Тако је морало бити (драма у три чина)/15
XV
ЈЕЛА, ЂОРЂЕ
ЈЕЛА (по одласку Станкином устаје, брише сузе и покушава да се прибере)
ЂОРЂЕ: Ти си ту? Јесу ли гости већ дошли?
ЈЕЛА: Да, дошли су!
ЂОРЂЕ: Тамо су! (Хоће да пође.)
ЈЕЛА: Чекај! Имала бих са тобом да проговорим реч две.
ЂОРЂЕ (враћа се) Са мном?
ЈЕЛА: Да. Малочас тражио те је господин Несторовић.
ЂОРЂЕ: Тако? Што ме није причекао, што га ниси задржала?
ЈЕЛА: Ти знаш врло добро да је мени непријатан сусрет са тим господином, као што ја знам да би и теби такав сусрет мој био непријатан: и тада одиста је врло чудно да си му састанак заказао овде у кући, а још чуднији је посао који би ти могао са њим имати.
ЂОРЂЕ (збуњено) То је.. да, то је више...
ЈЕЛА: Он није твој друг у служби; није ни твој пријатељ, ни ти његов и... шта би то било што би вас могло везивати?
ЂОРЂЕ: Та, рећи ћу ти већ... ствар је сасвим друге природе... рећи ћу ти већ у своје време.
ЈЕЛА: Не, то ћеш ми ти рећи сад. Ти твоји чудни односи, па онда твоје нерасположење и забринутост последњих дана, твоје неспавање... све то има нешто да значи, све је то нешто необично, све је то... Ја хоћу да ми објасниш.
ЂОРЂЕ (бранећи се) То тако теби само изгледа!
ЈЕЛА: Не, не, Ђорђе, ја јасно осећам да ту има нечега и ја захтевам, одлучно захтевам, да ми кажеш истину... ја хоћу да је знам.
ЂОРЂЕ: Немој захтевати!
ЈЕЛА: Дакле, има нечега; ти признајеш да има нечега?
ЂОРЂЕ: Та... да... али.. хтео бих те поштедети!
ЈЕЛА: Поштедети ме?
ЂОРЂЕ: Да, данас бар, данас је твој дан. Оставм нам то задовољство да га проведемо. Сутра већ...
ЈЕЛА: Ако ћу сутра сазнати, зашто не бих данас! Сад већ, кад знам да над тобом, или над нама, лебди можда брига од које би мене требало поштедети, сад већ не могу чекати сутрашњи дан. Говори дакле!
ЂОРЂЕ: Не, Јело!
ЈЕЛА: Реци, шта је?
ЂОРЂЕ (натежући) Невоља је голема... није моја кривица... или можда... ја не знам...
ЈЕЛА (нестрпљиво) Али реци већ једном, забога?
ЂОРЂЕ (после извесног колебања, једна се одважи) Ја имам у каси дефицит.
ЈЕЛА: Дефцит? (Посрне и ослони се на сто.)
ЂОРЂЕ: Да, недостаје ми државног новца двадесет хиљада динара.
ЈЕЛА: Двадесет хиљада?!
ЂОРЂЕ: Да!
ЈЕЛА (тежак као ропац уздах отме јој се из груди . Гледа га дуго у очи) Па?
ЂОРЂЕ: Сутра до подне морам касу попунити, иначе...
ЈЕЛА: (престрављено) Иначе?
ЂОРЂЕ: Затвориће ме, ухапсити ме као последњег неваљалца или... учинићу оно што је најкраће.
ЈЕЛА (цикне) Ђорђе!
ЂОРЂЕ: Ето... сад знаш све!
ЈЕЛА (очајно кршећи прсте) Несрећниче... Несрећниче!...
ЂОРЂЕ: Ти добро знаш, Јело, да ја тај новац нисам на себе утрошио, нисам га расуо, па... ипак, признајем да сам крив!
ЈЕЛА: Па добро, јеси ли што смислио; имаш ли начина да се помогнеш? Јеси ли чинио што?
ЂОРЂЕ: Покушао сам, чинио сам све, ал'... сума је велика, ко ће ми је дати? Кад би бар било времена, али до сутра ујутру... немогуће је до сутра ујутру наћи толику суму.
ЈЕЛА: А ако не нађеш?
ЂОРЂЕ: Рекох ти, сутра ће ме ухапсити.
ЈЕЛА (зајеца) О, боже, боже мој, каква несрећа! Да те ухапсе... моје име, име оца мог... наша кућа! Па онда Станка, Станка сирота! Отац би Миланов, извесно, тим поводом раскинуо веридбу. Па друге, све друге, недогледане, ужасне последице, које ја не бих могла, не бих смела да преживим! (Прибере се) Слушај, Ђорђе, нећу те ни о чему питати, није
време том, већ те молим, погнимо се, учинимо све, све што можемо. Ја ћу дати све своје наките, све...
ЂОРЂЕ: Шта је то?
ЈЕЛА: Па ипак... или можда ти си што смислио?
ЂОРЂЕ: Шта бих могао смислити?
ЈЕЛА: Ти имаш једног стрица, кад би се њему обратио?
ЂОРЂЕ: То је сиромах човек, учитељ, бивши учитељ, има велику породицу и једва саставља крај с крајем, и кад би могао какву мању сумицу одвојити...
ЈЕЛА: Па ипак, са више страна понешто...
ЂОРЂЕ: Да, кад би имало времена. Рекох ти, сутра се мора положити...
ЈЕЛА: Па ипак... размишљао си ваљда... морало ти је ма шта пасти на памет?
ЂОРЂЕ: Та... мислио сам...
ЈЕЛА: Реци, говори!
ЂОРЂЕ (после извесног устезања) Кад бих се искрено исповедио оцу твом?
ЈЕЛА: Оцу? Шта нам он може помоћи? Он је једва скупио суму за Станкин мираз.
ЂОРЂЕ: А та је сума управо довољна.
ЈЕЛА (тргне се уплашено) Та сума!!...
ЂОРЂЕ: Кад би је отац дао само сутра да попуним касу, само да отклоним хапшење те да добијемо бар недељу дана или, рецимо, десет дана времена, да приберемо затим са свих страна, да покушамо на све начине... Нешто од стрица, нешто од продаје твојих накита, нешто
од... Прибрали би за десет дана ту суму и вратили би му...
ЈЕЛА: Пре пола часа то би било могуће, али сад више не. Малочас био је отац Миланов овде и заказан је прстен сад у суботу. Он захтева да му се о прстену мираз положи и ми смо на то пристали.
ЂОРЂЕ: Па ипак... до суботе.
ЈЕЛА: Шта је то два и три дана? Не, не на то немој рачунати, на то немој ни мислити; ја немам права срећу моје сестре на коцку стављати.
ЂОРЂЕ: Тада, ја не знам... Остаје ми још једино покушај код Несторовића.
ЈЕЛА (непријатно изненађена) Несторовића?
ЂОРЂЕ: Да, он има пара... могао би... он једини би могао.
ЈЕЛА: И... зато је долазио.. зато си га тражио?
ЂОРЂЕ: Па... зато!
ЈЕЛА: Не, од њега никада... чак и по цену моје несреће! Ја те молим, Ђорђе, немој се том човеку обраћати, немој му се приближавати! Молим те, немој његово пријатељство тражити, и то још на обавези да га заснујеш.
ЂОРЂЕ: То је још једино што могу покушати.
ЈЕЛА: Не, то само не! Чинићемо све, све, разумеш ли, све, само да то избегнемо. Мораћемо избећи, чуј ме добро, морамо избећи... (Дужа пауза. Погружено једно и друго подало се терету брига.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|