Sudbina jednog razuma/16a

DJEJSTVO DRUGO

POZORIJE 9.

POZORIJE 9.

(DOKTOR, PREĐAŠNjI)

DOKTOR: Zar vi ne čujete kad ja vičem, jelte, ili vas ovi truju? Ovamo se vucite!
MANOJLO (tajno Isajlu): Idi, Isajlo!
DOKTOR: Jeste li ogluvili?
MANOJLO (gledi na Šaljivca, ovaj mu namiguje): Kuku, ala je strašan!
DOKTOR: Osvime, Perzerine, šta sam ja danas? (Manojlo opet gledi Šaljivca i Putnika).
DOKTOR: Ta ovu đubru treba umiriti! (Pođe k njima.)
MANOJLO: Isajlo, drži! (Uvate ga obojica na jedan mah.)
DOKTOR: Šta? (Otima se)
MANOJLO: Ne puštaj, ne šali se!
DOKTOR: Ruku na svog gospodina?
MANOJLO: Drži samo!
DOKTOR: Tiranstvo, tiranstvo!
MANOJLO (Putniku): Zaboga, gospodine, svršujte! (Čuva glavu.)
DOKTOR: Šta ste naumili sa mnom?
ISAJLO: Gospodine, ne bojte se ništa, oće da vam seku malo ispod jezika.
DOKTOR: Meni ispod jezika! O, platiću ja vama za to!
MANOJLO (ubinje se): Ne puštaj, Isajlo, ne šali se!
ISAJLO: To će najbolje jošt biti, ako nas budu prevarili.
PUTNIK (izvadi jedan prutić): Proizvode Senegambije, dovedi zabluđenog u čuvstvo! (Pristupi i udari Doktora priput bo čelu). Sad je gotovo.
ŠALjIVAC: Bog i duša, taj štap vredi mlogo!
PUTNIK (Isajlu i Manojlu): Sad ga pustite.
MANOJLO: Bogami, ja ne smem.
PUTNIK: Pustite, kad vam kažem! (Priđe i rastavi i, koji se strašljivo jedan u jedan, a drugi u drugi ugal sobe uklone).
DOKTOR (dugo ćuti, pa posle kao iz sna): Šta se sa mnom učinilo?
ISAJLO: Oprostite, g<ospodin>. doktor, ali znate kako ste nam kazali, da vam razum kod kuće čuvamo?
DOKTOR: Kakav razum kod kuće?
MANOJLO: Vaš, što je sedio kod kuće.
DOKTOR: Ti si lud. Kako će razum kod kuće sediti?
MANOJLO: I ja se čudim. Ali vi ste tako kazali.
DOKTOR: To nije istina.
MANOJLO: Eto, zna i Perzerin.
DOKTOR: Kakav Perzerin?
MANOJLO: Pa vi ste mu dali ime srpsko Perzerin, i meni ste kazali, da se zovem Osvim.
DOKTOR: Perzerin i Osvim, smešne reči!
PUTNIK: Umesto Prizren i Osim.
DOKTOR: Pa ko tako govori?
ŠALjIVAC: Zar ste zaboravili kako su velike klipe načinjete do 24 predjela neba.
DOKTOR: Uu! Kakav je to jezik?
ŠALjIVAC: Jelte, graniči na budalaštinu, al’ tako je, kad je čovek plodan na visokoumiju, pak senku i đubru izdaje za perle razuma.
DOKTOR: Otkuda ste vi, te tako govorite?
ŠALjIVAC: Ja sam živio među Vlase i Slovace.
DOKTOR: Zar se tamo tako govori?
ŠALjIVAC: Ne, nego budući je vaša knjiga blagoslovena na ovakim, kojekakim, pogreškama, to je ona tako učastvovala na mene, da sam kao vaš čauš morao sebi prisvojiti.
DOKTOR: Ja to ništa ne razumem. (Putniku) Molim vas, možete li mi vi ovo rastolkovati?
PUTNIK (da mu njegovu knjigu): Evo, nek vas ova obavesti.
DOKTOR: (prevrće): Šta? Šta? Ko je mogo ovako što ludo napisati?
PUTNIK: Pogledajte naslov.
DOKTOR: Je l’ moguće? Moje ime nosi ova nagrda!
ŠALjIVAC: Zbog koje ste se toliko žestili, i mene čaušom nazivali.
DOKTOR: Užasno, užasno!
MANOJLO: Pa znate li, gospodine, kako je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu i kako je duševna rana u neizmerime dubine kraj spustila.
DOKTOR: Ajde, ne budali!
MANOJLO: Vi ste me tako učili.
DOKTOR: Kako bih mogo ja tako što govoriti?
PUTNIK: Jeste, to su vaše sopstvene reči. Štaviše, jednom ste kazali, da je razum čovečeski i kod kuće sedeći jako pomogao se, i da je razum iznašo pronađenje pečatanje i znake kojim će on, tj. razum, plodove razuma označiti.
DOKTOR: Ta od ovoga ne može budalastije što biti!
MANOJLO: Pa, šta sam ja badava ostavio terziluk?!
DOKTOR: Kome imam blagodariti za povratak razuma?
ŠALjIVAC: Upravo vašem lepom drvetu iz Senegambije, ali da ovaj g. putnik nije sa sobom doneo i vas triput po glavi udario, ostao bi vam razum i sade kod kuće sedeći, ili u magarcu, koji ga je pojeo.
DOKTOR: Dakle vi ste me vašom dobrotom doveli u čuvstvo. O, kako vam za to mogu blagodariti!
PUTNIK: Za mene je dosta, ako budete uvidili šta je pogrešno i ako se budete ispravljali i uvek učili ne ponoseći se visokoumno i ludo da sve znate, i da su oni nevaljali koji vas ispravljaju.
DOKTOR: To su reči zlatne, koje ću svaki dan povtoravati. Kako vam je ime, gospodine, da ga neprestano u pameti nosim.
PUTNIK: Meni je ime kritik.
DOKTOR: Kritik, na koga sam ja toliko vikao.
PUTNIK: To obično biva kod ljudi (smešeći se) kojima razum kod kuće sedi.
DOKTOR: Ah, ovakova velika pogreška bila bi za svakog neoprostima, a Doktoru filosofije...?
PUTNIK: doktor će se ispraviti.
DOKTOR: Ne, ja moram ovu sujetu odbaciti. Šta prinosi potpisivati se dr i dr, a ovamo pogreške praviti, koje se i đacima ne mogu kroz prste gledati.
ŠALjIVAC (vrši glavom): Ko bi se nadao ovome, kakav ste malopre bili?
DOKTOR: Ja znam, da sam vas uvredio; ali šta možete drugo od prazne glave očekivati? Sramota mi je od mlađi.
PUTNIK: Priznati pogrešku nije nikada sramota.
MANOJLO: Gospodine, a šta će biti od nas dvojice?
DOKTOR: Kako, Manojlo?
MANOJLO: Ja sam stao u službu kod vas da me umesto plate učite. Ali kako mi se vidi, ja sam lepo uređen, jer sam vas služio kao što treba, a vi ste mene učili sve naopako.
DOKTOR: Moj dragi, i ja sam treba jošt da učim.
MANOJLO: A što sam Vas služio?
DOKTOR: Za to ću ti platiti, pak ti idi, te gledaj, da ti vreme ne prolazi.
MANOJLO (Isajlu): Ej kuku, lepo smo se namerili!
ISAJLO: Ja nisam nikad išo, da budem učen.
MANOJLO: Znate li, šta je, g. doktor? Ja mislim da se mi obojica držimo terziluka.
DOKTOR: Bolje je biti i dobar terzija, nego žalosni doktor filosofije.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.