Судбина једног разума/7

ДЈЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРИЈЕ 7.

ПОЗОРИЈЕ 7.

(ШАЉИВАЦ, ПРЕОБУЧЕН, ПРЕЂАШЊИ)

ШАЉИВАЦ: Имам ли чест господина доктора поздравити?
ДОКТОР (пружи му књигу): Нека чита који је на разуму и на науки оскудан.
ШАЉИВАЦ (узме књигу и отвори): Заведеније сиђени с памети. Лепо! (Преврће) Свилешешир, недостаточно свеучилиште. Лепе ствари.
ДОКТОР: Тек је овај корак Српство на преузвишени степен подигло.
ШАЉИВАЦ: Благословен разум који је то написао!
МАНОЈЛО: Е, разум смо ми изгубили, па је то и без њега написано.
ШАЉИВАЦ. Јесте ли ви дали у новине, г<осподин> доктор, објавленије о неком изгубљеном разуму?
МАНОЈЛО: Јесмо.
ШАЉИВАЦ: Боже мој, такву ствар, па не чувати! Како би мого ја разум оставити код куће?
ДОКТОР: Зар је вама непознато да је разум и код куће седећи изнашао пронађење печатње.
ШАЉИВАЦ: И то је истина. Најбоље се код куће мисли рађају. Но ваше објавленије није достаточно, тј. нисте описали како изгледа, какве је боје, величине, силе итд.
ДОКТОР: Ја сам зато пропустио, што сам држао да други нико није таку ствар изгубио. Но, ако је нужно, ја ћу додати да је мој разум помален, четвороуголан, крут и несавитан.
МАНОЈЛО: И зато га не може нико појести.
ШАЉИВАЦ: Такав сам ја видио у Заведенију сиђених с памети.
ДОКТОР: То је моје заведеније, и ту ћу га наћи. (Манојлу) Освиме, кажи Перзерину, нека иде у Заведеније сиђених с памети и нека заиште мој разум.
МАНОЈЛО: А гди је то заведеније?
ДОКТОР: Сваки добар слуга зна шта господар има. Чуо си да је ово заведеније моје.
МАНОЈЛО: Ваљда нисте ви с памети сиђен.
ДОКТОР: Драги мој, ученик учитељу треба да даје пристојну чест; и никако напротив тога; јер ја би те одма отерао, да ми ниси нуждан за друго изданије Земљеописанија.
ШАЉИВАЦ: Овај момак канда има право. Ви кажете, да је Заведеније сиђени с памети ваше. Сад на питање: ,,Чије је заведеније?“ сљедује: „Сиђеног с памети“; а то сте ви.
ДОКТОР: Ја чаушке разговоре не трпим, гди се речи изврћу као торба пијаног.
ШАЉИВАЦ: Ви се срдите, г<осподине> докторе, а не знате каквим сам послом к вама дошо.
ДОКТОР: Извините, мени је доста.
ШАЉИВАЦ: Али гди се тиче ваше славе.
ДОКТОР: Како? Говорите!
ШАЉИВАЦ: Ја сам истина обећао ћутати.
ДОКТОР: Ако је дјело чисто као моја слава, нашто ћутање?
ШАЉИВАЦ: Ја, ако вам и откријем, то ћу само моћи насамо и под условијем.
ДОКТОР: Под каквим условијем? (Манојлу) Иди по разум!
МАНОЈЛО: Али гди ћу га наћи?
ДОКТОР: Оћеш да заборавим на моју моралност?
ШАЉИВАЦ: Оставите, г<осподин> Доктор, потражићу га ја.
ДОКТОР: Ви?
ШАЉИВАЦ: Мени су и тако позната ваша заведенија сиђени с памети.
ДОКТОР: Ви сте неки особити човек. (Манојлу) Одлази! ((Манојло отиде)
ДОКТОР: Мени је жао да сам вас отоич увредио; али ви знате каки су учени људи кад им се за право не да.
ШАЉИВАЦ: Знам, особито од људи који су неучени као ја.
ДОКТОР: Ако и нисте учени, ви сте код човека гди се можете помоћи.
ШАЉИВАЦ (поклони се): О томе не сумњам.
ДОКТОР: Шта сте ми имали казати?
ШАЉИВАЦ: Ја ћу вам соопштити, али молим, да се даље не чује.
ДОКТОР: О томе можете бити уверени.
ШАЉИВАЦ: Дакле, једна фамилија, која науке и људе учене љуби, притјажава једну чашу златну и драгим камењем искићену.
ДОКТОР: Ваљда вам је познато из мога Земљеописанија, да се у Ческој налази млин или воденица, гди се драго камење углађава и саставља.
ШАЉИВАЦ: Срећна земља, кад и воденице имају посла с драгим камењем. Но послушајте! Та је чаша, као што се извјесно зна, од Аристотела философа, коју му је Александер
Велики поклонио. да она дакле млого вреди, о томе нема сумње; но већа је њена вредност, што је Аристотелова.
ДОКТОР: Аристотел је био највећи философ, само што се није одао на земљеописаније.
ШАЉИВАЦ: Фамилија ова, која није учена, но која, као што сам казао, науке љуби, закључила је да ову чашу поклони ономе који је најученији, разумева се, ко је доктор философије.
ДОКТОР: И ја сам тај.
ШАЉИВАЦ: Зато; но да видите, под каквим условијем. Фамилија је закључила — и ово је што нико не зна — да чашу ономе поклони који је тако великог духа и ума, да је лако и с малим трудом мудрост постигао; али, да видите чуда, сваки који се за увјенчану награду јави, не знајући за тајну коју сам вам саопштио, како га запитају колико је учио, одма почне описивати труд и муку која је с науком скопчана.
ДОКТОР: Ако је то, ја могу показати сведочанствима да нисам учио ништа.
ШАЉИВАЦ: Само да вам докторат не буде на путу.
ДОКТОР: Ни најмање. Ја нисам ни мислио полагати докторат, него кад сам хтео поћи кући, кажу ми сви да је то лепо; новаца су ми послали, па тако се и збило.
ШАЉИВАЦ: То је добро. А знате ли што би ја јошт радио, да сам као ви?
ДОКТОР: Да чујем.
ШАЉИВАЦ: Ово опстојателство, што нисте ништа учили и опет сте доктор философије, показује да сте великог ума и духа.
ДОКТОР: То показују и моје књиге.
ШАЉИВАЦ: Тако велики дух мого је имати сам Аристотелес. Да нећете ви бити какав потомак Аристотелев?
ДОКТОР: То није, јербо сам ја Србин. Него је то овако: познато је из списанија Аристотелесови да душе прелазе из једног тјела у друго, на пример из коња у човека, из човека у птицу итд. Како се то у философији зове, казаћу вам док ми се разум кући врати.
ШАЉИВАЦ: Сад вас разумем. Тако, дакле, ви ћете доказати да је дух Аристотелев ушо најпре у змију, из змије у лисицу, из лисице у лафа, из лафа у камилу, из камиле у коња, из коња у вас.
ДОКТОР: Све је тезис, па може бити и ово.
ШАЉИВАЦ: Кад је тако, онда чаша ником не може припасти, него вама.
ДОКТОР: За оваку услугу вашу ја ћу вам поклонити све оне књиге које сам претплатницима дао, а новце нисам примио; и јошт ћу вас к томе уписати у каталогу моји ученика.
ШАЉИВАЦ: Ја ћу вам бити вечито обвезан.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.