bi... on jedini bi mogao.
JELA: I... zato je dolazio.. zato si ga tražio?
ĐORĐE: Pa... zato!
JELA: Ne, od njega nikada... čak i po cenu moje nesreće! Ja te molim, Đorđe, nemoj se tom čoveku obraćati, nemoj mu se približavati! Molim te, nemoj njegovo prijateljstvo tražiti, i to još na obavezi da ga zasnuješ.
ĐORĐE: To je još jedino što mogu pokušati.
JELA: Ne, to samo ne! Činićemo sve, sve, razumeš li, sve, samo da to izbegnemo. Moraćemo izbeći, čuj me dobro, moramo izbeći... (Duža pauza. Pogruženo jedno i drugo podalo se teretu briga.)
|