Sudbina jednog razuma/7
| ◄ Позорје 6. | POZORIJE 7. | Позорје 8. ► |
POZORIJE 7.
(ŠALjIVAC, PREOBUČEN, PREĐAŠNjI)
ŠALjIVAC: Imam li čest gospodina doktora pozdraviti?
DOKTOR (pruži mu knjigu): Neka čita koji je na razumu i na nauki oskudan.
ŠALjIVAC (uzme knjigu i otvori): Zavedenije siđeni s pameti. Lepo! (Prevrće) Svilešešir, nedostatočno sveučilište. Lepe stvari.
DOKTOR: Tek je ovaj korak Srpstvo na preuzvišeni stepen podiglo.
ŠALjIVAC: Blagosloven razum koji je to napisao!
MANOJLO: E, razum smo mi izgubili, pa je to i bez njega napisano.
ŠALjIVAC. Jeste li vi dali u novine, g<ospodin> doktor, objavlenije o nekom izgubljenom razumu?
MANOJLO: Jesmo.
ŠALjIVAC: Bože moj, takvu stvar, pa ne čuvati! Kako bi mogo ja razum ostaviti kod kuće?
DOKTOR: Zar je vama nepoznato da je razum i kod kuće sedeći iznašao pronađenje pečatnje.
ŠALjIVAC: I to je istina. Najbolje se kod kuće misli rađaju. No vaše objavlenije nije dostatočno, tj. niste opisali kako izgleda, kakve je boje, veličine, sile itd.
DOKTOR: Ja sam zato propustio, što sam držao da drugi niko nije taku stvar izgubio. No, ako je nužno, ja ću dodati da je moj razum pomalen, četvorougolan, krut i nesavitan.
MANOJLO: I zato ga ne može niko pojesti.
ŠALjIVAC: Takav sam ja vidio u Zavedeniju siđenih s pameti.
DOKTOR: To je moje zavedenije, i tu ću ga naći. (Manojlu) Osvime, kaži Perzerinu, neka ide u Zavedenije siđenih s pameti i neka zaište moj razum.
MANOJLO: A gdi je to zavedenije?
DOKTOR: Svaki dobar sluga zna šta gospodar ima. Čuo si da je ovo zavedenije moje.
MANOJLO: Valjda niste vi s pameti siđen.
DOKTOR: Dragi moj, učenik učitelju treba da daje pristojnu čest; i nikako naprotiv toga; jer ja bi te odma oterao, da mi nisi nuždan za drugo izdanije Zemljeopisanija.
ŠALjIVAC: Ovaj momak kanda ima pravo. Vi kažete, da je Zavedenije siđeni s pameti vaše. Sad na pitanje: ,,Čije je zavedenije?“ sljeduje: „Siđenog s pameti“; a to ste vi.
DOKTOR: Ja čauške razgovore ne trpim, gdi se reči izvrću kao torba pijanog.
ŠALjIVAC: Vi se srdite, g<ospodine> doktore, a ne znate kakvim sam poslom k vama došo.
DOKTOR: Izvinite, meni je dosta.
ŠALjIVAC: Ali gdi se tiče vaše slave.
DOKTOR: Kako? Govorite!
ŠALjIVAC: Ja sam istina obećao ćutati.
DOKTOR: Ako je djelo čisto kao moja slava, našto ćutanje?
ŠALjIVAC: Ja, ako vam i otkrijem, to ću samo moći nasamo i pod uslovijem.
DOKTOR: Pod kakvim uslovijem? (Manojlu) Idi po razum!
MANOJLO: Ali gdi ću ga naći?
DOKTOR: Oćeš da zaboravim na moju moralnost?
ŠALjIVAC: Ostavite, g<ospodin> Doktor, potražiću ga ja.
DOKTOR: Vi?
ŠALjIVAC: Meni su i tako poznata vaša zavedenija siđeni s pameti.
DOKTOR: Vi ste neki osobiti čovek. (Manojlu) Odlazi! ((Manojlo otide)
DOKTOR: Meni je žao da sam vas otoič uvredio; ali vi znate kaki su učeni ljudi kad im se za pravo ne da.
ŠALjIVAC: Znam, osobito od ljudi koji su neučeni kao ja.
DOKTOR: Ako i niste učeni, vi ste kod čoveka gdi se možete pomoći.
ŠALjIVAC (pokloni se): O tome ne sumnjam.
DOKTOR: Šta ste mi imali kazati?
ŠALjIVAC: Ja ću vam soopštiti, ali molim, da se dalje ne čuje.
DOKTOR: O tome možete biti uvereni.
ŠALjIVAC: Dakle, jedna familija, koja nauke i ljude učene ljubi, pritjažava jednu čašu zlatnu i dragim kamenjem iskićenu.
DOKTOR: Valjda vam je poznato iz moga Zemljeopisanija, da se u Českoj nalazi mlin ili vodenica, gdi se drago kamenje uglađava i sastavlja.
ŠALjIVAC: Srećna zemlja, kad i vodenice imaju posla s dragim kamenjem. No poslušajte! Ta je čaša, kao što se izvjesno zna, od Aristotela filosofa, koju mu je Aleksander
Veliki poklonio. da ona dakle mlogo vredi, o tome nema sumnje; no veća je njena vrednost, što je Aristotelova.
DOKTOR: Aristotel je bio najveći filosof, samo što se nije odao na zemljeopisanije.
ŠALjIVAC: Familija ova, koja nije učena, no koja, kao što sam kazao, nauke ljubi, zaključila je da ovu čašu pokloni onome koji je najučeniji, razumeva se, ko je doktor filosofije.
DOKTOR: I ja sam taj.
ŠALjIVAC: Zato; no da vidite, pod kakvim uslovijem. Familija je zaključila — i ovo je što niko ne zna — da čašu onome pokloni koji je tako velikog duha i uma, da je lako i s malim trudom mudrost postigao; ali, da vidite čuda, svaki koji se za uvjenčanu nagradu javi, ne znajući za tajnu koju sam vam saopštio, kako ga zapitaju koliko je učio, odma počne opisivati trud i muku koja je s naukom skopčana.
DOKTOR: Ako je to, ja mogu pokazati svedočanstvima da nisam učio ništa.
ŠALjIVAC: Samo da vam doktorat ne bude na putu.
DOKTOR: Ni najmanje. Ja nisam ni mislio polagati doktorat, nego kad sam hteo poći kući, kažu mi svi da je to lepo; novaca su mi poslali, pa tako se i zbilo.
ŠALjIVAC: To je dobro. A znate li što bi ja jošt radio, da sam kao vi?
DOKTOR: Da čujem.
ŠALjIVAC: Ovo opstojatelstvo, što niste ništa učili i opet ste doktor filosofije, pokazuje da ste velikog uma i duha.
DOKTOR: To pokazuju i moje knjige.
ŠALjIVAC: Tako veliki duh mogo je imati sam Aristoteles. Da nećete vi biti kakav potomak Aristotelev?
DOKTOR: To nije, jerbo sam ja Srbin. Nego je to ovako: poznato je iz spisanija Aristotelesovi da duše prelaze iz jednog tjela u drugo, na primer iz konja u čoveka, iz čoveka u pticu itd. Kako se to u filosofiji zove, kazaću vam dok mi se razum kući vrati.
ŠALjIVAC: Sad vas razumem. Tako, dakle, vi ćete dokazati da je duh Aristotelev ušo najpre u zmiju, iz zmije u lisicu, iz lisice u lafa, iz lafa u kamilu, iz kamile u konja, iz konja u vas.
DOKTOR: Sve je tezis, pa može biti i ovo.
ŠALjIVAC: Kad je tako, onda čaša nikom ne može pripasti, nego vama.
DOKTOR: Za ovaku uslugu vašu ja ću vam pokloniti sve one knjige koje sam pretplatnicima dao, a novce nisam primio; i jošt ću vas k tome upisati u katalogu moji učenika.
ŠALjIVAC: Ja ću vam biti večito obvezan.
|